Када су Владету Јеротића питали зашто се и добри људи разболе, зашто их Бог не заштити, он је рекао: зато што жели да му буду још ближе. Није то само Владета рекао, говорили су и неки монаси, свеци, пустињаци. На основу свог искуства бих рекао да је тако (под нескромном претпоставком да сам добар човек). Увек сам био верник, али више традиционалан, одлазио понекад у цркву, славио Славу, давао донације цркви итд. Од како сам имао озбиљнијих здравствених проблема, тај однос са Богом, а самим тим и са људима, је постао сасвим другачији, врло сличан оном о чему Кејт прича. Превод каже да је Кејт била суочена са скромношћу, одмах сам знао да је превод погрешан... и заиста она користи реч humility, што значи понизност, смерност. А понизност и смерност су две особине које човека највише приближе Богу - оне су супротност од гордости, што се сматра највећим грехом. То да је гордост највећи грех је за мене било велико изненађење онда када сам почео мало више да читам. У крају из ког потичем горд човек је неко ко је поносан, држи до принципа и речи. Но, у религиозном смислу то је човек који мисли да може да контролише свој живот. Такав сам био и ја, радио сам много, био успешан, никада нисам узимао туђе, али сам био врло концентрисан да остварим оно што пожелим. Онда сам добио шамар и, баш као код Кејт, схватио колико сам мали, а онда су кренуле да се дешавају и медицинске и неке друге ствари, које су ме учиниле добрано понизним и смерним... надам се и ближем Богу.
Hvala Vam na komentaru.Isto sam razmisljala posle udaraca koje mi je život doneo,ali su mi veoma prijale Vaše reči,da ne zaboravim suštinu ovozemaljskog boravka.Svako dobro Vam želim.
3 Komentari
Sortiraj po: