Budi bolja, budi bolje

Graditeljka Beograda: Jelisaveta Načić, prva žena arhitekta

Jelisaveta Načić (1878-1955) je bila naša prva žena arhitekta i prva studentkinja koja je upisala arhitekturu na Tehničkom fakultetu u Beogradu 1896. godine.

Žene kroz istoriju |
Podeli

Rođena je u uglednoj cincarskoj porodici trgovca, kao jedno od 13 dece od kojih je samo troje stupilo u zrelu dob.

Kada je završila srednju školu, njeni roditelji su smatrali da je to dovoljno, ali Jelisaveta je bila rešena da nastavi školovanje i finansira ga novcem od miraza. Bila je prva generacija studenata arhitekture u Beogradu na novootvorenom Tehničkom fakultetu.

Diplomirala je 1900. u grupi sa još četiri mladića. Već sledeće, 1901, dobila je prvi posao u Ministarstvu građevina, kao prva žena u Vladi Srbije. Da bi dobila posao za stalno, morala je da dostavi potvrdu o služenju vojnog roka. Glatko su je odbili. Preuzela ju je Uprava grada Beograda, jer na lokalu nije važio Zakon o vojnom roku.

Njena angažovanja bila su uređivanje Kalemegdana i Terazija, projektovala je čuveno Malo stepenište na Кalemegdanu. Takođe je projektovala crkvu Svetog Aleksandra Nevskog (Beograd), kao i prvu bolnicu za obolele od tuberkuloze u Srbiji, koja je srušena posle Prvog svetskog rata.

Verovatno najznačajniji Jelisavetin projekat je zgrada osnovne škole "Kralj Petar Prvi" u Beogradu lepo jednospratno zdanje, sa tri fasade i bogatim čeonim ulazom. Radila je i kuću Zorke Arsenijević, kao i Blok radničkih stanova...

Njen neizveden projekat će obeležiti njen životni put -rekonstrukcije Trga Terazije. Gradske vlasti su angažovale Jelisavetu i Ivana Meštrovića. Jelisaveta je zamislila fontanu na sredini sa Meštrovićevim "Pobednikom" kao i trijumfalnu kapiju u čast pobede srpske vojske u I i II balkanskom ratu i na njoj epitaf "Još uvek svi Srbi nisu slobodni". Upravo taj epitaf koštao ju je slobode i obeležio njen život do smrti.

Po okupaciji Beograda, oktobra 1915, uhapšena je i odvedena u logor za intelektualnu elitu Nežider, i tamo je upoznala i Luku Lukaja, Albanca rimokatolika. Zaljubila se i udala za njega u logoru, a 1917. rodila ćerku Luciju. Lukaj je bio jedan od vrhunskih albanskih intelektualaca iz jedne od najuglednijih i najimućnijih albanskih porodica, izuzetno prosrpski orijentisan.

Po završetku rata kratko su živeli u Beogradu, odakle su se preselili na Skadar, gde je Lukaj bio ministar u vladi Esad Paše, prijatelja Srba, koji je pomogao Srbima da pređu preko Albanije u vreme Prvog svetskog rata. Jelisaveta se udajom potpuno odrekla svoje karijere i postala najvernija saputnica mužu. Tako je u Skadru zajedno sa njim učestvovala u dizanju ustanka za oslobođenje Albanije od italijanskog uticaja. Nakon propasti ustanka oni se 1923. godine sele u Dubrovnik, gde je Jelisaveta živela do smrti. Dolaskom u Dubrovnik posvetila se porodici, podizanju ćerke i negovanju bolesnog muža. Navodno je živela je od penzije koja joj je posle Drugog svetskog rata dodeljena na inicijativu Saveza arhitekakta Jugoslavije, u znak priznanja za njen nesporni doprinos polju arhitekture. Po drugim izvorima njena molba za penziju je odbijena.

Preminula je u Dubrovniku 6. maja 1955. godine.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

Pročitaj još

prethodna strana 1 od 3 sledeca idi na stranu