Super žena Nina Kolundžija: "Sportistkinje zaslužuju više pažnje i bolji narativ"

Potkast "Njena pravila sa Ninom" na B92.net posvećen je ženama u sportu i ženskom sportu, nepravedno zapostavljenom u medijskom i javnom prostoru.

"Volela bih da njih, njihove rezultate, probleme i izazove učinimo vidljivijim i da promenimo narativ. Kada se u pretraživaču ukuca najbolje sportistkinje Srbije, najpre se pojavi najlepše sportistkinje Srbije što dovoljno govori na koji način mediji pristupaju ženskom sportu. Osim toga, neuporediv je broj vesti i intervju sa sportistima, s jedne, i sportistkinjama, s druge strane. Sve su to razlozi zbog kojih sam odlučila da pokrenem podkast", kaže Nina Kolundžija.

Ideju za potkast dobila je pre godinu i po na studijskom putovanju u SAD, posvećenom upravo osnaživanju žena u sportu i pomoću sporta.

"Trebalo je sve da krene prošlog proleća, ali nam je pandemija svima pokvarila planove pa i meni. Ove godine u februaru emitovana je prva epizoda sa Marinom
Maljković, koja je sinonim za ženski sport kod nas", objašnjava Nina, a to je samo početak.

Po njenom mišljenju, ženski sport je zapostavljen svuda u svetu, pa ni Srbija nije izuzetak.

"Već od malih nogu, drugačije se gleda na dečake koji se bave sportom u odnosu na devojčice. Bićeš preterano mišićava, nećeš moći da nađeš dečka, bolje da kupimo bratu kopačke, ti ionako nećeš ozbiljno time da se baviš, bićeš muškobanjasta... To su vrlo često komentari koje devojčice čuju kada počinju da se bave sportom. Čitala sam istraživanja u Vojvodini koja kažu da devojčice imaju mnogo manji pristup sportu od dečaka. A kada počnu profesionalno da se bave sportom, onda kažu da je ženski sport dosadan, da to niko ne želi da gleda."

Primetila je da u ženskom sportu javnost ističe fizički izgled:

"I stalno se potencira fizički izgled, kao da na osnovu toga postižu uspehe. Kada se Maja Ognjenović vraćala u nacionalni tim posle povrede, naslov je bio "Jedna od najlepših sportistkinja sveta ponovo u reprezentaciji". Maja je jedna od najboljih odbojkašica svih vremena, heroina našeg sporta i to bi trebalo u ovom slučaju istaći. Kada je Nikola Jokić odlučio da igra za Srbiju na Svetskom prvenstvu, vesti su glasile Najbolji centar sveta rekao DA Srbiji. Narativ u medijima kada je reč o sportistkinjama mi smeta jednako kao mali broj vesti o njima na dnevnom nivou i to je nešto što bih volela da svi zajedno promenimo", istakla je Kolundžija.

Foto: Privatna arhiva

Nina Kolundžija je prva žena koja je postala prezenter, a kasnije i urednik sportskih vesti i pregleda na televiziji B92. Zanimljivo, Nina se na poziv sportskog novinara opredelila zbog nedostatka talenta za sport:

"Upravo to je uticalo da ne budem sportistkinja, pa sam morala da smislim drugi način da ipak budem deo sporta. Prvo veliko prvenstvo koje pamtim je Evrobasket 1995. godine u Atini, prvo veliko takmičenje posle sankcija. Sećam se da sam posle šampionata napisala svoj prvi izveštaj, koji naravno, nikada nije objavljen nigde, ali još tada se probudila želja za novinarstvom. Dve godine kasnije, u školskim novinama je izašao moj prvi tekst. Kasnije sam upisala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka, ali sam znala i tada da ne želim da radim u informativnoj već sportskoj redakciji. Do danas, to se nije promenilo."

U početku je volontirala, da bi nakon 7 meseci dobila posao:

"Sve je počelo na leto 2007. godine. Moj drug sa fakulteta je radio na radiju B92 i ja sam ga pitala da li postoji neki konkurs ili će nekad biti raspisan i, ako ne, da li mogu da dođem na praksu odnosno da volontiram jer iako sam završila fakultet, ja zapravo nikada nisam bila u redakciji jer na Fakultetu političkih nauka praksa ne postoji, što smatram ogromnim nedostatkom. Bukvalno ste nespremni nakon što diplomirate, osim ukoliko se samoinicijativno ne zaputite u neku redakciju. B92 je u to vreme imala izuzetno jaku i dobru sportsku redakciju (Milan Bošković, Aleksandar Stojanović, Ilija Kovačić, Igor Vujičin, Ivan Lončarević...) Tako sam ja u julu 2007. godine počela da volontiram na B92, sedam meseci kasnije ponudili su mi posao i tako je sve počelo. Najpre sam radila na sajtu B92, potom kombinovala sajt, radio i televiziju, i sada sam već nekoliko godina isključivo televizijska novinarka i prezenterka", priča Nina.

Radila je na sajtu, sticala iskustva na radiju, da bi otišla u pravcu TV novinarstva i tamo ostala do danas:

"Počela sam na sajtu i imala sam veliku sreću da mi je mentor bio Vladimir Novaković, čovek koji je hodajuća enciklopedija, koji je me je od prvog dana gledao kao sebi ravnu i od koga sam mnogo naučila. Posle godinu dana počela sam da radim na televiziji, koja je zapravo moja prava ljubav, ako tako mogu da kažem. Radijska epizoda je bila usputna. Volim adrenalin koji ide uz televiziju, vremenske rokove, pričanje priče uz sliku, izveštavanje sa velikih takmičenja... Uvek sam se osećala prijatno ispred kamere i volim što je studio moja kancelarija."

Nina se nije susrela sa diskriminicijom među kolegama, ali smatra da postoje ljudi koji će govoriti da žena ne može da komentariše fudbalski meč:

"Išla sam korak po korak, nisam preskakala stepenike, na nekim sam se duže, na nekim kraće zadržavala. Srećom, došla sam u redakciju i televiziju u kojoj diskriminacija nije postojala ni u kom smislu. Nijedan od mojih kolega iz sportske redakcije nije pokazao da je problem ili da mu smeta što je žena ušetala u mušku teritoriju. Upravo suprotno, pružili su mi podršku od početka, slali bukvalno na sve sportske događaje, od početničkih kao što su konferencije za medije uoči utakmica do samim mečeva, bilo da su fudbalski, košarkaški.
Danas je sve više divnih, pametnih žena u sportskom novinarstvu pa i komentari o nekompetentnosti jenjavaju. Mislim da smo pokazale da volimo sport, da znamo pravila i da se razumemo, da i te kako možemo da izveštavamo i sa fudbalskih, košarkaških, odbojkaških utakmica, atletskih mitinga, Olimpijskih igara... Uvek će biti mizoginih ljudi koji je komentarisati da ne može žena da komentariše fudbalski meč, ali duboko verujem da su takvi u manjini", smatra Nina.

Nina se pre tri godine ostvarila i u ulozi majke.

"Nisam mislila da ću se ikada buditi u četiri, pola pet ujutro pet dana u nedelji, ali posle više od godinu i po u jutarnjem programu, mogu da kažem da imam sreću što sam sada deo te redakcije. Radne obaveze završim ranije nego većina ljudi, izbegnem gradsku gužvu i, ono što je najvažnije, provodim dosta vremena sa svojom porodicom i to je nešto najdragocenije. Velika je sreća kada radite posao koji volite i koji ne čini da privatni život trpi i ispašta. Imam trogodišnjeg sina Luku. Svi roditelji će vam reći da su im deca promenila život iz korena, pa ni ja nisam izuzetak. Kao da krenete u novu školu života. Nekada ume da bude teško, ali je uvek prelepo. Nas troje smo porodica s dva različita prezimena i navijamo za dva različita kluba, ljute rivale", smeje se Nina.