Srpkinja koja je krenula tatinim stopama: Poštovani putnici, vežite svoje pojaseve, letimo s Ivanom

Ivana Milojević već tri godine leti za Er Srbiju. Od kada zna za sebe želela je da bude pilot. Umesto sa barbikama, znala bi da se, nakon što joj tata stigne sa svog leta, igra njegovim koferom i planira svoje letove. Ni kasnije se stvari nisu mnogo promenile. Dok su njeni vršnjaci polagali vožnju, ona je učila da "vozi" avion. Sa osamnaest godina dobila je sportsku dozvolu, a nakon završene akademije i profesionalnu.

“To je stvarno bila najveća želja još od mog rođenja. Otkad znam za sebe želela sam da se bavim ovim poslom. Tata mi je dugo godina bio kapetan u JAT-u, kasnije je otišao u Rajan er, ali sam najviše uz njega naučila i od njegovih kolega, naravno", počinje svoju priču Ivana za "Super ženu".

Pre osam godina, dok se spremala za posao u Londonu, rekla je u jednom intervjuu da bi jednog dana volela da leti za JAT i bude pilot u Srbiji, ali da su šanse gotovo nikakve, jer se to u našoj zemlji i dalje smatra muškim zanimanjem. Samo pet godina kasnije obukla je uniformu Er Srbije.

“Jednostavno sam uvek sebe videla tu negde. To ti nekako ostane u kodu, odrasteš sa tim, to je nacionalna kompanija, ali u tom nekom vremenu nisu bile neke šanse da će da zapošljavaju ljude. Bilo je jedno vreme kada stvarno nisu primali nikoga, pogotovo žensko. Kada sam otišla da se školujem u London mislila sam da ću otići u totalno drugom pravcu. I onda je ostala neka romantika ka JAT-u. Onda se pojavila Er Srbija, otvorila su se nove šanse. Bio je konkurs, išli smo u Abu Dabi na testiranje, imali smo simulatore, testove znanja, grupni rad, testove inteligencije, ličnosti i onda smo čekali da nam jave. Tu sam ušla u celu priču i bukvalno živim svoj san koji sam želela kao dete”, priča Ivana.

Vožnju (automobila) je, na kraju, upisala i položila. "Šta, samo dve komande?", bila je njena prva reakcija kada je sela u automobil, dok je instruktoru bilo neobično da obučava jednog pilota. Vremenom je zavolela i automobile, voli osećaj kontrole nad motorom, a takva je donekle i privatno.

Najteže joj je bilo da se navikne na kravatu. Radije bi da ima neku ženstvenu mašnicu, kaže, ali eto, navika je čudo. Strah, nikada nije ni osećala, a o lošim stvarima ni ne razmišlja, čak ni onda kada se dese nepredviđene situacije.

“Reagujem dosta smireno, trudim se da od kapetana naučim maksimalno koliko mogu, jer se najviše uči iz tog iskustva, iz vremena koje provedeš u avionu. To je postalo toliko svakodnevno da ti je kao da uđeš u auto. Naravno da nije, ima tu mnogo faktora, ali ne postoji strah u tom smislu. Na početku je postojalo uzbuđenje kad si tek nov, pa nemaš toliko ni znanja ni iskustva, nije frka, ali si uzbuđen."

Čak i ako se desi neka nepredviđena situacija, panike među putnicima nema.

"Ćute i veruju nam. Mi imamo svoje brifinge pre nego što poletimo i sletimo. Tu se dogovorimo šta će ko da radi. Imamo taj emergency briefing koji ponavljamo pre svakog poletanja u slučaju otkaza motora, u slučaju požara... Te neke tako vanredne situacije koje su malo strašnije i opasnije. Ne idem ti na posao sa strahom: 'Jao šta će da mi bude?' Ideš kao na svaki drugi posao."

Ivana za ovaj mesec ima 13 letačkih dana ili 40 letačkih sati. Leti se taj broj udvostruči, a za razliku od stjuardesa, piloti ne ostaju na destinacijama na koje odlete, pošto su u pitanju bliže destinacije.

Posao pilota zahteva savršeno zdravlje i psihičko, i fizičko, ali i dobre mišiće, dodaje Ivana. Takođe je neophodno biti naspavan i u dobroj kondiciji i treningu.

"Ja idem u teretanu, vežbam, skijam, to stvarno mnogo volim da radim. Celu zimsku sezonu kad ne letim, ja sam na Kopaoniku. Pored skijanja, vozim skejt, to baš volim, ali vodim računa i o ishrani."

Iako je njeno mesto u kokpitu, kada se nađe u ulozi putnika, ne bude joj neobično, ali se desi da razmišlja o svojim kolegama koji su na letu. Ipak, pravila joj ne dozvoljavaju da im se pridruži.

"Sedim, muzika, čekam, sletim, do viđenja", objašnjava jednostavno.

Posao joj, kaže, nikada ne dosadi i nikada nije ni pomišljala da radi kao svaka druga žena, da ima svoju smenu od osam sati i slobodan vikend.

"Ovo je nešto što sam želela čitav život, ne bih ovaj posao menjala ni za šta na svetu. Dešavalo mi se da budem umorna, posebno u vreme sezone, kada se mnogo leti, puno je putnika, velika vrućina, onda se dešava da se skupi umor, pa ti je potrebno da malo odmoriš. Ali da mi dosadi ne, to me privlači, osećam se dobro, deluje više, ne mogu da kažem kao zabava, ali je uživanje. Svaki dan je drugačiji, svaki let je drugačiji."

Sledeće što joj predstoji je kapetanstvo, a u planu joj je i da se nađe u svom omiljenom avionu.

"Za to treba da dođe određeni trenutak. Prosto je bitno iskustvo, broj sati da bi se dotle došlo. To je neka nova stepenica, da se pređe na levo sedište, ali polako, ja nigde ne žurim. Čekala sam na posao pet godina, sada mislim dan za danom. Što se aviona tiče, postoji jedan koji bih volela da vozim. Boing 787 Dreamliner. To je strašan jedan avion, podseća sa svom tom siluetom na delfina, to mi je želja. Ja se nadam, kao što se nadam ovom avionu, da ću poleteti i sa njim", završava priču za "Super ženu" lepa pilotkinja.