Savet koji mi je promenio život: Prestanite da molite muža za pomoć

Jednom davno, jedna mudra žena mi je dala najbolji savet koji sam ikada dobila kada su u pitanju roditeljstvo i brak. I verujte da mi je taj savet promenio život. Kada sam ga prvi put čula zvučao je smešno, delovalo je suviše jednostavno da bi funkcionisalo, ali ispostavilo se da je radilo. I to od prvog puta kada sam krenula da ga koristim.

Samo reci i budi ubedljiva. Bez oklevanja i pitanja.

Evo da dam jedan primer. Umesto da pitate svog muža da li bi mogao da bude kod kuće sa decom, utorkom i četvrtkom od iduće nedelje, da biste vi mogli da odete u teretanu ili da idete u kupovinu sasvim sami, jednostavno recite ubedljivo kao da se podrazumeva: “Hej dušo, idem u teretanu iduće nedelje!”, i ostavite tu izjavu tako, samostalnu u vazduhu, ne očekujući odobravanje.

Ne pitajte ga za dozvolu i ne pravite od njega dadilju koju treba rezervisati unapred.Ne objašnjavajte da će večera biti topla i spremna na šporetu. Ne razmišljajte da pre toga očistite celu kuću i da decu nahranite, okupate i očešljate tako da vaš muž u vašem odsustvu ne mora prstom da mrdne. On je njihov otac, nije ikebana, a i fikus u saksiji već imate.

Ne strahujte da li će u vašem odsustvu gunđati ili vam prebacivati. Ignorisanje gunđanja je još jedan sjajan savet kada je brak u pitanju. Vi ste zaslužili svoje vreme i tačka. Ostanite dosledni u tome.

Umesto svih tih sumnjičavih pomisli, samoopušteno ostavite svoju decu sa osobom koju ste izabrali za njihovog oca i svog životnog saputnika. Šta god da rade u vašem odsustvu, radiće to najbolje što umeju.

Mnoge od vas će se zapitati, iako ovo sve zvuči tako jednostavno, da li ovo zaista funkcioniše? Evo premotavam film – pre ovog saveta, na dnevnom nivou moj život se svodio na to da se, svaki put kada nešto planiram ili samo pomislim, ja pitam šta li će u tom trenutku raditi moj muž. Čak i ako samo planiram da skoknem pod tuš, ja se isto pitam da bih znala da deca neće biti sama.

Naravno, sve ovo funkcioniše samo kada je on kod kuće. Jer kada je on na poslu, a ja sama kod kuće sa četvoro sitne dece, ovaj savet nema nikakvu svetlu budućnost.

Ali na neki način, pretpostavljam da je i to prilično normalno za mame. One su potrebne maloj deci a muževi su ti koji rade. Kada on dođe sa posla, verujem da brak i podizanje dece, ne mogu i ne treba da opstanu ako samo jedna osoba daje svoj maksimum.

Naravno, sve mi znamo da ima dana kada je čak i pronalaženje vremena za pranje zuba nemoguća misija, ali i tada sam svesna da sam, kada moj muž stigne sa posla, zaslužila makar malo samo svog slobodnog vremena. Ko mi je bio kriv što sam mislila da sam nezamenljiva,počevši od toga kada su bolesni pa do nekih banalnih stvari koje sam pre uvek sama radila ne očekujući da se on uključi. Trčala sam i kad treba i kad ne treba i sve htela sama, a u sebi sabijala nezadovoljstvo i stres. Sada iznosim svoje potrebe i zahteve kao nešto normalno i očekivano. I to funkcioniše. Naš brak je ovako zdraviji, nema više tajnog ogorčenja prema njemu i svakodnevnog iščiđavanja:”Kako može da ne pita šta treba da se uradi? Može li nešto da mi pomogne?”

Sve to nije mirisalo na dobro. Sve to prikriveno nezadovoljstvo osećala sam kao teret više u svom braku. Otkrila sam da moram sama da se izborim za parče svoje slobode. Ali i sa osećanjem krivice koju ta sloboda nosi. Stekla sam poverenje u sebe, u svoje odluke, u činjenicu da je i moje vreme dragoceno kao i njegovo. A kako je više vremena provodio sa decom, i u njega.

Zato, drage moje, ne dozvolite nikome da vam zaposedne život. Niste vi kučence pa da vas neko pusti da nešto uradite same. Samo psihički i fizički zdrava i srećna majka i supruga su potrebne deci i mužu. A trpljenje bilo čega ne vodi ka sreći.