Kako je to biti žena na čelu narko kartela: "Dali su mi kokain i oružije i postala sam šef"

Rakel je rođena u Rosinji, najvećoj faveli u Brazilu, i u jednom kratkom periodu u svojoj burnoj istoriji, ona je bila najmoćnija osoba ovde. Kao lepša polovina narko bosa Ednalda de Souze, koja je i sama izazivala strahopoštovanje, Rakel je zauzela mesto šefa pre nego što je postavljen novi vođa, nakon što je Ednaldo 1988. poginuo u krvavom obračunu s policijom.

I dalje je veoma neobično da žena igra tako važnu ulogu u trgovini drogom u Riju. Rakelin kriminalni zenit se dogodio u vreme kada je kokain preplavio Rosinju, i Rio uopšte. Ednaldo, koji je bio poznat kao Naldo, je bio jedan od prvih koji je usvojio upotrebu automatskih pušaka, umesto lakšeg naoružanja, kao što su pištolji i revolveri. Policija će se uskoro pridružiti ovoj trci u naoružanju, kada je devedesetih godina rat između suprotstavljenih narko-dilerskih frakcija i policije žestoko eskalirao.

Rakelino potonuće u kokainsku zavisnost i sve veće razočaranje u ekstremno nasilni način života koji je vodila su je na kraju naveli da ranih devedesetih godina zatraži da se povuče iz kartela. Želja joj je uslišena. Nakon višegodišnje terapije i rehabilitacije od droge, ona i dalje živi u Rosinji, i napisala je polu-biografsku knjigu objavljenu u Brazilu pod nazivom „Broj jedan", koja govori o njenoj romansi sa Naldom i o sećanjima na to vreme.

VICE: Zdravo, Rakel. Kako si se upoznala s Naldom?

Rakel Santos de Oliveira: Upoznali smo se još kao deca; bio je godinu dana mlađi od mene. On je bio uterivač kockarskih dugova i donosio je novac mojim stričevima. Stalno je buljio u mene. Bio je ružan, ali je imao ogromne, prelepe oči. Počeo je da me prati unaokolo, ali voleo me je kao što dečaci vole učiteljice, jer sam bila starija. Ponovo sam ga srela kada sam imala 15 godina, a on je do tada već bio naoružan i već je izgledao kao da pripada nekom drugom svetu. Spojili smo se kada sam imala 25 godina, kada sam izašla iz lošeg braka, sa dvoje male dece.

Kako je bilo živeti s njim?

On je imao bipolarni poremećaj i težak slučaj depresije. Imao je običaj da mi spava u naručju, ali umeo je i da bude okrutan prema drugima. Trgovci drogom u kratkom vremenskom periodu pređu put od raja do pakla. U roku od tri godine, sve što je imao je bilo uništeno. Bio je veoma anksiozan, ali živeli smo u trenutku, apsolutno bez straha. Nikada nismo bili tužni – bilo je kao da neprekidno slavimo. Kada smo bili sami, malo smo duvali travu i zezali se. Bio je to normalan život, ali u okviru takvog sistema.

Opiši nam vaš tipičan dan.

Kada bih bila u kući svoje majke, probudila bih se i sačekala da čujem zvuk njegovog „Heklera & Koha", koji je on zvao „Žuvelina". To je značilo da se probudio, i ja bih otišla kod njega da mu odnesem hranu. Kada se smrači, otišla bih s njim u boka de fumo (mestu gde se prodaje droga) da radi, ili bih čistila oružje. Imali smo i divnu zajedničku kuću, ali sve je uništeno u policijskoj akciji – fotografije, nakit, odeća, sve.

Da li si imala veliku konkurenciju među drugim ženama?

U tim danima je biti žena krijumčara droge bilo kao da si žena iz visokih društvenih krugova. Žene su imale običaj da buše kondome da bi zatrudnele s nekim od njih. Sve Naldove sestre su bile prostitutke, pa smo mi mrzeli takve žene. Nisam bila ugrožena. Bili smo kao deca koja su zajedno otkrivala svet – ni on ni ja nikada ranije nismo doživeli takvu ljubav; bila je nestvarna.

Kakvo ti je bilo detinjstvo u Rosinji?

Odrastala sam uglavnom na ulici. Sa 11 godina sam već nosila revolver kalibra 38. Mnogo vremena sam provodila na Kopakabani, u kući jedne bogataške porodice, u kojoj je moja majka radila kao čistačica. Razlika između te kuće, prepune divnih stvari, i Rosinje je bila surova. Sećam se kako sam gledala kroz prozor u Rosinji, sve te prepirke, buku i nered, i nisam imala dilemu da li želim da odem odande ili ne. Sedamdesetih godina, mnogo ljudi je sa severoistoka Brazila došlo u Rosinju da radi na građevini. Morao si noću da čekaš u redu za vodu, nije bilo struje i neki ljudi su prodavali svoju decu za prostituciju, da bi preživeli.

Šta se dogodilo kada je Naldo ubijen?

Nisam želela da živim, ali kokain me je anestezirao. Neko je došao da me poseti i doneo je kesu sa 300 grama kokaina, marihuanom i oružjem, i njegovim uputstvima da nastavim da vodim posao. Otišla sam po pomoć, i od tada sam postala šefica.

Zbog čega si se povukla?

Gledala sam kako predamnom ubijaju nekoga. To mi nije bio poslednji put u životu da gledam tako nešto, ali to je bila prelomna tačka u mom životu.

Zašto organizovanim kriminalom u Riju toliko dominiraju muškarci?

U Rosinju je tako zbog toga što su muškarci uvek dominirali „žogom do bičom" („životinjska igra", nelegalna kockarska operacija koja je prethodila trgovini drogom u Rosinji i drugim favelama, i koja je bila glavni izvor moći). To je postao zaštitni znak, i trgovina drogom vuče korene odatle. Žene su u ta vremena bile bezvredne. Često su bivale silovane. Muškarci bi odveli neku devojku u kuću, duvali bi, i dvadesetorica bi se izređala na njoj. Čak i danas, neke žene popuše kurac za smotuljak kokaina. Žene su bile tretirane kao roba za koju nikoga nije bilo briga. Čak i prema kolima bi ljudi postupali s pažnjom i ljubavlju, ali žene bi samo iskoristili i odbacili.

Kako si ti stekla njihovo poštovanje u takvom svetu?

Bila sam lepa, ali sam bila i agresivna. Odrasla sam kao dečak. Vezivala sam kosu i krila je ispod kape. Ničega se nisam plašila, a takva sam i sada. Bila sam zajebana. Ljudi su me se plašili. Imala sam svoja pravila, na primer, nikada nisam duvala na boki de fumo (mestu gde se prodaje droga). Moralo je tako da bude. Imala sam 19 podređenih.

Šta te je inspirisalo da počneš da pišeš?

Gazda kuće u Kopakabani u kojoj je moja majka radila je voleo da mi čita kada sam bila mala. Meni se to dopadalo, iako ništa nisam razumela. Imao je mnogo knjiga, a ja sam uvek volela da čitam. To je za mene bio način da pobegnem u neki drugi svet.

Šta te je navelo da rešiš da napišeš knjigu „Broj jedan"?

Terapeut me je posavetovao da pišem o svom životu da bih se izborila sa svojim emocijama. Trebalo mi je skoro dve godine. Mnogo sam plakala. Kada mi je urednik rekao da napišem poglavlje o svom detinjstvu, jedne noći sam šmrkala kokain, i bilo mi je užasno. Posle toga dva dana nisam ustajala iz kreveta, ali želela sam da demistifikujem ovaj život. Ne želim da ovo zvuči kao izvinjenje, ali želela sam da pokažem da su i dileri droge ljudi, koji često dolaze iz teške sirotinje.

Zašto je u pitanju beletristika, a ne biografija?

To je roman zasnovan na stvarnom životu, jer nisam mogla da napišem autobiografiju. Ja nisam ne znam ko – ja sam samo bivša dilerka.

Koliko su se prilike u Rosinji promenile?

Otkako se pojavila policija (policijske snage su zauzele kraj 2011.), situacija je nestabilna i ima mnogo sukoba interesa. Dileri su razgranali svoje aktivnosti i na druge proizvode. Nekada smo svi bili jedna velika porodica; sada ima svega nekoliko bogatih. Nisu toliko razmetljivi.

Kako sada izgleda tvoj život?

Danas sam srećna; našla sam mir. Dugo vremena nisam osećala ništa. Vodila sam boka de fumo samo da bih imala kokaina za sebe. A sada studiram i napisala sam knjigu. Pohađam magistarske studije i želim da uđem u politiku i transformišem sistem u Rosinji.

Izvor: Vice.com.rs