"Dragan i ja smo, u pauzi snimanja, otišli u opštinu Vračar i venčali se"

Od svog prvog filma “Vrata ostaju otvorena” (1959), Milena Dravić je neprestano gradila karijeru jedne od najboljih jugoslovenskih glumica svih vremena. Ovenčana slavom kretala se kroz magični svet glume bez buke. Ipak, da je tada imala “bučnog” agenta njena slava bi, po svemu sudeći, preplavila Evropu do Holivuda!

Sve nagrade, pa i ovu prošlu, statuetu “Joakim Vujić”, koju dodeljuje Kneževsko-srpski teatar iz Kragujevca za izuzetni doprinos razvoju pozorišne umetnosti Srbije, Milena je prihvatala ponosno.

Velike i značajne uloge ostvarila je u filmovima “Prekobrojna”, “Kozara”, “Jutro”, “Sutjeska”, “Ljubavni život Budimira Trajkovića”, “Zona Zamfirova”... Rođena je u Beogradu. Živi u braku s glumcem Draganom Nikolićem.

Koje slike pamtite iz detinjstva?

Odrasla sam u Beogradu, na Dorćolu, kod Crkve Aleksandra Nevskog, u ulici Đure Đakovića. To je moj zavičaj. Uprkos siromaštvu sećam se, ipak, srećnog detinjstva.

Ko vas je uveo u umetnost?

Već od četvrte godine sam učila španske igre kod profesorke Cvejić. Tetka Mila me uvela u gradsku baletsku školu kod Danice Živanović, a u srednjoj baletskoj sam bila kod Nine Kirsanove.

A kad ste stali pred kameru?

Kad je češki reditelj František Čap došao u baletsku školu da traži glumicu za film "Vrata ostaju otvorena". Lik te glumice prepoznao je u meni. I već u sledećem broju "Duge" moja slika je bila na naslovnoj strani! Imala sam tada 17 godina, pa sam sve to doživela kao igru. Ali, vrlo brzo sam dobila poziv rediteljke Soje Jovanović za film "Diližansa snova", a tu su me sačekali Olivera Marković, Đuza Stoiljković, Bata Živojnović...

Kako ste upoznali Ljubišu Samardžića?

Do "Prekobrojne", do našeg prvog zajedničkog rada, snimila sam šest filmova. Ipak, ni tada nisam bila sigurna da je moj opstanak u svetu filma izvestan. Ali, kad sam na festivalu u Puli dobila "Zlatnu arenu" za ulogu u "Prekobrojnoj" znala sam da je gluma moje definitivno opredeljenje.

I kako se to razvijalo?

Sledili su filmovi "Kozara", "Lito vilovito", pa nagrada "Srebrna arena" na festivalu u Puli, pa "Zlatna ruža" na festivalu u Veneciji za ulogu u filmu "Jutro" sa Ljubišom Samardžićem. Tu smo izabrani za filmski par godine! Sledile su zatim TV emisije, a počela sam da radim i u pozorištu. Prve uloge sam igrala u Ateljeu 212. Bilo je to 1970. godine.

Na koji način se pripremate za uloge?

Vrlo odgovorno. Najbolji primer za to su moje pripreme za rad sa rediteljem Purišom Đorđevićem u filmu "Kros kontri". Da bih izdržala sve zahteve uloge angažovan je atletski trener Partizana Drago Štritof. Ove pripreme imala sam godinu dana u svim uslovima. I kad je počelo snimanje bila sam u top formi. Trčala sam tako brzo da me kamerman, iako me snimao iz kola, zamolio da malo usporim.

Čime vas je opčinio Makavejev?

Žestokim porukama. On je, kao psiholog i neponovljivi reditelj, filmom "Misterija organizma" otvoreno govorio o crvenoj buržoaziji i seksu, a to je bilo 1971. godine. Svi njegovi filmovi su nosači ubitačnih opomena koje, na prvi pogled, imaju površno dejstvo. To je za glumce bio veliki izazov. Ovaj film je prikazan u Jugoslaviji tek 1986. godine, a u Kanu je 1971. dobio nagradu "Luis Bunjuel". Pre toga sam sa Makavejevim snimila film "Čovek nije tica", koji je 1965. godine bio jedan od deset najboljih filmova sveta. Svi filmovi Makavejeva pohranjeni su u Metropolitenu kao svetska filmska baština.

Šta vam je doneo film "Misterija organizma"?

Svetsku popularnost, ali i poziv koje nisam prihvatila. Uoči predstavljanja filma u Americi, do mene u Beograd došao je reporter "Plejboja" sa zadatkom da napravimo intervju i fotografije. Međutim, imala sam tada, privatno, neprijatan događaj, pa nisam bila raspoložena za saradnju sa ovim listom. Doduše, napravljeno je nekoliko divnih fotografije, ali ne i ona ključna. Dogodilo se to uprkos intervencijama iz Njujorka. Za saradnju sa "Plejbojem" molili su me Makavejev, Čeh Elmar Klos, profesor praške škole filma, i Mađar Jan Kadar.

Kako sada doživljavate erotiku?

Ima filmova u kojima je to urađeno fantastično. Učinio je to reditelj Rajko Grlić u filmu "Samo jednom se ljubi", u scenama Vladice Milosavljević i Mikija Manojlovića, pa Džejn Fonda u filmu o Vijetnamu sa Džonom Vojtom, ocem Andželine Džoli...

Šta još posebno pamtite...

Ulazak ruskih tenkova u Čehoslovačku 1968. godine. Bila sam tada, sa Radetom Markovićem i Amerikankom Paulom Pričet u Bratislavi na snimanju filma "Voda nešto nosi", po romanu Lajoša Zilahija, a reditelji su bili Klos i Kadar. Za tu ulogu sam dobila "Zlatnog Davida" kao najbolja evropska glumica 1978. godine

... a šta ste radili strasno?

TV emisiju "Obraz uz obraz" sa Draganom Nikolićem, od 1972. do 1974. godine. To je bila zabavna emisija sa mnogo gostiju. Tekstove su pisali Ljubivoje Ršumović, Duško Radović, Brana Crnčević i Mika Antić, a o režiji su se brinuli Zdravko Šotra i Siniša Pavić.

Kad vam je ljubav bila važnija od scene?

Dogodilo se to 31. decembra 1972. godine u toku snimanja filma "Kako su se volele dve budale", po tekstu Duška Radovića, i režiji Aleksandra Đorđevića. Dragan i ja smo, u pauzi snimanja, otišli u opštinu Vračar i venčali se! Meni je ljubav, u svim odnosima, najvažnija u životu.

Od čega sve zavisi ljubav?

Meni je to osećanje koje podrazumeva veliku iskrenost, pamet, strpljenje i odgovornost. A važno je, pomalo, biti i mangup, u praktičnom smislu te reči, a to je, pre svega, Dragan, pa i ja.

Gde se najbolje odmarate?

U Boki. Volim more, plivanje, sunčanje. Meni je more važno i zbog zdravlja. Na moru se najbolje odmaram. Ponekad mi je dovoljno samo da gledam u more pa da se osećam kao preporođena. S vremena na vreme moramo da zastanemo

Šta sad igrate?

U Beogradskom dramskom pozorištu igram u predstavi “Harold i Mod”. I ja, kao Mod, između ostalog, podsećam ljude da s vremena na vreme, moramo da zastanemo. Jer trčeći za životom mi, ustvari, ne “vidimo” njegov veliki deo...