Prikazati ovde celokupan tekst članka

Usamljena i nesrećna rekla je: "Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti"

Razvijen jezik, to je biće i krv naroda, to je maksimala onoga što jedna kultura ostavlja i daje.

Zatvorite ovde celokupan tekst članka

24sedam.rs nedelja 6.02.2022. | 08:00

Komentari 13

Tweet

Foto: Wikipedia

Isidora Sekulić je rođena u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorin, 1877. godine. Bila je srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine. Ispit za građanske škole iz francuskog jezika i književnosti položila je 1898. Posle toga radila je u Šapcu (1909-1912) i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije.

Dok je s porodicom živela u Rumi Isidora je dane provodila u igri sa leptirima i lutkama. Međutim, njeno detinjstvo nije bilo srećno jer je, tada šestogodišnjoj devojčici, iznenada umirla majka. Sve to je uticalo da Isidora dobije strah od smrti i bolesti, koji će kasnije prožeti sva njena dela. Tuga i strahovi su u njoj probudili usamljenost i ozbiljnost za koju je tvrdila da je nasledila od oca. Posle očeve i bratovljeve smrti ostala je sama na svetu.

Do kraja i bezrezervno posvećena lepoti smislene reči, Isidora Sekulić je za života stekla uvažavanje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala je u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima.

Često je bila osporavana i meta različitih tračeva. Pametnu, suptilnu i ženstvenu Isidoru Sekulić čaršija je pretvarala u dosadnu i mračnu književnicu. Kada joj je bilo dosta ogovaranja i spletki male sredine kao što je bilo Pančevo, zaključila je da je ta sredina ne želi i počinje da putuje po Evropi. Proputovala je mnoge zemlje kao što su Italija, Rusija, Francuska, Nemačka, Engleska, Norveška i mnoge druge. Nigde nije odlazila kao turista. Svaku zemlju je pre putovanja detaljno proučavala. Interesovala se za ljude, njihovu kulturu i tradiciju, mitologiju, običaje, verovanja i sve ono što čini jedan narod.

Govorila je više jezika, poznavala razne kulture, filozofiju, muziku i slikarstvo o kojima je i pisala. Znanje i pamet su joj najviše zamerali. Interesovala se za probleme izvan knjiga i umetnosti. Mučena nesanicom, noći je provodila u pisanju i čitanju, prevodeći spise sa devet jezika, kucajući na pisaćoj mašini. Najviše je uživala u društvu mladih ljudi i mnogi pisci tog vremena su odlazili kod nje, jer su voleli razgovore s njom. Prema rečima savremenika prezirala je lažni moral i sanjala o večnoj ljubavi. Umetnost je za Isidoru Sekulić bila religiozna i tragična. Zvali su je i srpska Virdžinija Vulf.

U 33 godini dobija premeštaj u Šabac, gde predaje nemački i gimnastiku. Te godine (1910), ulazi u srpsku kniževnost, polako ali sigurno. U časopisima počinje da objavljuje svoje prevode. 1912. godine prvi put odlazi u Skandinaviju. Objavljuje priču u Skerlićevom „Književnom glasniku“. Međutim, kada je objavljena knjiga „Saputnici“, Jovan Skerlić ju je oštro kritikovao pišući da je to veoma subjektivna, lična knjiga, te da je nerazumljiva, usiljena i kitnjasta. Skerlić je, takođe, smatrao da je u doba ratova mlada Isidora trebalo da bude posvećena ratnim temama i brigom o stradalima, umesto što je postavljala intelektualna pitanja. Sekulićeva je bila jako pogođena ovom kritikom.

S druge strane, Jovan Dučić je tvrdio da je njena knjiga "Saputnici" jedna od najboljih u srpskoj i evropskoj kniževnosti. Rekao je da je samo duboko nesrećna osoba mogla da napiše takvu knjigu sa toliko topline.

Brzo nastaju njena "Pisma iz Norveške", koja su takođe imala loš prijem kod kritičara, a potom i "Đakon Bogorodičine crkve" potresna ispovest za koju se pisalo da je nastala kao proizvod njene zaljubljenosti u vojvođanskog đakona. Knjiga je bila predmet ismejavanja. Krleža je bio možda i najokrutniji napisavši: "Gospođa Sekulić se zanosi knjigama od dvanaest štampanih tabaka za pravoslavlje, tamjan i đakone".

Divila se Milošu Crnjanskom s kojim je radila intervju na temu "Gde živi najsrećnija žena Jugoslavije". U uvodu Crnjanski je napisao: "Otmena, i kao svi otmeni, napaćena i usamljena, ona ima za sobom i jedno veliko iskustvo žena i ženske duše. O ženi, ako ne u ime žene, niko u nas ne može govoriti sa toliko prava i tako pozvan kao gđa Sekulić".

Jedina ljubavna priča poznata u njenom životu jeste udaja za doktora Emila Stremnickog, kojeg je upoznala u Nici. Nekoliko meseci njihovog braka ostali su potpuna misterija. Kada su Isidora i njen muž jednom prilikom putovali vozom za Berlin, Emil je ispao iz voza. Zli jezici su šaputali da je htela mužu da "dodeli lakšu smrt" i da je ona kriva za njegovu pogibiju.

Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik.

U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Neka od njenih najvažnijih dela su "Saputnici" (1913) – pripovedna vrsta intimnog dnevnika, "Pisma iz Norveške" (1914) – putopis, "Iz prošlosti" (1919), "Đakon Bogorodičine crkve" (1919) – roman, "Kronika palanačkog groblja" (1940) – pripovetke, "Zapisi" (1941), "Analitički trenuci i teme" (1941) – eseji, "Zapisi o mome narodu" (1948), "Njegošu knjiga duboke odanosti" (1951), "Govor i jezik, kulturna smotra naroda" (1956).

Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine. Njen duboko promišljen i umetnički istančan književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči.