Ambicioznost koja "guši" dete: Škola, fudbal, gitara, balet, a za vikend... plivanje!

Nekada se život pretvori samo u rad i obaveze, a veoma je važno da naše vreme, kao i vreme naše dece bude "prošarano" slobodnim aktivnostima, kada ćemo se besciljno odmarati, izležavati.

Međutim, nisu retki i sve su češći slučajevi kada roditelji sa svog posla trče, jure na drugi - da budu vozač svom detetu. Da li iz preterane lične ambicije, pomodarstva ili jer im je lakše tako, tek roditelji često preteruju.

Jelena Holcer, psiholog i vlasnik "Škole za roditelje", objašnjava da postoji nekoliko razloga za ovakve situacije.

"Ne opterećujte dete ambicijama iz svog detinjstva. Svako dete ima svoja sopstvena interesovanja, potrebe, želje i obavezu da se prilagodi svom sopstvenom a ne vašem vremenu. Uzdržite se da ga preterano opterećujete van škole, jer škola, sama po sebi, za većinu dece, već predstavlja teret. Takođe, nemojte dete da upisujete nigde pre pet i po godina", objašnjava naša sagovornica.

Preterano ambiciozni roditelji

Poslednjih godina veoma često možemo čuti termin "hiperaktivno dete", dok se o hiperaktivnim roditeljima retko govori. Oni imaju teškoća da prate ritam svog deteta i da prepoznaju njegova prava interesovanja, "guše" dete svojom ambicioznošću, a njihova očekivanja prevazilaze mogućnosti trenutnog detetovog uzrasta. Preterano ambiciozni roditelji koji insistiraju da njihovo dete pohađa veći broj vanškolskih aktivnosti, čine više grešaka istovremeno: zamaraju dete, smanjuju mogućnost zajednički provedenog vremena, što utiče i na celokupni njihov odnos a neretko, svoju ulogu roditelja pretvaraju nesvesno u ulogu taksiste. Odvozeći dete sa jedne na drugu vanškolsku aktivnost, ovi roditelji veruju da je to najviše što mogu da učiine za svoje dete, iako bi, možda, dete izabralo da sedi u kući i čitaju knjigu ili zajedno gledaju crtani film.

"Dete traži…"

Roditelji koji su preterano zahtevni obično nisu svesni svoje ambicioznosti. Njihov uobičajeni izgovor je da oni to ne bi radili, nego "dete traži…". Međutim, dete u predškolskom uzrastu traži ono što misli da će zadovoljiti njegove roditelje.

"Dete ima egocentrično mišljenje i posvećeno je tome da zadovolji očekivanja upravo onih osoba koje su u tom trenutku njegovog života, od vrhovnog značaja. Ponekad pristaju iz straha od kazne, ponekad zato što misle da će tako oni doprineti harmoniji u roditeljskom domu, ponekad zato što misle da je 'biti dobar' jedini put da mu roditelji pokažu da je prihvaćeno. Jasno, povlađivanje roditeljima ima i svojih prednosti: ova deca lakše prihvataju nove autoritete, učiteljicu, na primer. Brže uspostave osećanje obaveze jer imaju manje vremena za igranje. Činjenica je da je broj dece koja iskreno žele, traže i postižu brojne aktivnosti veoma mali", kaže naša sagovornica.

Koliko aktivnosti?

Iako naši roditelji čvrsto veruju u izreku: "Jedno, ko nijedno" upravo je jedna aktivnost (vrtić ili škola se ne računaju) detetu sasvim dovoljna. Ukoliko ona podrazumeva obavezu dolaženja i pohađanja dva puta nedeljno po jedan sat - svaka naredna aktivnost je samo dodatno opterećenje.

"Aktivnosti birate dete i vi, zajedno. Možda nećete moći da priuštiti svom detetu jahanje ili jedrenje, ma koliko ono to želelo, ali zajednički izbor i ne podrazumeva da ispunjavate detetove želje već da se zajedno dogovorite", preporučuje iskusan i predavač i navodi da pažljivo treba osluškivati dete, prostor i vreme oko njega.