Jedva su čekali da imaju veliku porodicu, pa su usvojili troje dece odjednom

"Garet je želeo puno dece, pominjao je šestoro i sedmoro, ali smo se na kraju dogovorili da ih bude troje", objašnjava Kler, te dodaje:

"Očigledno zbog svojih godina shvatili smo da nije realno da očekujemo da ćemo moći da napravimo porodicu uobičajenim putem. Podizanje dece i uživanje u porodičnom životu bilo je važnije nego da prenosimo naše gene, pa je usvajanje delovalo kao logičan korak".

Proces usvajanja započeli su 2015. godine i sve su doživeli kao pozitivno iskustvo.

"Ima mnogo negativnih mišljenja o proceduri usvajanja i mi smo čuli mnogo strašnih priča, a nadam se da ćemo mi svojim iskustvom uspeti da razbijemo taj stašan mit. Dobili smo sjajnu socijalnu radnicu koja je temeljno radila posao. Iako proces može da bude nametljiv, mi to nismo iskusili. Iskreno mogu da kažem da sam uživala u celom procesu. Koliko često vam se dešava da satima sedite i pričate o sebi, a da vas druga osoba pažljivo sluša? To je ujedno i iskustvo u kom i vi otkrivate nešto o sebi, svoje vrednosti i način na koji ste vaspitavani koji vas je napravio osobom kakva ste danas", objasnila je.

Dobili su dozvolu za usvajanje i sredinom marta u njihov dom su se uselila deca.

Kler objašnjava da su ona i njen suprug osećali da su ceo život čekali da osnuju svoju porodicu. Znali su da žele troje dece, pa su pomislili da je usvajanje male porodice u redu.

"Isto smo znali da braća i sestre duže čekaju na usvajanje. Znali smo i da u slučaju kad posle prvog želite da usvojite i drugo dete, socijalni radnici se trude da gde god je moguće održe prirodni poredak, što znači da razlika u starosti među decom treba da bude najmanje devet meseci", objašnjava Kler.

Ljudi su često zaprepašćeni što su usvojili troje dece odjednom, a Kler kaže da nisu znali drugačije i dodaje da sumnja da se njihovo iskustvo bitno razlikuje od iskustva ljudi koji su usvojili jedno dete.

"Šef centra za usvajanje, kad nam je donosio preporuku za decu, zaprepaščeno je rekao da misli da smo ludi, ali da smo dobili dozvolu", seća se Kler.

Brzo su dodati u registar za usvajanje u Velsu koji pomaže u pronalaženju porodica za decu i shvatili da grupe dece koja su braća i sestre duže čekaju na usvajanje.

Prošlo je skoro dvanaest meseci od kada su podneli zahtev za usvajanje do trenutka kada su deca stigla kući. Kler veruje da je to što su deca ostala zajedno pomoglo da se lakše prilagode novom domu.

"Upoznavanje sa njima i proces preseljenja je nekako mutan i najbolji savet koji mogu da dam je da uvek imate pri ruci neku hranu koja se brzo sprema jer smo često bili toliko preokupirani decom da smo zaboravljali i da jedemo", iskrena je Kler.

"Prva stvar koju je rekao naš sin da nas je oduševila bila je 'Oh, to su mama i tata', a druga: 'Da li imate hrane u kući?' i to je dobar podsetnik na poteškoće kroz koje su ta deca prošla dok nisu stigla u porodicu koja će im pružiti sigurno okruženje puno ljubavi, a to je osnovno pravo svakog deteta", emotivno se priseća Kler.

Prema njenim rečima, biti roditelj usvojenoj deci je drugačije i mogu da se dese razne komplikacije, zato usvojitelji treba da se pobrinu da dobiju svu pomoć koja im je potrebna.

"Sa strahopoštovanjem posmatramo hrabrost i upornost naše dece. Stvarno su inspirativni. Pre neki dan sam videla dva postera na kojima je pisalo: 'Dobr došli u naš prelepi haos' i 'Naša porodica je jedan od šatora u prepunom cirkusu' i nasmejala sam se misleći da smo mi upravo to, ali i da to volimo", zaključuje Kler.