Ljubav, poverenje i prisnost: Disciplina bez straha

Bergman pokazuje put u vaspitanje čije temelje sačinjavaju uživanje u detetu i uvid u njegovu ranjivost. Njegovo vaspitavanje „svesne saosećajnosti“ bavi se kao svakodnevnim problemima, tako i „velikim konfliktima“, poput inata, škole ili puberteta.

Temelji

Što je manje prisustvo majke dete je nemirnije i emotivno i intelektualno nerazvijenije, u tome se slažu rezultati svih važnijih studija i analiza. Majka je izvor duševnog.(...) Bez njene brige, bez njene „nežnosti“, dodira, pogleda i glasa punog utehe – ukratko bez ovakvog doživljaja majke – nema doživljaja samoga sebe; i, kasnije, nema svesnog Ja, koje se razvija sa zrelijim i svesnijim opažanjem spoljašnjeg sveta, opažanjem koje postaje sve potpunije i sve više simbolično. Bez ove podrške materinstva, posebno u prvih devet do dvanaest meseci života deteta, bez povezivanja svakog novog iskustva stvari i sopstvenog Ja s telesnom i duševnom sigurnošću, sa „doživljajem majke“, neće se razviti samostalno jezgro našeg Ja.

Majku, prvu ličnost s kojom se uspostavlja veza, treba možda opisati jednom nadrealističkom slikom: majka je ogledalo dečjeg Ja, koje se razvija u ovom ogledalu i preko njega upoznaje samo sebe. Tako se razvijaju senzitivan i istovremeno „siguran“ osećaj samoga sebe i samosvest.

Pravila? Da ili ne?

„Širokogrudost“ u vaspitanju znači da detetu ostavljate dovoljno slobodnog prostora u kome može samo da donosi odluke, bilo u jednom bilo drugom pravcu, u kome može da se predaje jednom ili drugom osećanju, da traga za srednjim putem, da nalazi možda pametnija rešenja na jednom da ne bi propalo na drugom putu.(…) Deca koja se oduševljeno i dobronamerno gaje uvek su inteligentnija. Deca koja se vaspitavaju po krutim principima po pravilu su mediokriteti, koji se nikad ne uzdignu iznad proseka. Ona se čitavog života ropski pokoravaju strogim pravilima, a u potaji ih uvek muči strah od kazne, i to ne samo u mladosti, već i u zrelim godinama.

Prisilno jedenje nije zdravo

Nijedno prisilno jedenje nije „zdravo“, uprkos onom što se može pročitati u priručniku za kuvanje zdrave i vitaminima bogate hrane za decu. (…) Detinjstvo bez slobode proizvodi agresivnu decu punu želje za osvetom, a onda kad postanu veća, i lažljivu decu. Onaj kome i zbog najmanje sitnice preti kazna nema mnogo skrupula pri izmišljanju izgovora. Takva deca postaju sve lukavija i sve dosetljivija u rđavom smislu te reči. (…) Kad se obedi pretvore u ratove, onda se mogu, posebno kod devojčica u pubertetu, pojaviti poremećaji u apetitu. Stoga reagujte kreativno! Kad petogodišnje dete ne voli nikakvo povrće ili kad zdravo voće sa gađenjem gura od sebe, onda mu treba dati rezance. I rezanci su i te kako zdravi! U isto vreme možemo, bez komentara, da pokraj rezanaca stavimo tanjir s voćem – bez reči i pre svega bez napomena kao što je, recimo, „zar ti se ovo ne sviđa?“, jer mu se posle toga to još više neće sviđati. Osim toga, možemo od šargarepe ili krompira izrezati i oblikovati lepe i smešne likove, figure i slične stvari; to uglavnom znaju majke. Ako vam dosadi da radite takve stvari, nemojte od toga praviti problem, već jednostavno objasnite svom detetu: „Ako voliš smešne likove, onda ih sam izreži!“ – a onda mu, posle kraće pauze, recite: „Sačekaj, pomoći ću ti.“ Prinuda nema smisla, to je sada sasvim jasno; prinudom samo usađujemo u dete odbojnost prema hrani, a to ne želimo.

Pubertet

Savet roditeljima da u ovoj mučnoj fazi razvoja zauzmu prema svojoj deci i sopstvenoj razdraženosti jednu umirujuću distancu. To je već dovoljno teško. Ta distanca postiže se tako

što se prepuštamo fatalističkoj opuštenosti i razmišljamo ovako: „Ovo se samo jednom dešava, ne može se promeniti i sa godinama će proći“. I roditelji prolaze kroz pubertetsku krizu. Zbog pubertetske krize svog deteta moraju da se odreknu nekih svojih fantazija. Oni nemaju drugog izbora do da – naravno, to nikako nije jednostavno – shvate da više ne mogu upravljati životom svog deteta, da ne mogu određivati njegove ciljeve, ni čvrsto kontrolisati njegovo ponašanje. Njihovo dete ulazi u razvojnu fazu u kojoj se samo mora suočiti s posledicama svojih postupaka, inače će njegova ličnost pretrpeti veliku štetu.

Konačna istina

Stvari stoje tako. Roditelji moraju biti neustrašivi da ne bi svoje dete poredili sa drugima već da i nepokolebljivo gledali samo njegova svojstva (i onda kada je njena drugarica veštija u baletu i bolja u pisanju), neustrašivi kada u školskom dvorištu za vreme odmora dođe do tuče i kada se svi prave nevešti, neustrašivi kada vam dete ugrozi bilo koja vrsta bezobzirnosti. Neustrašivi roditelji podužu glas kada njihovom detetu preti nepravda, čak i onda kada se moraju suprotstaviti društvenim autoritetima ili modnim trendovima. Dobri i jaki roditelji pokazuju vernost onda kada njihovo dete dođe tužno iz škole s lošom ocenom ili kada mu najbolji drug okrene leđa. Njihova prva reakcija ne treba da bude strah već uteha. „Dete moje, nemoj da uguješ i nemoj da se bojiš. Šta ti se može desiti kada su majka i otac uvek i bezuslovno na tvojoj strani?“ Verni roditelji imaju hrabru i pouzdanu decu. Oni su takođe verni i jedno drugom.

Zašto? Zato što jedno drugom zahvaljuju za osmeh svog deteta, za njegove krupne oči, brbljivi jezik. Bez tebe ženo, bez tebe mužu, svega ovog ne bi bilo!