Jovana obožava stare automobile: Ima četiri oldtajmera, ali žuti Fića joj je najdraži
Prikazati ovde celokupan tekst članka
Pošaljite komentar
Prikazati ovde celokupan tekst članka
Pošaljite komentarZatvorite ovde celokupan tekst članka
Jovana Stojiljković (29) je svetska je putnica i to zahvaljujući poslu kojim se bavi. Naime, ova Beograđanka kako nam je rekla, skoro osam godina radi na brodovima, a trenutno kao druga stjuardesa na jahti. Posebno se raduje da dođe kući, jer se tada vraća svojoj porodici i velikoj ljubavi - oldatajmerima:
"Gotovo 10 godina traje moja ljubav prema oldtajmerima. Pre kupovine sopstvenog primerka negovala sam je odlascima na auto skupove i vožnje. Ljubav se razvila iz fascinacije stilom života i oblačenja nekih prošlih vremena, koju sam oduvek imala. Stari automobili kombinacija su stila, elegancije, vrhunskog dizajna i želje da se uvek bude drugačiji od konkurencije, dok danas imamo fokus na performanse i udobnost, a svi automobili izgledaju gotovo isto. Svaki stari automobil je remek-delo za sebe, svaki ima svoj lični pečat, a što je najvažnije - svaki ima karakter. Oldtajmera je neophodno poznavati "u dušu" i voleti da bi se u njemu uživalo i da bi mogao da se vozi na način koji je najbolji za njega.
Smatra da je vožnja oldtajmerima prava avantura i pravo uživanje:
"Potrebna mu je pažnja, poseban način održavanja i strpljenje. Oldtajmeri čine svaku vožnju avanturom - umesto da to bude "od tačke A do tačke B", vožnja prerasta u jednu vrstu hedonizma, gde život usporava i pruža priliku da se svet sagleda iz različitih uglova, i svaki put zapravo primeti. Vožnja kao takva i uživanje u njoj postaju cilj, umesto standardne žurbe da se vožnjom stigne do neke zadate tačke".
O kupovini prvog oldtajmera, kao i tome koja kola su joj najdraža, Jovana kaže:
"Prvi auto sam kupila 2015. godine i to je moja Buba (2002.), uskoro sa titulom Youngtimera, koju sam takođe kompletno sredila i prilagodila svojim željama. Maksimalan broj automobila koje sam imala je 5, trenutno ih imam 4. Jednog Fiću sam dala "na usvajanje" u Poljsku gde će proći kroz proces restauracije i živeti gastarbajterski život - u planu je da se ponovo sretnemo na putu što pre.
Ipak i među njima, ova devojka ima "Čipsa", žutog Fiću koji joj je najdraži. Kada je vide u Fići, prolaznici joj mahnu, jave se:
"Najdraži auto mi je moj žuti Fića - Čips, koji je bio moj auto iz snova dok ga nisam kupila, a i nakon toga je ostao isto to. On je kompletno restauriran prema fabričkim specifikacijama (boja, enterijer, originalni motor sa odrađenom generalkom) sa par detalja koji ga izdvajaju od ostalih, uključujući i personalizovanu tablicu (BG CHIPS). Druga dva automobila su Fića "kontraš" iz 1964. kao i "Yugo Cabrio", koji je izuzetno redak i atraktivan auto (glavna zvezda naših tura i vožnji). Uvek je teško izdvojiti jedan favorit, jer svaki od njih ima "ono nešto" što ga izdvaja od ostalih".
Koliko god izgledali simpatično i izazivali radost kad ih ugledamo, održavanje i sređivanje ovih automobila nije jednostavno:
"Restauracija oldtajmera je izuzetno dug ali i uzbudljiv proces, u kom se mnogo uči i greši. Zahteva potpunu posvećenost i pažnju, potrebno je izdvojiti vreme i mnogo živaca. Vlasnik treba da ima živaca za majstore koji imaju svoj način rada i ritam, majstori treba da imaju živaca za vlasnike koji ponekad imaju neobične prohteve ili nemaju razumevanja za proces. Dobra strana svega toga jesu ljudi koji se upoznaju usput - sada, par godina nakon kupovine i sređivanja mog prvog oldtajmera, okružena sam sjajnim i izuzetno iskusnim majstorima, posvećenim ljudima i ljubiteljima automobila bez kojih pravo uživanje u vožnji ne bi ni bilo moguće".
Posebno su joj dragi razgovori o automobilima, kao i prepričavanju dogodovština:
"Stara garda majstora kragujevačke "Zastave" i dalje radi punom parom i sa istom količinom ljubavi prema našem brendu vozila i dok smo u njihovim rukama i dok smo njihovi učenici možemo reći da smo na sigurnom. Takođe, mnogo je mladih ljudi koji gaje veliki entuzijazam prema mehanici, i bilo bi dobro da ih bude još više.
Uživam u diskusijama o automobilima, prepričavanju dogodovština, katastrofalnih majstorisanja i svemu kroz šta prolazimo mi koji smo ljubitelji mehanike, estetike i mirisa benzina".
Organizuje i ture po glavnom gradu, a to je poseban događaj:
Posao sa turama sam rešila da započnem pre svega iz želje da mi, koji smo entuzijasti i čuvari nasleđa naših baka i deka, Jugoslavije, Zastave možemo i da zaradimo vozeći naše ljubimce. Tako smo spojili lepo i korisno, oni sami zarađuju za svoje održavanje i registraciju a mi se družimo i razmenjujemo iskustva
Ture organizujem u saradnji sa partnerima (turističkim agencijama, event organizatorima...) i iako sam trenutno na jahti uspevam da ase organizujem putem Vajbera, Whatsapp-a... Imam svoju bazu vozača i vodiča od poverenja, sa uvek spremnim automobilima i rasporedom, tako da mi nije teško da začas okupim ekipu od 10, 20 ili čak 30 vozača i isto toliko oldtajmera, pošaljem im raspored, satnicu, destinacije i rute, i ostatak je na njima.
Sertifikovani vodiči su tu da sprovedu goste kroz istoriju Jugoslavije i Beograda, a dve godine unazad organizujemo i "Yugoverse Novu Godinu", događaj koji za cilj ima prikupljanje paketića za decu bez roditeljskog staranja.
Njen verni drug "Fića" i ona imaju razne anegdote, a Jovana nam je izdvojila jednu:
Anegdota je nebrojeno mnogo. Izdvojiću jednu gde me je, tokom putovanja u Sarajevo u zimu 2019-2020. Gugl navigacija odvela duboko u planine i snegom prekrivene šume, daleko od svih magistralnih i uopšte asfaltiranih puteva i dometa. U međuvremenu je pao mrak, zemlja se potpuno zaledila ispod snega, a "Fića" je ostao zaglavljen na ledu, svakim pokušajem da se vratim unazad klizeći sve više ka provaliji sa desne strane.
Nakon gotovo 30 minuta pokušavanja da uhvatim domet i javim nekome gde sam (iako nisam ni znala) i razmišljanja o tome postoji li udobna pozicija za spavanje u Fići, niotkuda je naišao automobil sa lancima, delujući mi u tom momentu kao fatamorgana. U automobilu je bila porodica koja je pošla u posetu baki i deki koji su živeli negde na kraju tog puta, u jedinoj kući kilometrima daleko.
Dvojica momaka su se popela na zadnji branik od Fiće, dajući mu veći pritisak na zadnji deo i vuču, i na taj način je uspeo da izgura sam uz zaleđeno brdo, bez da smo morali da ga izvlačimo. U Sarajevo smo stigli par sati kasnije, smejući se celoj dogodovštini, mada u tom trenutku nije bilo ni najmanje prijatno. Sem toga, kvarili smo se i gubili kojekude, usput upoznavali sjajne ljude koji su nam se našli u nevolji.
Nema komentara na izabrani dokument.