"Mali vrabac" koji je najlepše pevao onda kada mu se život raspadao

Svetski muzički repertoar bez njenih "La vie en rose", "Hymne à l’amour", "Non, je ne regrette rien" i drugih pesama, danas bi bio nezamisliv. Ostavila je neizbrisiv trag u svetskoj muzičkoj baštini.

Kao izvanredna ličnost poslužila je kao inspiracija brojnim kompozitorima i umetnicima, a svetsku slavu i veliki uspeh koji je postigla moćnim glasom nije umanjila prerana i velika borba sa teškom bolešću.

Teško detinjstvo

Edit je rođena u veoma siromašnoj porodici, a muzički talenat je, smatra se, nasledila od majke koja je bila ulična pevačica. Otac je radio u cirkusu i veoma su teško preživljavali.

Pošto nisu uspevali da izmire osnovne životne potrebe, roditelji su je dali baki na čuvanje, koja skoro uopšte nije vodila računa o devojčici. Nakon 18 meseci agonije, otac ju je odveo kod druge bake koja je vodila bordel u Normandiji, pa su Pjafovu u najranijoj mladosti čuvale prostitutke. Ipak, prvi put u životu, u to vreme, bila je pravilno odgajana, jela i bila zdrava.

U ranom detinjstvu, kada je imala sedam godina, Edit je oslepela. O tome šta se nakon toga desilo postoje samo legende… Kako tvrde biografi i istoričari, uspela je da povrati vid jer je išla na hodočašće, posetivši grob Svete Tereze, prema kojoj je od tada do kraja života izražavala posebnu naklonost. Zapamćen je njen medaljon koji je nosila oko vrata i od koga se nije odvajala nikada, piše Istorijski zabavnik.

Pošto je završen Prvi svetski rat, otac je dobio otpust na frontu, te je uzeo sebi Edit i od tada putovao sa njom po Francuskoj.

Putevima nesrećnih ljubavi

Kada je imala 14 godina Edit je prvi put javno nastupila, a onda nastavila, poput svoje majke, da peva na ulicama Pariza. Prijateljica Simona Bertou joj se pridružila na tom putu, pa su dve dame ostale nerazdvojne do kraja života.

Imala je samo 16 godina kada se prvi put zaljubila i posle godinu dana, sa 17 (nije još bila ni punoletna) rodila je svoje jedino dete – devojčicu Marselu koja je poživela samo dve godine.

To nije bilo kraj nesrećnim ljubavima Edit Pjaf. Potom se zaljubila u makroa, kome je morala da daje deo zarade ne bi li je držao podalje od prostitucije.

“La Môme Piaf”

Godine 1935. otkrio ju je vlasnik jednog noćnog kluba i ponudio posao. Tada joj je dao nadimak "La Môme Piaf", što u slobodnom prevodu znači "mali vrabac". Taj nadimak ostao joj je do kraja života. Svojim talentom i vanvremenskim glasom privukla je pažnju kompozitora i uticajnih ljudi koji su joj mnogo pomogli u daljoj karijeri.

Tako je posle samo godinu dana objavila prvi album koji je doživeo ogroman uspeh.

Nije mnogo prošlo kada je vlasnik noćnog kluba u kome je pevala ubijen, a Edit dovedena u vezu sa sumnjivim radnjama. Iako nikada nije bila zvanično optužena, stvorena je negativna slika u javnosti o doskora, "omiljenom vrapčiću".

Međutim, hrabra, istrajna i jaka, uspela je da sačuva svoju karijeru i nastavi dalje. Tada je i uzela ime Edit Pjaf, kako bi se udaljila od senki prošlosti.

Imala je mnogo uspeha, nastupala u pozorištima, velikim koncertnim dvoranama, postala obožavana kod publike. Nastavila je da peva i tokom nemačke okupacije, ali je podržavala francuski pokret otpora i pomagala je jevrejskim umetnicima da izbegnu progon nacista.

U proleće 1944. godine Edit je već nastupala u prestižnom Mulen Ružu. Iste godine, u kratkom razmaku, umrla su joj oba roditelja, ali je tuga nije zaustavila. Sama je tada napisala možda svoj najveći hit - "La Vie en rose", koji se danas smatra klasikom za sva vremena.

Pored Francuske, Edit je doživela veliki uspeh u Sjedinjenim Američkim državama. Upravo tada upoznaje ljubav svog života - boksera Marsela Serdana. Nepunih godinu dana ljubav je cvetala, a onda je Marsel nastradao u avionskoj nesreći kada je iz Pariza krenuo za Njujork ka voljenoj Edit.

Do kraja života umetnica je živela u ubeđenju da ga je ona ubila, pošto je, u želji da što pre vidi svoju ljubav, nagovorila boksera da ne putuje brodom već avionom. Zbog stravičnog osećaja krivice, Edit je razvila zavisnost od morfijuma.

Udala se 1952. za pevača Žaka Pilsa, Marlen Ditrih joj je bila kuma na venčanju, ali Serdana nikada nije prebolela.

Povratak "vrapca"

Grandiozni povratak dogodio se 1955. godine kada je u pariskoj Olimpiji priredila koncert za pamćenje. Iako nije bila sigurna da će izdržati da peva do kraja, savršen performans publika je nagradila gromoglasnim aplauzom, a taj uspeh ohrabrio je da iste godine krene na još jednu američku turneju.

Iako se 1956. godine razvela, te iste godine upisala se na stranice istorije kao prva pevačica zabavne muzike koja je nastupila u njujorškom Karnegi holu, prestižnoj dvorani klasične muzike.

Privatni život i u kasnijim godinama ostao joj je turbulentan - zaljubila u Grka Georgesa Mustakisa, doživela tešku saobraćajnu nesreću koja je narušila njeno već krhko zdravstveno stanje, pojačala zavisnost od morfijuma… I tako sve do 1959. godine kada se onesvestila usred nastupa u Njujorku.

Tada se vraća u rodni Pariz. Posle serije izvanrednih koncerata, zdravlje joj se značajno narušava ali ona ne odustaje od muzike, ali ni od muškaraca - udala se za 20 godina mlađen Tea Sarapou, mladog i zgodnog pevača koji je brinuo o njoj.

"Živela je svoje pesme. Svaka njena pesma bila je kao priča koju je ispredala publici", ispričala je autorka knjige "Poslednja ljubav Edite Pjaf".

Poslednja pesma koju je ova slavna dama snimila bila je “L’Homme de Berlin” 1963. godine.

Odlazak dive

Edit Pjaf je umrla u Grasu 10. oktobra, 1963. u svojoj 47. godini od unutrašnjeg krvarenja, kao posledice raka jetre. Telo je krišom prebačeno u Pariz, a njena smrt je zvanično objavljena tek narednog dana, 11. oktobra.

Zbog stila života koji je vodila, katolička crkva, uprkos njenoj veri, nije odobrila versku sahranu. Edit je saranjena na groblju Per Lašez, a na večni počinak ispratilo je više desetina hiljada ljudi koji su se kretali ulicom Lan do groblja.

Šarl Aznavur je pominjao sahranu Edit Pjaf kao događaj koji je prvi put još od vremena Drugog svetskog rata kompletno zaustavio saobraćaj u Parizu.

"Prešla je trnovit put od ulične pevačice do kraljice francuske šansone. Kao nijedna druga pevačica, zavlačila se pod kožu ljudima, osvajajući im srce i dušu. Bila je čudesna ptičica i velika dama istovremeno – mit, legenda i stvarnost", izjavio je njen kolega, pevač Džordž Mustaki.

A o smrti i preranom odlasku svojevremeno je govorila i sama Edit Pjaf. Kao predosećajući svoj prerani kraj rekla je da se ne boji.

"Smrt ne postoji! Ona je samo trenutak kada prelazite na drugo mesto", istakla je vanvremenska diva.