Nisu sve mame iste: Majke devojčica drugačije su od onih koje imaju dečake

To da su devojcice mirnije ili osecajnije,okacite macku o rep. To nema nikakve veze sa polom, vec je od deteta do deteta, sasvim individualna kategorija.

Potpuno netačno. Ko je bio jako ženstven ili seksepilan pre dece, strastven i siguran, uglavnom to bude i kasnije. Jako jezgro je uvek najvažnije. Mir ide pomalo i sa tom činjenicom da su sve brige izazvane strahom o tome da li ćete uopšte imati potomstvo ili ne, kao i pritiscima društva i li sredine, iza vas; da ste prebrodili porođajne muke i da polako dolazite sebi, opet ste vi, vi. Vraćate se u neko prvobitno, prirodno stanje rasterećeni stresa od toga da u vama buja još jedan život, da drugo biće u vama raste. Da niste tad samo svoji, već je i beba u vama. Onda sve to prođe i opet ste lagani kao perce, opet svoji, a balast brige vam padne sa srca. Duša vam peva. Samo tu i tamo pokoja oblina još više sve zaokruži i zaista, nikada se više ne osećate ženom, nego tad, posle svega toga, i pol deteta (ili dece) nema nikakve veze s tim. Obično, sve to bude tamo negde posle tridesete. I to su onda najlepše godine. :) Tek ste tad žena, nekako... Barem je kod mene tako bilo. :)

Muškarcima to nikada ne može biti jasno, ali taj pritisak društva koji žena oseća, i taj strah o tome da li će sve na kraju ipak biti u redu, to je jedan od najjačih strahova koje žena u životu oseti. Taj mir dolazi kao neizmerno olakšanje posle tolikog stresa, brige i straha. Prvo mislite "jaoo, kada li je pravo vreme, kada li je pravo vreme", onda: "jao, sad je vreme, jao.. kako ću?" onda: "jaoo beba je u meni, bože samo da sve bude okej" i ta misao vas prati kroz devet meseci svakog dana, do porođaja. Onda mislite "kakav li će mi biti porođaj, da li će mnogo boleti, hoću li moći.. da li će beba biti dobro".. Onda, kad se porodite: "o, bože još samo da se oporavim malo, da sve zaraste, da vratim liniju.. " I tako da to jeste jedno od iskustava koje vas najviše u životu uzdrma. I posle sledi rasterećenje, predah i mir.

Rođenjem deteta rezervoari ljubavi postaju nepresušni, ali i rezervoari strepnje i brige. U nekim zrelijim godinama rađa se izvesna solidarnost, pa i saučesništvo između majke i ćerke. Neko tiho razumevanje.

Najveca sreca i u isto vreme ,najveca ludost je danas biti roditelj,odnosno majka.Svakog dana,kako rastu,nove brige i kako ces ga zastiti najbolje,spremiti za ovaj okrurni svet,svakog dana kazes : ,,ja ne znam kako cu dalje,ja ne mogu,preslaba sam za sve ovo" i onda ,novi dan,nove eksplozije srece od samog pogleda na dete i nove brige male i velike ... majka :)

Šta znam, meni nešto draže da sam u životu sposobna, da umem da dignem teško i opravim šta treba i šutnem koga treba gde treba, nego oh kako smo mekane, nežne i ženstvene. A vi učite ćerke šta god hoćete.

Najlepši poklon koji možete dobiti od života

Na poslu srecem puno dece razlicitog uzrasta, i slobodno mogu da kazem da devojcice po svemu odskacu od svojih vrsnjaka. I ta razlika se vidi od najranijeg doba. Ne mogu da kazem da se radi ni o zrelosti ni o vaspitanju, jer koliko moze da bude zrelo dete od 7 godina, a ovo o cemu pricam ne dobija se vaspitanjem, ali ono sto ih razlikuje su pogled, govor, formalna komunikacija sa odraslim kojeg ne poznaju, nacin na koji se krecu i kako se vladaju u prostoru, neverbalna komunikacija. Kad sve svedem u jednu recenicu - devojcice su sigurne i opustene, decaci nesigurni i u grcu.
Ili devojcice spremnije dolaze na ovaj svet, ili je svet uspostavljan po meri zena.
Sto se majki tice, ja kao majka dva decaka mogu da kazem da me brinu iste brige kao ove navedene u tekstu. S tom razlikom sto iako poznajem svoju decu, iako znam sta im je u dusi, sta misle, na sta su spremni... uvek postoji ono zrno nepoznavanja i vecitog osecaja kao neke tihe pretnje iz prostog razloga sto se radi o suprotnom polu. I to je ono sto me cini nemirnom i nesigurnom.
Volela bih da imam makar jednu cerku.

Pocne da ogovara svekrvu samo tako? ;)

PS Nezavisno jel musko ili zensko. :)

Lea

Niti je sedam godina najranije doba, niti su kod devojcica urodjene sposobnosti za "formalnu komunikaciju sa odraslima koje ne poznaju", kako ste Vi to nazvali. Komunikacija bilo kakva (neverbalna/verbalna)je apsolutno stvar vaspitanja i nesto sto se uci, a kod male dece predskolskog uzrasta u svemu tome veliku ulogu igra imitiranje onih koji su detetu bliski. Neretko se vidi da devojcice u govoru i gestikulaciji imitiraju svoje majke, sto cesto i nije dobro, jer umesto da razvijaju sopstveni fond reci i sistem govora, deca papagajski ponavljaju ono sto su cula, a da uopste ne razumeju sta zapravo pricaju, ili gestikuliraju na cudan nacin, koji nije prirodan za decu. Vaspitanje dece pocinje odmalena, od najranijeg uzrasta. Vec se dete od godinu dana uveliko vaspitava i aktivan je ucesnik vaspitnog procesa, da ne govorimo o detetu od sedam godina. Toliko toga ste pogresnog izneli u svom komentaru, da mene prosto plasi koliko Vi ne znate nista o vaspitnom procesu, njegovom sadrzaju, metodama i ciljevima.

Ja, 29. decembar 2020 20:55

Verujem vam kad kazete da gresim u detaljima koje ste naveli (da se ipak radi o vaspitanju, koje pocinje od prvog dana...). Sedam godina sam dala samo kao primer. Na kraju, nisam psiholog. Ali, ono u cemu ne gresim je ono sto je poenta mog komentara - razlika izmedju decaka i devojcica je tolika da mogu samo da se pretvaram da je ne vidim.
Volela bih da znam u cemu je stvar. Mozda se javi neki psiholog i objasni.

Ja, 30. decembar 2020 14:12

Što se naljuti, čoveče?

Lea

Ne radi se o detaljima, Vi ne znate apsolutno nista o procesu vaspitanja. Ne treba psiholog da Vam objasnjava razlike medju polovima, ali da Vi iznosite nesto potpuno neosnovano i netacno kao tacno, to jednostavno nije u redu. Psiholog bi mozda mogao Vama da objasni zasto to radite.

Ja, 30. decembar 2020 14:12

Koliko agresije u komentaru. Zena je samo iznela svoje misljenje. Opustite se ;)

Muškarcima to nikada ne može biti jasno, ali taj pritisak društva koji žena oseća, i taj strah o tome da li će sve na kraju ipak biti u redu, to je jedan od najjačih strahova koje žena u životu oseti. Taj mir dolazi kao neizmerno olakšanje posle tolikog stresa, brige i straha. Prvo mislite "jaoo, kada li je pravo vreme, kada li je pravo vreme", onda: "jao, sad je vreme, jao.. kako ću?" onda: "jaoo beba je u meni, bože samo da sve bude okej" i ta misao vas prati kroz devet meseci svakog dana, do porođaja. Onda mislite "kakav li će mi biti porođaj, da li će mnogo boleti, hoću li moći.. da li će beba biti dobro".. Onda, kad se porodite: "o, bože još samo da se oporavim malo, da sve zaraste, da vratim liniju.. " I tako da to jeste jedno od iskustava koje vas najviše u životu uzdrma. I posle sledi rasterećenje, predah i mir.

Pocne da ogovara svekrvu samo tako? ;)

PS Nezavisno jel musko ili zensko. :)

Potpuno netačno. Ko je bio jako ženstven ili seksepilan pre dece, strastven i siguran, uglavnom to bude i kasnije. Jako jezgro je uvek najvažnije. Mir ide pomalo i sa tom činjenicom da su sve brige izazvane strahom o tome da li ćete uopšte imati potomstvo ili ne, kao i pritiscima društva i li sredine, iza vas; da ste prebrodili porođajne muke i da polako dolazite sebi, opet ste vi, vi. Vraćate se u neko prvobitno, prirodno stanje rasterećeni stresa od toga da u vama buja još jedan život, da drugo biće u vama raste. Da niste tad samo svoji, već je i beba u vama. Onda sve to prođe i opet ste lagani kao perce, opet svoji, a balast brige vam padne sa srca. Duša vam peva. Samo tu i tamo pokoja oblina još više sve zaokruži i zaista, nikada se više ne osećate ženom, nego tad, posle svega toga, i pol deteta (ili dece) nema nikakve veze s tim. Obično, sve to bude tamo negde posle tridesete. I to su onda najlepše godine. :) Tek ste tad žena, nekako... Barem je kod mene tako bilo. :)

Na poslu srecem puno dece razlicitog uzrasta, i slobodno mogu da kazem da devojcice po svemu odskacu od svojih vrsnjaka. I ta razlika se vidi od najranijeg doba. Ne mogu da kazem da se radi ni o zrelosti ni o vaspitanju, jer koliko moze da bude zrelo dete od 7 godina, a ovo o cemu pricam ne dobija se vaspitanjem, ali ono sto ih razlikuje su pogled, govor, formalna komunikacija sa odraslim kojeg ne poznaju, nacin na koji se krecu i kako se vladaju u prostoru, neverbalna komunikacija. Kad sve svedem u jednu recenicu - devojcice su sigurne i opustene, decaci nesigurni i u grcu.
Ili devojcice spremnije dolaze na ovaj svet, ili je svet uspostavljan po meri zena.
Sto se majki tice, ja kao majka dva decaka mogu da kazem da me brinu iste brige kao ove navedene u tekstu. S tom razlikom sto iako poznajem svoju decu, iako znam sta im je u dusi, sta misle, na sta su spremni... uvek postoji ono zrno nepoznavanja i vecitog osecaja kao neke tihe pretnje iz prostog razloga sto se radi o suprotnom polu. I to je ono sto me cini nemirnom i nesigurnom.
Volela bih da imam makar jednu cerku.

Najlepši poklon koji možete dobiti od života

Šta znam, meni nešto draže da sam u životu sposobna, da umem da dignem teško i opravim šta treba i šutnem koga treba gde treba, nego oh kako smo mekane, nežne i ženstvene. A vi učite ćerke šta god hoćete.

Lea

Ne radi se o detaljima, Vi ne znate apsolutno nista o procesu vaspitanja. Ne treba psiholog da Vam objasnjava razlike medju polovima, ali da Vi iznosite nesto potpuno neosnovano i netacno kao tacno, to jednostavno nije u redu. Psiholog bi mozda mogao Vama da objasni zasto to radite.

Najveca sreca i u isto vreme ,najveca ludost je danas biti roditelj,odnosno majka.Svakog dana,kako rastu,nove brige i kako ces ga zastiti najbolje,spremiti za ovaj okrurni svet,svakog dana kazes : ,,ja ne znam kako cu dalje,ja ne mogu,preslaba sam za sve ovo" i onda ,novi dan,nove eksplozije srece od samog pogleda na dete i nove brige male i velike ... majka :)

Lea

Niti je sedam godina najranije doba, niti su kod devojcica urodjene sposobnosti za "formalnu komunikaciju sa odraslima koje ne poznaju", kako ste Vi to nazvali. Komunikacija bilo kakva (neverbalna/verbalna)je apsolutno stvar vaspitanja i nesto sto se uci, a kod male dece predskolskog uzrasta u svemu tome veliku ulogu igra imitiranje onih koji su detetu bliski. Neretko se vidi da devojcice u govoru i gestikulaciji imitiraju svoje majke, sto cesto i nije dobro, jer umesto da razvijaju sopstveni fond reci i sistem govora, deca papagajski ponavljaju ono sto su cula, a da uopste ne razumeju sta zapravo pricaju, ili gestikuliraju na cudan nacin, koji nije prirodan za decu. Vaspitanje dece pocinje odmalena, od najranijeg uzrasta. Vec se dete od godinu dana uveliko vaspitava i aktivan je ucesnik vaspitnog procesa, da ne govorimo o detetu od sedam godina. Toliko toga ste pogresnog izneli u svom komentaru, da mene prosto plasi koliko Vi ne znate nista o vaspitnom procesu, njegovom sadrzaju, metodama i ciljevima.

To da su devojcice mirnije ili osecajnije,okacite macku o rep. To nema nikakve veze sa polom, vec je od deteta do deteta, sasvim individualna kategorija.

Rođenjem deteta rezervoari ljubavi postaju nepresušni, ali i rezervoari strepnje i brige. U nekim zrelijim godinama rađa se izvesna solidarnost, pa i saučesništvo između majke i ćerke. Neko tiho razumevanje.

Ja, 29. decembar 2020 20:55

Verujem vam kad kazete da gresim u detaljima koje ste naveli (da se ipak radi o vaspitanju, koje pocinje od prvog dana...). Sedam godina sam dala samo kao primer. Na kraju, nisam psiholog. Ali, ono u cemu ne gresim je ono sto je poenta mog komentara - razlika izmedju decaka i devojcica je tolika da mogu samo da se pretvaram da je ne vidim.
Volela bih da znam u cemu je stvar. Mozda se javi neki psiholog i objasni.

Ja, 30. decembar 2020 14:12

Što se naljuti, čoveče?

Ja, 30. decembar 2020 14:12

Koliko agresije u komentaru. Zena je samo iznela svoje misljenje. Opustite se ;)