Danijela Gračanin: "Nisam imala podršku porodice"; "Srušila sam se u prisustvu petogodišnjeg deteta"

Svako od nas ima svoju životnu priču, neka je lepa, a neka je, pak, malo tužnija. Trudimo se da pronađemo sreću, težimo ka nekom ispunjenju sopstvene egzistencije, ali često, "negde gore", postoji zapisana nešto malo drugačija istina. "Vreme pokaže da li je nešto trebalo tada da se dogodi, da li je bio to 'šamar realnosti', opomena ili nešto treće, a najgore je kada čovek u svom kratkom životu nema podršku porodice - pogotovo one najbliže", kaže Danijela Gračanin čija životna borba počinje ovim citatom.

Budi bolja, budi bolje | superžena |
Podeli
Foto: B92
Foto: B92

U toku je akcija na Superženi pod nazivom "Budi bolja, budi bolje" u okviru projekta #kakosi. Cilj naše kampanje je podizanje svesti o mentalnom zdravlju žena.

"Imam svoju porodicu,svog supruga i svoju decu kao i našeg psa kog smatramo članom našeg malog carstva. Mnogo se volimo i veoma smo vezani i oslonjeni jedni na druge.Stambeno smo obezbeđeni, što je u današnje vreme velika i bitna stvar. Ono što je tužno i loše je što suprug i ja vučemo "repove" prošlosti, nesređenih porodičnih odnosa iz prethodnog perioda. On je dete razvedenih roditelja koga je odgajio deda, a ja sam dete samohrane majke, gde je uvek falilo svega. Ne žalim se, postali smo dobri, pošteni ljudi, roditelji i sve funkcioniše baš kako treba, osim što smo dozvolili da upravo ti loši porodični odnosi puste svoje otrovne pipke u naše malo carstvo i zatruju ga na najogavniji način".

Zorana Stakić: "Pala sam psihički i fizički"; "Rekli su mi da se oprostim od svega što sam radila"

Kako kaže Danijela, suprug i ona su se borili da sačuvaju svoju porodicu od pojedinačnih prošlosti, ali svakim korakom napred, ta prošlost nađe način da ih sustigne, a to "jako boli", jer od najbližih očekuješ podršku.

Bojana Nešić: "Činilo mi se da ću se onesvestiti"; "Pokušavala sam da razumem šta mi se dešava"

"Trudili smo se, borili, ulagali nadljudske napore da sve bude kako treba....Boli,jako boli kada neko ko vam je blizak ima afiniteta isključivo prema materijalnim stvarima i spreman je da "gazi preko mrtvih" zarad sopstvenog cilja. Bilo nam je neshvatljivo da suprugova majka krišom odvede njegovu baku od 90 godina da bi potpisala nekakve papire kako bi imovina velike vrednosti pripala njoj. Time se odrekla sopstvenih unuka, a i svoje dece. Svesno nas je gledala u oči, lagala i manipulisala - bez griže savesti. Boli,jako boli kada vam rođena majka, u mom slučaju, okrene leđa kao da ste neka stvar,kada se ta ista majka prikloni nekome ko u tom trenutku ima više novca....tužno je i jako boli. Borili smo se svim silama da ih vratimo na pravi put, razgovarali, trudili...ništa. Preuzela sam na sebe ulogu mirotvorca, psihologa čega sve ne...pokušavala da objasnim vrednost i povezanost porodice, a zauzvrat sam dobila salve uvreda i praznih obećanja", iskreno priča Danijela o svom problemu.

Ukoliko i ti želiš da ispričaš svoju priču i pomogneš drugim ženama koje su u problemu i koje misle da su same, javi nam se.

Prijavu možeš jednostavno popuniti ovde,

ili nam poslati poruku na Fejsbuk strani Super žena ili Instagram nalogu superzenab92

Želela je da sačuva supruga i decu od predstojećih problema, jer su već "bili načeti", pa je tako odlučila da celokupnu borbu preuzme u svoje ruke. Imala je dovoljno snage, volje i želje, kaže Danijela, da bar majku svog supruga osvesti. I išla bi dalje, borila bi se do kraja, da se jednog dana nije samo srušila.

Ana Mitić: "Imala sam strah da izađem iz kuće"; "O mentalnom zdravlju se ne ćuti"

"Stiglo me je kada sam se najmanje nadala, na najgori način, na sred ulice u prisustvu deteta od pet godina. Samo sam se srušila i sve je stalo. Prva scena nakon buđenja je moje dete koje vrišti dok ga drže nepoznati ljudi. VMA, ispitivanja, snimanja, terapija jedna, druga, peta, trud, suze, novac, borba, borba mog supruga, moje dece za moje zdravlje.....Dijagnoza - epilepsija, okidač - stres. Učestali napadi, razbijena glava, povraćanje, konstantni osećaji propadanja psihofizičkog i to sve naočigled moje porodice. Mislite da su se moja, njegova majka javile, pitale, došle.....pitale za unuke....ne. Ta borba je bila samo naša, bol je bio samo naš. Njegovoj majci ni to nije bilo dovoljno, nastavila je da truje da se bavi nečasnim radnjama, vara, laže i uživa u tome. Kajem se što sam pored svega opet pokušala da joj objasnim da je na veoma lošem putu, da to ne ide tako, da svoje rođeno dete nije videla nekoliko godina, da propušta odrastanje svojih unuka, da je nečasno to što radi ....ništa, opet, uvrede,napominjanje kako sam "tikva bez korena" i slične primitivne reči koje ni malo ne pristaju osobi za koju se predstavlja. To je zaista bilo previše....više nisam mogla, nisam imala snage....razgovarale smo i samo sam se 'isključila', totalni prekid filma, ne sećam se apsolutno ničeg".

Nina Kolundžija: "Štrecnem se na svaku tačkicu na svom telu"; "Muž i sin su mi bili najveća podrška"

Nakon tog razgovora, svega čega se seća, opisuje Danijela, je prelepo plavo nebo koje posmatra kroz prozor svoje boničke sobe, sebe kako leži i sat koji pokazuje 08 sati i 15 minuta.

"U glavi konfuzija, mozak počinje da mi šalje informacije kada sam izašla iz kuće, koliko je sada sati, kako je napolju i dalje dan i sunce, a trebalo bi da je noć ...pokušavam da progovorim, a ne mogu. Razumem da mogu da pričam, ali nemam glasa. Počinjem da paničim, plačem, ruke izbušene iglama, braunile.....shvatam da se dogodilo nešto strašno. Dotrčava medicinska sestra, umiruje me i objašnjava da ne mogu da govorim, jer sam intubirana. Objašnjava mi da sam imala napad, da sam pala i razbila glavu, i da mi je na levoj strani glave šav. Ispričala mi je i da je došla hitna pomoć i preko terapije koju sam dobila opet sam imala učestalije napade. Stigla sam na klinički mrtva....borili su se, vraćali me u život. Stavili su me na "veštačka pluća", a sve dalje je bilo na meni, na mojoj snazi volje i organizma...Suprug mi je kasnije sve prepričao...Došao je sam kao najtužnija i najusamljenija osoba na svetu...ostavio je decu samu kod kuće, došao je da bi mu rekli da je sve u Božjim i mojim rukama. Došao je da me vidi, možda poslednji put da bude tu i ja sam osetila da je bio tu. Dao mi je snagu da se borim, rekli su mu da ide i da čeka....otišao je zbog dece, zbog svrhe našeg života, otišao je sa mišlju i pitanjem koje ga je razaralo 'šta da im kažem'".

Danijela je uspela da se izbori za sopstveni život. Umakla je kobnoj sudbini, a kako je već reka, muž joj je dao snagu da opet zagrli svoju porodicu.

"Bogu hvala, hvala mojim divnim lekarima, a posebno mojoj porodici.Uspeli smo, probudila sam se, preživela sam. Nakon toga su me prebacili na neurohirugiju 'Dr.Subotića mlađeg' pod budnim okom fenomenalnog lekara dr Nikole Vojvodića - čoveka, pre svega, a onda i vrsnog stručnjaka, kao i dr Andreja Ilankovića -mog anđela čuvara.Nikad neću zaboraviti 03.06.2019.godinu i dan kada sam dobila opomenu i šansu za novi dan", kaže ona.

Za sam kraj našeg razgovora za Superženu, Danijela Gračanin ima jednu poruku.

"Ne dozvolite da vam nebitne stvari utiču na život, ne dozvolite da doživite ono što sam ja doživela. Život je prost i lep - živite punim plućima, okruženi ljudima koje volite i koji vas vole. Uživajte u prirodi i sitnim životnim radostima, volite životinje - one su lek i eliksir za pozitivne misli i energiju, verujte u Boga i nikad ne odustajte nikada. Sada, već tri godine kasnije, uz pomoć svoje porodice, mog malog carstva, sam medicinski fenomen koji se skoro potpuno izlečio od neizlečive bolesti. Svako dobro želim svima", zaključila je ona.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

Pročitaj još

prethodna strana 1 od 3 sledeca idi na stranu