Zorana Mihajlović: Duplo više sam radila i dvostruko više sam se dokazivala od muškaraca

Ali, ova borbena i jaka dama sa pozicije predsednice Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost bori se da se glas žena daleko čuje, kao i da se nasilje nad njima iskoreni.

- Iako se čini da je nasilja danas mnogo više nego ranije, činjenica je zapravo da ga ima isto, što naravno nije dobro, ali ga žene u poslednjih nekoliko godina mnogo više prijavljuju. To je veliki i vrlo važan korak. Apelujem na žene da to uvek učine, ma koliko im bilo teško. Kad govorimo o smrtnim ishodima, u poslednje dve godine su u porastu, i svi su rezultat porodičnog nasilja. Institucije moraju da budu više iskoordinirane kad rade na takvim slučajevima.

U prvih osam meseci ove godine ubijeno je 28 žena. Šta nam govori taj broj?

- Godinu dana pre toga bilo ih je 40. Ta cifra govori upravo ono što sam rekla, da celo društvo mora da reaguje i da se ponaša na drugačiji način. Iako polako počinju da se bude, žene moraju u još većem broju da prijavljuju nasilnike. Najveći broj prijavljenih slučajeva je u Vojvodini, što ne znači da tamo ima najviše nasilja, vać da se u tom delu zemlje samo više radi na njegovom suzbijanju.

Kako se to može postići na nivou cele Srbije?

- Postojanje Koordinacionog tela je neophodno. Danas imamo SOS telefon, ali MUP-ov, a to nije dovoljno. Žena tako samo može da prijavi nasilje. Radimo na uvođenju nacionalnog SOS telefona, preko koga će ona, osim sa pripadnicima MUP-a, moći da razgovara i sa psihologom, lekarom i ljudima iz socijalne službe, koji će je posavetovati šta tog trenutka treba da uradi. Jer, to su strašne traume, posebno ako su deca u kući, što je stanje u oko 40 odsto slučajeva prijavljenog nasilja. Nastojaćemo da taj projekat realizujemo do jeseni. Radimo i na tome da uskladimo porodični i krivični zakon, da se ne bi događalo da nasilnici, zbog toga što nisu usklađena ta dva zakona, prođu nekažnjeno. Žena onda gubi veru da je to što je prijavila nasilje nešto značilo. S druge strane, sudski procesi često dugo traju. Izmenama zakona biće uređeno da policija i socijalna služba istog trenutka reaguju. Trenutno u zakonu stoji da bi nasilnik morao da izađe iz stana, ali policija još nema ovlašćenja da ga skloni. Dakle, zakon mora u potpunosti da se poštuje.

Kojom brzinom sve to može da se reši?

- Usklađivanje zakona biće pripremljeno do jeseni, nakon čega bi Ministarstvo pravde to trebalo da stavi na sednicu Vlade. To znači da ćemo u toku ove godine imati i izmenjen zakon, kao i SOS telefon, a radimo i na tome da umrežimo sve sigurne kuće. Sigurna kuća u Somboru pravi je primer kako treba da funkcioniše takva ustanova, i kako službe treba da budu iskoordinirane, a tako bi trebalo da bude u svim sigurnim kućama od severa do juga Srbije. S druge strane, država i nevladin sektor kroz Koordinaciono telo, a zajedno sa Privrednom komorom Srbije, rade na onome što je još važnije - na ekonomskom osnaživanju žena nakon što izađu iz sigurne kuće.

Te žene uglavnom izlaze iz sigurnih kuća ekonomski nedovoljno jake?

- Da, uglavnom su neobrazovane ili nedovoljno obrazovane i nemaju posao, i često je to razlog zbog koga ostaju sa nasilnikom. Zato one moraju biti osposobljene da rade. Daću primer somborske Sigurne kuće. Tamo postoji mnogo neobrađenog zemljišta, pa se žene obučavaju kako da sade i koriste poljoprivredne kulture, kako bi sutradan od opštine dobile parče zemlje koje će moći da obrađuju. Šire gledano, žene moraju da budu više politički angažovane, da više učestvuju u društvenom životu zemlje, samim tim i da se bore zajedno sa muškarcima kako bi bile ekonomski snažnije.

Istakli ste Sigurnu kuću u Somboru kao dobar primer?

- Postoje primeri gde pravosuđe, socijalna ustanova i policija rade zajedno i tamo gotovo da nema teških povreda i ubistava. Tako je u Somboru i u još nekoliko gradova u Vojvodini i centralnoj Srbiji. U tim mestima postoji dvadesetčetvoročasovna koordinacija svih institucija koje se bave problemom nasilja nad ženama. Uz to, kompletno društvo mora da se uključi. Mediji moraju time da se bave, mora da se priča o tome, da se razgovara sa ženama, ali i sa potencijalnim nasilnicima. Razgovori sa potencijalnim nasilnicima mogu da traju i mesecima, ali su važni kako bi se oni, koliko god je to moguće, vratili normalnijem životu, da sutra opet ne bi bili nasilni.

Kvote mnogi smatraju lošim jer jasno ukazuju na neravnopravnost.

- Kvote treba da postoje, ali nisu dovoljne. Kad govorimo o ekonomskom osnaživanju žena, moramo da primetimo da nemamo nijednu ženu koja je direktorka nekog javnog preduzeća. Nemamo direktorku EPS-a, Pošte, Železnice, Puteva. Žene moraju da dođu na mesta izvršnih direktora. One brže završavaju fakultete i to sa boljim prosekom nego muškarci, ali danas, recimo, 20 odsto radno sposobnih žena, od 25. do 40. godine, nije zaposleno. I samo nekih deset odsto žena su vlasnice poljoprivrednih gazdinstava ili firmi. Takođe, one su 30 odsto manje plaćene za isti posao u odnosu na muškarce. To su stvari na kojima moramo da radimo.

U osnovi svakog problema je loš ekonomski položaj žena, da ne kažemo siromaštvo. Na koje načine može da im se pomogne u vezi sa time?

- Žene preduzetnice, na primer, otvore preduzetničku radnju, počnu uspešno da posluju i da zapošljavaju ljude. Prođu prvu fazu u kojoj njihova firma staje na noge, pa im je potreban kredit kako bi je proširile, a vrlo često su onemogućene da ga podignu. To je ono na šta se najviše žale. Dogovorili smo sa Privrednom komorom i bankama da se za žene preduzetnice uvedu posebni krediti, kako bi im se pomoglo. Dakle, imaće olakšavajuću okolnost da dođu do kredita i niže kamate kako bi njihova firma mogla dalje da funkcioniše. Što se tiče žena na mestima izvršnih direktorki, ne protivim se ideji koju su sprovodile druge zemlje, da u zakone stave određen procenat žena koji mora da postoji u upravnim odborima i izvršnim telima kompanija. To može da pomogne dok takva situacija ne postane normalna. Jedno istraživanje u Americi je pokazalo da je uvođenjem takvih mera rast kompanija povećan dva i po puta u odnosu na period kad su na tim mestima bili muškarci. Dakle, sasvim je sigurno da žene mogu da doprinesu privrednom rastu društva, čak i mnogo više nego muškarci.

Koliko žene danas moraju da budu glasne da bi se u muškom svetu izborile za svoje stavove?

- I dalje moraju da budu mnogo glasne. Ali nevladin sektor, koji je mnogo uradio za poboljšanje položaja žena, udružio se sa vladinim sektorom. To znači da su žene sad više udružene. A kad su udružene, mogu da postignu da ih bude više u parlamentu, vladi, lokalnim samoupravama. Od 160 lokalnih samouprava mi imamo samo jednu gradonačelnicu - u Smederevu. To je nešto što u narednom periodu mora da se promeni, jer nema nijednog razloga da ih ne bude više. Postoji ženska parlamentarna organizacija na nivou države, ali i parlamentarne mreže u svim lokalnim parlamentima, a gde nisu formirane, insistiramo da budu. Isto tako insistiramo da u svakoj lokalnoj samoupravi postoji bar jedna osoba koja se bavi samo rodnom ravnopravnošću. To sad polako kreće. Ali, nemojte da mislite da je u Srbiji najgore po tom pitanju.

Kako je u svetu rešen taj problem?

- Što se tiče političkog angažovanja žena, Srbija zauzima povoljnije mestu u odnosu na većinu evropskih država. Ali, kad je u pitanju nasilje nad ženama, u jugoistočnoj Evropi taj stepen je povišen, što se često tumači kulturom i tradicijom. Moramo to da menjamo, ali svi zajedno.

Kakva su vaša iskustva sa rodnom diskriminacijom?

- Kao i kod svih žena u Srbiji. Duplo više sam radila i dvostruko više sam se dokazivala. Verovatno bih neke stvari mogla mnogo brže da uradim da sam muško. Unutar “Elektroprivrede Srbije” imali smo direktorku “Termoelektrane Morava”. Razgovarala sam sa njom i znam da joj je bilo jako teško da opstane i da radi, iako je vrhunski stručnjak za svoj posao. Bila je i jedna direktorka u “Elektrodistribuciji”. Problem nas žena najčešće je nesložnost. Zato želimo da postignemo to da žene budu svesne da su dovoljno jake, da dobiju samopouzdanje i počnu da veruju da će novi zakoni doneti bolju budućnost i njima i njihovim kćerkama.

Određeni magazini iz političke i naučne sfere reklamiraju se kao “časopisi za prave muškarce”. Vidite li to kao diskretno poslatu poruku da ženama tu nije mesto?

- To jeste jedna vrsta diskriminacije. Kao što, recimo, ministra muškarca neće u intervjuima pitati da li će se oženiti i planira li decu, ali svakoj ministarki će postaviti takva pitanja. Mene su to pitali u svakom političkom intervjuu koji sam davala. To znači da se podrazumeva da žene to treba pitati. Ministrima neće komentarisati boju sakoa, ali zato će ženu prokomentarisati od glave do pete. To su stereotipi od kojih moramo pobeći.

Koliko muškarci tu pružaju otpor?

- Normalno je da pružaju. Mislim da su žene u prethodnom periodu bile mnogo manje samosvesne, opet zbog određenog vaspitanja, pa su se često i povlačile, čak im je bilo i neprijatno da govore o tome. Koliko je samo vremena trebalo da prođe da ženama objasnimo da moraju da prijavljuju nasilje. Ali, imate i komšije, a nažalost i komšinice, koji će primetiti nasilje, ali ga neće prijaviti jer će smatrati da se to njih ne tiče zato što nije u njihovoj kući. Žene treba da se bore za sebe i da znaju da su dovoljno jake. Tu mogu pomoći i muškarci, jer bez njih nije moguće napraviti rodnu ravnopravnost. Opet ponavljam - moramo da radimo zajedno.

Šta mislite o feminističkim pokretima, pomažu li ili štete ženama?

- Nisam feministkinja, ali svakako da su one u određenim situacijama i epohama razvoja dosta pomagale. I kao što u nekim oblastima postoje ekstremi, ima ih i u okviru feminizma. Feministički pokreti treba da postoje i da funkcionišu, i kad god mogu da pomognu i doprinesu onome što radimo, dobrodošli su.

Pomaže li i koliko to što sad za sva zanimanja koristimo u govoru i ženski rod? Insistirate li vi na tome da uvek izgovorite sutkinja ili psihološkinja, na primer?

- Počela sam da obraćam pažnju na to zbog toga što hoću da na svaki mogući način pokažem kako o tome mora da se vodi računa. Kad sam došla u ministarstvo, imala sam memorandume na kojima je pisalo - potpredsednik, ministar. Sve sam ih vratila kako bi pisalo potpredsednica, ministarka. Nije to meni od presudnog značaja, ali hoću da drugi počnu da misle o tome.

Šta vi, kao majka i žena, savetujete drugim ženama?

- Da budu zajedno, da se udruže i bore. Danas možemo mnogo više da uradimo zajedno s muškarcima. Bez njih nije moguće. Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost, koje je formirala Vlada, ima oko sedam članova, a veći je broj muškaraca. Predsednik Privredne komore je želeo da bude član, jer je hteo da pomogne upravo u oblasti rodne ravnopranosti. Tu je i savetnik premijera, koji je radio u MUP-u, a sad želi da se bavi zakonom o rodnoj ravnopravnosti. Znači, ima mnogo muškaraca spremnih da rade zajedno sa ženama.

Jednom ste rekli da vam je lakše da sarađujete sa muškarcima jer su egzaktniji i jasniji. Da li se to u međuvremenu promenilo?

- Sve dok žene nisu složne lakše mi je s muškarcima. Ali stvarno mislim da možemo da budemo složne. Pre izvesnog vremena bila sam u Knjaževcu i prvi put čula da postoji fabrika za izradu ženskih potpetica, čija je vlasnica žena. Zaposlene su samo dve žene, svi ostali radnici su muškarci, pa smo se šalili da postoji rodna neravnopravnost zbog toga što samo muškarci rade. Ali to je jedna od retkih fabrika gde je žena vlasnica. I to je ono čemu treba da težimo - da žene postanu preduzetkinje i vlasnice kompanija.

Izvor: Gloria.rs