Bile su nezaposlene, udružile su se i oživele stari zanat: Ražanjke prave crepulje

Rujište je od davnina poznato po grnčarskom zanatu i po glini koja se baš ovde vadi i kopa iz zemlje u određeno doba godine, a u poslednje vreme sve češće i po Ženskoj socijalno-poljoprivrednoj zadruzi Ražanjke, koja je osnovana u zimu 2020. godine na teritoriji opštine Ražanj.

Za portal "Priče sa dušom" Milica Milovanović (34) direktorka "Ražanjki", pričala je o specijalnosti ove zadruge - izradi crepulja i organizaciji teoretskih i praktičnih radionica kroz projekat „Jake žene“.

"Crepuljarstvo je u Rujištu tradicionalni zanat koji se generacijama prenosi s kolena na koleno. Okupili smo žene iz ruralnih područja i pozvali jednog čoveka koji je želeo da im prenese zanat. Prepoznali smo šansu da se žene pokrenu i nauče nešto novo“, priča Milica za Priče sa dušom.

Ražanj je udaljen oko 185 kilometara od Beograda i nalazi se pored auto-puta Beograd–Niš, pa se tokom putovanja ka jugu Srbije, Severnoj Makedoniji, Bugarskoj ili Grčkoj, ili u povratku, lako može svratiti po ove glinene posude.

Bilo da je reč o hlebu, pecivu ili kuvanju jela – hrani koja se u njima priprema crepulje daju poseban ukus. Tako je od davnina, starije generacije su svu hranu za porodicu pripremale u tim posudama, kao i da su ih, nakon upotrebe obavezno držali na podu, kako bi se zadržao kontakt sa zemljom, odakle i potiče glina.

Osim što su uglavnom nezaposlene i što žive na selu, svim članicama „Ražanjki“ zajednička je vizija – da stvore lepezu tradicionalnih proizvoda isključivo od sirovina iz niškog kraja, posebno sa teritorije opštine Ražanj.

"Crepulja - plitka i masivna posuda od gline, koristila se za pečenje hleba na ognjištu. Pravila, verovanja i tabui bili su sastvani deo procesa izrade crepulje. Počinjalo se nabavkom gline, a to je podrazumevalo kopanje zemlje, vađenje gline i prenošenje do odredišta za dalju obradu. Postoje dva perioda u godini za koje se smatralo da su nabolji za početak rada: proleće i jesen – kišni periodi kada se zemlja lakše kopa. Narod ih je povezivao sa hrišćanskim praznicima. U zavisnosti od kraja do kraja, prolećni početak rada padao je na: Đurđevdan, deveti četvrtak od Velikog četvrtka ili Petrovdan, a jesenji na: Ilindan, Lukindan ili Mitrovdan. Žene su satima gazile glinu, kvaseći je i mešajući sa dodacima, kao što su balega, kozina, kučina ili slama, da bi dobile smesu koja će nakon sagorevanja organskog materijala tokom pečenja dobiti masivnu i rupičastu strukturu", kaže za B92.net Jelena Tucaković, etnolog i antropolog.

Pravljenje crepulja je bio isključivo ženski posao i obavljao se sa najvećom pažnjom. Bilo je važno da crepulja dugo traje, da ne pukne tokom pečenja i da bude izdržljiva, jer je njena sudbina bila ogledalo sudbine tog domaćinstva i porodice. Zbog toga su svi učesnici morali da budu i dušom i telom „čisti“.

"Crepulja se koristila za pečenje hleba na ognjištu. Stavljala se direktno na vatru i poklapala keramičkim (vršnik) ili metalnim (sač) poklopcem, nekad samo lišćem a nekad ničim, i prekrivala se slojem žara. Ako bismo opisivali crepulju tehničkim jezikom, rekli bismo da je to prenosiva naprava, koja uz potrošnju energije moze da ispeče hleb. Poslednjih decenija, veoma je popularan aparat koji sam napravi hleb, a dovoljno je sipati sastojke i pritisnuti dugme. Ova mala pekara se može priključiti na struju gde god postoji utičnica. Tehničkim jezikom rečeno, i ovo je prenosiva naprava, koja uz potrošnju energije može da ispeče hleb", kaže Jelena Tucaković.