Iskrena ispovest: "Najteže mi je da kažem koliko imam dece"

Jedna mame na internetu je potresla brojne čitaoce i u kratkom roku njena priča postala je viralna. Naime, ona je objasnila naizgled jednostavnu stvar iza koje se krije jeziva tragedija. Ona je objasnila zašto ne voli da je pitaju koliko ima dece, piše portal "Herviewfromhome".

Roditeljstvo | Super žena |
Podeli
Foto:Thinkstockphotos
Foto:Thinkstockphotos

"Prošlo je tri godine i još se nisam navikla. Duboko udahnem i prođe me jeza.

Zastanem i odgovorim na jednostavno pitanje koje mi često postavljaju.

"On je moje treće dete", kažem.

"A koliko su vam stari drugo dvoje?", veselo me upita prodavačica ili komšinica, medicinska sestra ili majka koju sam upravo upoznala u parku ne znajući da mi je to najteže pitanje koje mogu da me pitaju.

I u tom trenutku moram u deliću sekunde da odlučim šta da kažem o smrti moje prvorođene devojčice.

Treba da spomenem da sam imala troje dece, ili da samo kažem da imam dvoje? Hoću li se osećati loše ako se pravim da ona nije postojala? Jesam li uopšte trebala da pominjem troje dece? Da kažem da bi ona danas imala tri godine? Ili da samo kažem da imaju tri i dve godine? Da spominjem da kod kuće imamo dvogodišnjaka, da je devojčica preminula?

Da li moj sagovornik to uopšte želi da zna? Sva ta pitanja mi prolaze kroz glavu svaki put kad me neko pita koliko dece imam.

Teško je. Znam da nisam jedina i da mnoge porodice imaju iste dileme. Tri godine se borim s ovim pitanjem ljubaznih stranaca. S vremenom sam shvatila da nema ni pravog, ni pogrešnog odgovora.

Ponekad je jednostavno preteško da pričam o njoj. Naučila sam i da ne treba da se osećam loše ako je ne spomenem. Ona zna da je uvek sa mnom u mom srcu. To ništa neće promeniti dok dišem. U poslednje vreme sam postala nešto hrabrija i shvatila da ima nečeg posebnog u pominjanju. Snaga u iskrenosti, snaga u hrabrosti da se otvorim, pa čak i strancima, ali i snaga da ovo napišem i pomognem svima koji se bore s istim problemom. Zato duboko udahnem i kažem: "Imamo dvogodišnjaka i malog anđela na nebu koji bi imao tri godine". Ljudi najčešće reaguju šokirano i kažu da im je žao, a neki samo promene temu. I to je u redu. Ipak, ponekad se dogodi da vidim nešto na licu sagovornika, kao da želi nešto da doda.

Isti onaj trenutak koji je i mene mučio.

I onda kaže: "I ja sam izgubio dete". I tu se dve duše povežu.

To su trenuci koji nešto znače. Da se mama koja izgubi bebu oseća manje usamljeno. Da širi ljubav prema drugom biću, makar to bio samo stranac u usputnom razgovoru. U tom trenutku mi srce bude malo bolje".

Pročitaj još

prethodna strana 1 od 9 sledeca idi na stranu