Glumica Barbara Nola o seriji "Dar mar", tajnama vitke linije, suprugovoj borbi sa bolešću

Aleksandra Kirin, Sofija Sever, Gordana Štiglić, Spomenka Radić… Dugo bismo mogli da nabrajamo uloge koje je hrvatska glumica Barbara Nola ostvarila samo u popularnim TV serijama. Kao luckasta Gordana u seriji "Na granici" prikupila je velike simpatije publike, pa ne čudi što su gledaoci Prve televizije jedva čekali da je ponovo vide, ovog puta u ulozi Spomenke u seriji "Dar mar".

U ekskluzivnom intervjuu za sajt Prva.rs, Barbara otkriva kako se snašla u novoj roli, da li je imala strah od snimanje u "pandemijskim uslovima", kako održava besprekornu figuru u 53. godini, kako je podnela teške životne trenutke suprugovu bolest, zemljotres u Zagrebu.

Šta si prvo pomislila kada si dobila poziv da glumiš Spomenku u seriji "Dar mar"? Poziv se dogodio otprilike na počeku pandemije korona virusa…

"Prvo što sam pomislila kada sam dobila poziv da se snimim za audiciju i pošaljem snimak bilo je: "Ajme pa oni su potpuno ludi, obožavam ih što veruju da je moguće snimanje". Naime,u to vreme nalazila sam se već mesec dana sa svojom i sestrinom porodicom u staroj porodičnoj kući mog muža u Dalmaciji. Tamo smo pobegli nakon zagrebačkog zemljotresa koji nam je razorio domove jer živimo u starijim zgradama u centru, a on je strašno stradao. Kako je bio "lockdown" nismo morali da se vraćamo u Zagreb, a nismo ni mogli jer su par sati nakon našeg bega iz Zagreba svi putevi bili zatvoreni kako ljudi ne bi menjali prebivalište i širili zarazu. Kako sam ja stari paničar koji je gledao puno filmova katastrofe, znala sam da će brzo zatvoriti puteve pa sam svoju i sestrinu porodicu naterala da krenemo odmah nakon zemljotresa, što je bilo dosta ludo jer je tek nekoliko dana trajao "lockdown" i bili smo zbunjeni oko svega. Uglavnom, tada sam živela u post zemljotresnoj psihozi tako da me korona psihoza nije baš previše plašila. Plašili smo se da dugo nećemo snimati u novim uslovima i pitali se od čega će se živeti, kada je stigao poziv s Nove TV. To nas je sve zajedno resetovalo, jer smo svi u ovom filmskom biznisu i odmah smo prionuli na snimanje audicije, kao da je to šansa života.

Da li si imala strah? Koliko ti je trebalo vremena da se navikneš na nove (pandemisjke) uslove snimanja?

"Ma nije me uopšte bilo strah. Bila sam euforično srećna. Malo sam bila napeta oko glume jer sam za dva meseca ispala iz forme. Puno mi je ovo snimanje pomoglo da se psihički oporavim od zemljotresa. Prisililo me je da se vratim u Zagreb i suočim sa ozbiljnom traumom koju sam doživela. Jako sam se namučila sama sa sobom. Prvih dana nisam mogla da spavam i stalno sam mislila o tome hoće li opet? Usresređenost na posao me je spasila. Još su ljudi oko mene bili divni veseljaci, tako da smo se smejali i radili i baš smo bili jako srećni što se život opet pokrenuo. Divno je u mom poslu što možete da uronite u taj drugi, izmaštani svet. To je stvarno lek za dušu u tim teškim vremenima. Na maske i ova pravila sam se brzo navikla, nije mi to bilo nešto posebno. Mi glumci smo zapravo jako disciplinovani ljudi, mada se na prvi pogled to ne bi reklo".

Šta ti se najviše dopada kod Spomenke?

"Kod Spomenke mi je najdraži taj sarkastični humor kojim komunicira s gostima u svojoj gostionici. Sviđa mi se jako ta kombinacija brižne dobre osobe s tim pomalo frajerskim "coolizmom" kojim baca fore. Mislim da smo po tome pomalo slične ili se bar meni to tako čini. Baš volim tu ženu koju igram. Ostaće mi u srcu zauvek zbog samog lika ali i okolnosti u kojima je nastala".

Dizmovo je imaginarni gradić, ali šta to on ima što možda nedostaje današnjim gradovima i palankama?

"Ne znam, meni se čini da Dizmovo dosta tačno preslikava naš mentalitet i živote, samo naravno gledano s humorističke, a ne tragične strane. Muče ih isti problemi kao i nas: egzistencija tj. finansijski problemi, potraga za ljubavlju, roditeljske brige, spletkarenje."

S kojim likom su te gledaoci do sada najviše povezivali, zaustavljali na ulici?

"Pa, uvek kad je neka serija aktualna na TV-u ljudi me zaustavljaju, nazivaju imenom uloge koju glumim, dobacuju i govore mi šta da kažem nekom drugom liku s kojim sam u odnosu. Mene to jako zabavlja, a i dobijem super povrće i meso na pijaci. Ipak, nikad me nisu zaustavljali kao za ludu Gordanu Štiglić. Znači, nju su stvarno obožavali i smejali bi se čim bi me prepoznali. Ja sa tetkom u bolnici, a lik totalno polomljen u kolicima se smeje od uva do uva i priča mi o seriji. To je neprocenjivo, kad shvatiš da mu uveseljavaš život dok je u tako teškom stanju".

Gledaoci u Srbiji su te obožavali u ulozi pokondirene Gordana Štiglići u seriji “Na granici”. Da li je ta uloga bila izazov za tebe?

"Ma, Gordana je legenda. Bila je izazov jer sam morala da je traižm i spolja i iznutra. Nas dve nismo baš slični karakteri ali zato sam se ludo zabavljala glumeći je. Asim (prim. Aut. Glumac Asim Ugljen) i ja stvarno nismo mogli da prestanemo da se smejeno kada smo u bundama do poda i šubarama na glavi jeli škampe i pili šampanjac od novca prikupljenog od lažne humanitarne akcije za Mijinu operaciju. Za to vreme Miju skrivamo u podrumu i dajemo mu stare kobasice. Kolike su šanse u životu da na TV-u odglumiš nešto toliko šašavo i genijalno. Obožavam taj lik i celu seriju".

Kada bi jedan dan imala samo za sebe, da radiš stvari koje voliš ili koje ne stižeš. Kako bi izgledao taj "dan za Barbaru"?

"Kako sam sad posle 14 meseci snimanja bez pauze jako umorna, moj savršeni dan bi izgledao tako da se u Dalmaciji izležavam na plaži i kupam satima. Da su oko mene moji dragi ljudi, da uveče plešemo i pevamo i da zaboravim na sve probleme i obaveze. Meni je ispalo da u koroni radim više nego ikada i to je divno, ali sam sad stvarno već na rezervi".

Savršena linija u 53. godini. Tajna je u genetici, nervozi, pešačenju sa terijerkom Macom ili ishrana i vežbanje?

"A, mislim moglo bi to da bude i bolje, ali relativno sam zadovoljna. Ne znam, puno vežbam ceo život jer sam od treće godine u modernom baletu. Završila sam i srednju školu Savremenog plesa tako da mi je ta navika vežbanja ostala. Važno mi je da budem u formi zbog pozorišta, jer ne mogu da podnesem da nešto fizički ne mogu da izvedem, a i obožavam savremeno pozorište koje traži puno fizičke spreme. Jedem sve, ali imam sreću da nisam veliki ljubitelj slatkog i da volim ribu i povrće. Oduvek imamo pse u porodici tako da puno šetamo s njima, samo je Maca jako zgodna pa fotografi vole da je snimaju".

Ponosna si mama već odraslih Jakova i Mare. Da li su krenuli stopama roditelja i na koga liče?

"Jakov ima 27 godina i već puno radi. Piše, asistira, režira… Dobio je i brojne nagrade za svoje studentske filmove, što je lepo ali najvažnije mi je da obožava da radi svoj posao i da uživa u njemu. Mara studira Nove medije na Likovnoj akademiji i radi predivne instalacije od svetla. Ona ima 23 godine i žao mi je te generacije koja je većinu studija provela kod kuće zbog proklete korone. Evo sad baš ide na jedan poznati festival elektronske muzike i nadam se da će uživati. Oboje liče na Lukasa što je super jer je on zgodniji od mene. Karakterom su baš spoj nas dvoje".

Bila si inspiracija zbirke pesama svom suprugu, poznatom reditelju Lukasu Noli – "Bilo je dobro, bilo je toplo"… U braku ste više od 20 godina, zaista je bilo "i u dobru i u zlu", prošli ste zajedno tešku fazu Lukasove borbe s rakom grla. Da li su sve te teškoće učvrstile i vašu ljubav, ali i celu porodicu?

"Ma, nas dvoje smo stvarno ono što bi se reklo srečkovići u ljubavi jer smo ceo život zaljubljeni jedno u drugo. Da, bilo je tri godine teške borbe iz koje sam naučila da se u bolesti treba živeti iz dana u dan, boriti se, a ne strahovati i čim je malo bolje živeti život. Toliko sam se nastrahovala za to vreme da se to ne može opisati ali i sam i zauvek prestala da se bojim običnih stvari u životu, poput: novog posla, egzistencije, premijera i slično. Mislim da se naša ljubav definitivno razvila i učvrstila kroz tu borbu, ali mi je žao što su deca morala kroz sve to da prođu. Lukasu se nakon svega divim još mnogo više jer je toliko snažna, veličanstvena osoba".

Da li bi nam otkrila omiljeni stih iz pesme koju ti je suprug posvetio?

"Moja moja moja

Pored mora beskrajnog".

Za kraj, da li stižeš da se posvetiš nekom hobiju, šta uopšte voliš da radiš u slobodno vreme i da li ćeš bar deo leta uspeti da iskoristiš za neki odmor?

"U slobodno vreme, a to je nikad, volim da čitam, pišem… Želela bih da upišem engleski i italijanski; volim da šetam, vežbam, idem u bioskop, pozorište; volim da dokoličarim i brbljam sa svojim mužem, decom, prijateljima, rodbinom; volim da krečim stanove i kuće, da radim u bašti, da partijam... Sve će to još neko vreme pričekati, ali krajem avgusta ću pobeći u Podgoru i na Silbu. Svi su moji s mora tako da imam gde".