U svim vremenima naučnici su tražili uzrok smrtonosnog oboljenja i načine borbe s njim, uglavnom uzaludno. No, odjednom se pojavila senzacija: Na kalifornijskom Univerzitetu Berkli, sproveden je neobičan eksperiment. Ispitano je 15.000 pacijenata i otkriveno da je istorija mnogih bolesti neverovatno slična.
Skoro svakog od ispitanih ljudi nekada je neko jako uvredio i niko od njih ne može to oprostiti. Stalno vrte staru traku i na taj način iznova otvaraju svoju ranu. Naučnici su zaključili da je opsesivna preokupacija uvredama pokrenula proces bolesti.
Duševno i fizičko zdravlje su usko povezani i često predispozicija čoveka za jedne ili druge bolesti zavisi od toga kakav je njegov temperament, način života, navike. Kakav je karakter takve su i bolesti i svaka bolest liči na samog čoveka. Telo je samo ogledalo koje odražava naše nevidljive misli i osećaje.
Kako se negativne emocije pretvaraju u fizičku bolest?
Naučnici su uspeli opisati taj proces. Krvni sudovi se u slučaju depresije sužavaju. Kiseonik i hranjive materije koje su neophodne organizmu ne dolaze do određenih organa, do nervnog i imunog sistema. Imunitet stalno potiskuje ćelije raka koje se nalaze i žive u svakom ljudskom organizmu.
One se stalno potiskuju i zbog toga se ne razmnožavaju. Imunitet ih drži pod kontrolom do određene granice dok razmnožavanje ne počne takvim ritmom, da ga je gotovo nemoguće zadržati. U tom slučaju govorimo da je čovek bolestan od raka.
Koncentrisanje na uvrede, nije jedina karakterna crta koja može zahvatiti i dovesti do bolesti čak i najjači organizam. Psihijatar Petar Ganuškina još je početkom prošlog veka primetio da je često kod njegovih pacijenata, kod ljudi s psihičkim bolestima, prevladavala neka karakterna crta.
On je napravio spisak patoloških psiho tipova kojim odgovara ne samo svoj niz specifičnih karakternih crta, već i svoj niz bolesti. Potom su njegovu klasifikaciju počeli koristiti i za obične ljude. Teorija o povezanosti konkretnog psiho tipa s konkretnom bolešću, još uvek je samo teorija.
Ali ako je stvarno povezano sa zdravljem to je vrlo korisno medicini. Bolest se u tom slučaju može predvideti. Naravno, slična dijagnostika još uvek je eksperiment. U stvarnosti je niko ne sprovodi. Tačnost te dijagnostike takođe je pod znakom pitanja. Međutim ne treba ni tvrditi da su slična predviđanja profanacija.
Povezanost duše i tela
Možda direktne zavisnost između karakternih crta i konkretne bolesti nema, ali to da su psiha i zdravlje povezani potvrđuju i drugi pored psihologije i nauke, oni koji se neposredno bave fizičkim zdravljem ljudi - lekari.
Povezanost duše i tela doktor refleksolog Jurij Kač izučava mnogo godina. Prema njegovoj teoriji koju je pozajmio od drevnih kineskih iscelitelja, čovekovo telo je prožeto sa 12 kanala - meridijani. Svaki od njih je povezan sa određenim unutrašnjim organom. Negativne emocije i stres mogu zatvoriti kanale i dovesti do bolesti tih organa. Na primer, emocija kao što je gnev direktno utiče na rad srca.
Kod ljudi koji su pesimisti, koji su duhovno slabi i kod onih koji su skloni emocijama kao što su: depresija, tuga - to dovodi do narušavanja rada svih funkcionalnih sistema i uopšte do razvoja bolesti i fatalnog kraja. Doktori su odavno primetili da je želudac usko povezan sa emocionalnom sferom.
Ukoliko čovek ima probleme, ako doživljava jaki stres to se često odražava na probavne organe. Jake emocije ne utiču samo na želudac. Istraživači su primetili i druge zakonitosti što im je omogućilo izdvajanje rizičnih grupa u koje spadaju, na primer, kukavice i besni ljudi.
Kod kukavice - problematični organi su bubrezi i mokraćni mehur. Ukoliko čovek strahuje od svakog šuškanja i boji se za sopstveno telo, još u detinjstvu usred silnog straha to može dovesti do noćnog mokrenja.
Ako je čovek zloban, svakog prezire, mrzi, razviće bolesti koje su povezane za organe poput jetre i želuca.
To da su bolesti usko povezane sa ljudskom psihom, da su direktna posledica načina života, navika, mentaliteta, lekari danas i ne sumnjaju. Međutim mehanizam transformacije konkretnih emocija i doživljaja u bolesti je vrlo složen.
Termin "psihosomatske bolesti" prvi put je upotrebio u nauci nemački psihijatar Johan Hajnrot 1818. godine. "Psiho" u prevodu s grčkog je duša, "soma" telo.
Kao što proizlazi iz naziva psihosomatskim se zovu bolesti čiji uzroci nisu infekcije i mikrobi već psihički problemi. Dijabetes, bronhijalna astma, bolest srca, hipertenzija, čir na želucu, alergija, to je samo mali spisak bolesti koje pri ispitivanju pokazuju kao psihosomatske. Psihosomatske bolesti vremenom postaju karakterna crta čoveka
Bolest kao beg od problema
Čovek ne simulira, on je zaista bolestan. Međutim, bolest je u suštini isprovocirana duševnim potresima u njegovom životu, nekom tugom, tragedijom ili produženim stresom. Zašto se u jednom slučaju negativne emocije pretvaraju u dijabetes a u drugom u čir? Jedan od prvih koji se zamislio nad tim je poznati psihoanalitičar Sigmund Frojd.
Po njegovoj koncepciji duševnu ljudsku bol prima na sebe organ s kojim su bila povezana ta iskustva. Ako recimo čovek iznenada oslepi, znači da podsvesno ne želi videti ovaj svet. Poznati lekar Frank Aleksandar, psihosomatske bolesti je objasnio drugačije:
"Potpuno zdravih ljudi - što je poznato - nema. Kod nekog srce nije u redu, kod nekog su slaba pluća. Naime, ti problematični organi prvi stradaju, bez obzira kakva je iskustva čovek imao. Po principu: gde je tanko, tu se kida. "
Psihosomatika je službeno priznata od strane naučne zajednice, opisana u brojnim monografijama.Ako je okidač za psihosomatske bolesti u pravilu stres, u hroničan oblik ona prelazi iz razloga što čovek ima koristi od bolesti. Osoba ne želi biti bolesna, ali podsvesno teži tome da bolest ostane. Najčešće korist od bolesti upotrebljavaju ljudi slabe volje.
Bolest za njih postaje štit kojim se skrivaju od životnih problema i nevolja. Koriste bolest za dobijanje materijalnih i sličnih koristi. Međutim psihosomatske bolesti su opasne zato što s vremenom postaju karakterna crta. Psihosomatske bolesti se vrlo teško leče, uobičajene metode ovde ne deluju.
Da bi se razumeli uzroci bolesti, ponekad je potrebno shvatiti šta je u čovekovoj duši, shvatiti njegove tajne želje i misli. Bez toga se ništa ne može. Ukoliko se prihvati mišljenje da su bolesti proizvod našeg karaktera, tada se i spas nalazi u samom čoveku, u njegovom karakteru.
Priče o tome kako je čovek bio ozbiljno bolestan - smrtno, a onda odjednom misteriozno ozdravio, čuo je verovatno svako. Sve te priče ukazuju na jedno: da bi se izbavio od bolesti čovek ne može da sedi skrštenih ruku, već bi trebalo da radi na sebi, a najvažnije je da ne pada u depresiju, već usmerava sebe na pozitivno.
Transformacija karaktera
Bilo koje negativne emocije koje se nakupljaju unutra i nemaju oduška, potkopavaju organizam. Bolestan čovek sam sebe baca u grob i sam sebe iz groba diže. Snagom volje se može pobediti bilo koja neizlečiva bolest, a slaba volja može biti fatalna čak i za relativno laku bolest.
Dići se iznad Ienjosti, apatiju, poverovati u sebe, preispitati svoje navike u odnosu na život, jeste teško. Ipak psiholozi su uvereni da je ponekad to jedina šansa za izlečenje. Ukoliko čovek ima neke ciljeve u životu, ako zbog nečega živi, on preživljava uprkos svemu.
Navikli smo se odnositi prema bolesti sa strahom, kao prema nečemu neugodnom i opasnom, to niko i ne spori. Bolest je uvek bolna, uvek je to stradanje, međutim vernici znaju da se bolesti ne šalju čoveku samo tako, one su povod da se razmisli o životu i možda u njemu nešto promeni. Ukoliko uklanjamo simptome pomoću lekova, ostaju iste karakterne crte, isti mentalitet, isti način života, i bolest ponovo dobija snagu.
Ukoliko se ne menja čovekov život, njegov sistem vrednosti, ako se ne menja ličnost tada bolest ne nestaje. To je činjenica. Ukoliko je bolest stvarno povezana s karakterom na paradoksalan način to nije samo nevolja, već i blago. Ona omogućava čoveku da promeni sebe, da postane bolji, jači.
Ko zna, možda se u tome i krije prava svrha bolesti.
@Vlado, 11. mart 2016 15:27)
---…--
covek je u stvari programiran da voli samo i iskljucivo sebe, da nije tako ne bi prva bozja zapovest bila voli bliznjeg svoga kao samog sebe, ili ne cini drugima ono sto ne bi da ti drugi cine
pusenje i prejedanje je izvor zadovoljstva i uzivanja (alavost)
izvor tih psihosoamatskih bolesti je ili preveliki ego i ocekivanja u zivotu i nepostovanja tog zlatnog pravila voli bliznjeg svog; i svako pati i onaj kome je naudjeno i onaj ko naudi, doduse ti bezobzirni i nemaju neke psihosomatske poremecaje jer sav bes i zlobu iskaljuju na drugima, ovi sto cute i trpe kukavice su i placaju zbog toga.
moja uproscena verzija :)
(komentatorka, 12. mart 2016 17:16)
@Vlado
Tacno je da mi nismo programirani za srecu, ali je takodje tacno da jesmo po prirodi stvoreni za nju. Mada bih ja pre upotrebila rec RADOST. Dovoljno je pogledati svaku bebu i dete do trece godine koje se igra i radoznalo istrazuje ljude i svet oko sebe, dok se smeje. Izazov je u tome sto nas svakodnevne teske zivotne situacije hronicno dovedu do toga da svoje prirodno stanje radosti zatrpamo talogom svakojakih neprijatnih emocija, iskustava i slicno, koje nas potom dovode do stanja bolesti cija vrsta opet zavisi od genetske predispozicije (odnosno od toga gde smo po prirodi, bioloski, najslabiji). Bitno je uvideti da nasa prirodna sklonost ka radosti i miru, unutrasnjoj ispunjenosti i ravnotezi nikada ne nestaje niti je tako nesto moguce. Radost je moguca tokom celog zivota, ali je tezak put do nje. Treba razraditi sve emocije koje smo progutali i potiskivali pod teretom neprijatnih iskustava, zaceprkati po sebi, oslusnuti se i upoznati. I kad nas zatekne neka bolest mislim da je od velike vaznosti zapitati sebe "zasto sam se razboleo? Kako to sebe nisam pazio? Zbog cega sebe nisam pazio? Kako da sebe vise negujem? Volim li dovoljno sebe?" dok sebi postavljamo pitanja, treba oslusnuti odgovore do kojih dolazimo. Mnogo mozemo saznati o sebi, a kada saznamo mozemo nesto i da promenimo. Na bolje!
(Mira Savic, 12. mart 2016 09:16)
2012. godine pocele su tegobe u vidu trnjenja i zarenja nogu i nevoljnih pokreta ruku. Nakon nekoliko dana setanja do lekara opste prakse i bespotrebnih analiza odlazim kod neurologa. Posto sam i sama zdravstveni radnik, rekao mi je: "Svesna si sta je u pitanju, nema tu mnogo mudrosti, ali danas postoje dobri lekovi koji mogu da drze bolest pod kontrolom". I tako pocinje procedura potvrde dijagnoze multiple skleroze, svi su bili ubedjeni da je u pitanju agresivan tip, jer mi je iz dana u dan bilo sve gore, jedva sam hodala. Ali, svi nalazi su bili u redu. I tako, nakon skoro godinu dana lutanja i trazenja dijagnoze, dr me salje kod psihologa, pa kod psihijatra. Dijagnoza: F44.9- psihosomatski poremecaj nepoznatog porekla! Psihijatar je iz mene izvukao najdublje zakopane stresove jos iz detinjstva koji su tinjali u meni, stresan posao i eto problema! A onda sam rekla sebi: "Neces to vise raditi, kada ti se place-placi, ne cuti nikome i gledaj prvo sebe!" I, uspela sam! Zivot je sada mnogo laksi, tegoba nema, a ja sam mnogo bolja i sebi i drugima.
(Ivana89, 11. mart 2016 18:20)
Kljucna stvar je po meni zavoleti sebe, sad, to zvuci trivijalno ali uopste nije posto covek nije 'programiran' da voli sebe. Da ilustrujem - ako pusis ti vec ne volis sebe (jer cinis sebi stetu), ako se prejedas ti vec ne volis sebe, ako kritikujes sebe zbog stvari koje nisu tvoja krivica ti ne volis sebe itd. a tako je lako ponasati se na navedeni nacin. Poenta je - mi kao ljudska bica nismo 'programirani' za srecu vec za razmnozavanje, prezivljavanje i staranje o drugima sto ima svoju cenu u patnji koju svakodnevno osecamo na razlicite nacine, te je vazno ne kriviti samog sebe za to vec to isto prihvatiti kao sudbu bivstvovanja u lancu zivota, i gledati kako da patnju umanjimo.
(Vlado, 11. mart 2016 15:27)
ko je napisao ovaj tekst - razumeo je sve. zaista je sve tako...nažalost. samo, sad još više prezirem sebe jer nemam snagu karaktera da pokrenem točak u drugom smeru. dakle - novo pogoršanje...uh
(leonida, 11. mart 2016 11:30)
To je sve tačno ali nije ništa novo. Hrišćansko učenje o tome govori već više od 2000 godina. Smrtni gresi (gordost, zavist, srebroljublje, nezasitost, blud, očajanje) su smrtni zato što samog čoveka dovode polako u bolest i propast. Čovek bez zdravog (svetog) duha u sebi i napora da celog života radi na popravljanju svoje duhovnosti je osuđen na mračni kraj. Bez duhovne ispunjenosti život nema smisla.
(andro form EU, 11. mart 2016 11:27)
Sublimirano, ceo tekst bi se mogao prepricati sa jednom recenicom: kako sam dobio/la rak kad me je on/ona opsovao/la.
Posto u Srbiju svak svakog psuje, to je razlog za epidemiju kancera, a ne NATO bombardovanje osiromasenim uranijumom. Malo ironizujem, verujem da psihicki problemi imaju uticaj na organske bolesti, ali, ipak, tekst ima svojih slabijih i jacih delova u argumetaciji.
(Nenad, Skopje, 11. mart 2016 03:18)
ko je napisao ovaj tekst - razumeo je sve. zaista je sve tako...nažalost. samo, sad još više prezirem sebe jer nemam snagu karaktera da pokrenem točak u drugom smeru. dakle - novo pogoršanje...uh
(leonida, 11. mart 2016 11:30)
To je sve tačno ali nije ništa novo. Hrišćansko učenje o tome govori već više od 2000 godina. Smrtni gresi (gordost, zavist, srebroljublje, nezasitost, blud, očajanje) su smrtni zato što samog čoveka dovode polako u bolest i propast. Čovek bez zdravog (svetog) duha u sebi i napora da celog života radi na popravljanju svoje duhovnosti je osuđen na mračni kraj. Bez duhovne ispunjenosti život nema smisla.
(andro form EU, 11. mart 2016 11:27)
2012. godine pocele su tegobe u vidu trnjenja i zarenja nogu i nevoljnih pokreta ruku. Nakon nekoliko dana setanja do lekara opste prakse i bespotrebnih analiza odlazim kod neurologa. Posto sam i sama zdravstveni radnik, rekao mi je: "Svesna si sta je u pitanju, nema tu mnogo mudrosti, ali danas postoje dobri lekovi koji mogu da drze bolest pod kontrolom". I tako pocinje procedura potvrde dijagnoze multiple skleroze, svi su bili ubedjeni da je u pitanju agresivan tip, jer mi je iz dana u dan bilo sve gore, jedva sam hodala. Ali, svi nalazi su bili u redu. I tako, nakon skoro godinu dana lutanja i trazenja dijagnoze, dr me salje kod psihologa, pa kod psihijatra. Dijagnoza: F44.9- psihosomatski poremecaj nepoznatog porekla! Psihijatar je iz mene izvukao najdublje zakopane stresove jos iz detinjstva koji su tinjali u meni, stresan posao i eto problema! A onda sam rekla sebi: "Neces to vise raditi, kada ti se place-placi, ne cuti nikome i gledaj prvo sebe!" I, uspela sam! Zivot je sada mnogo laksi, tegoba nema, a ja sam mnogo bolja i sebi i drugima.
(Ivana89, 11. mart 2016 18:20)
Sublimirano, ceo tekst bi se mogao prepricati sa jednom recenicom: kako sam dobio/la rak kad me je on/ona opsovao/la.
Posto u Srbiju svak svakog psuje, to je razlog za epidemiju kancera, a ne NATO bombardovanje osiromasenim uranijumom. Malo ironizujem, verujem da psihicki problemi imaju uticaj na organske bolesti, ali, ipak, tekst ima svojih slabijih i jacih delova u argumetaciji.
(Nenad, Skopje, 11. mart 2016 03:18)
Kljucna stvar je po meni zavoleti sebe, sad, to zvuci trivijalno ali uopste nije posto covek nije 'programiran' da voli sebe. Da ilustrujem - ako pusis ti vec ne volis sebe (jer cinis sebi stetu), ako se prejedas ti vec ne volis sebe, ako kritikujes sebe zbog stvari koje nisu tvoja krivica ti ne volis sebe itd. a tako je lako ponasati se na navedeni nacin. Poenta je - mi kao ljudska bica nismo 'programirani' za srecu vec za razmnozavanje, prezivljavanje i staranje o drugima sto ima svoju cenu u patnji koju svakodnevno osecamo na razlicite nacine, te je vazno ne kriviti samog sebe za to vec to isto prihvatiti kao sudbu bivstvovanja u lancu zivota, i gledati kako da patnju umanjimo.
(Vlado, 11. mart 2016 15:27)
@Vlado
Tacno je da mi nismo programirani za srecu, ali je takodje tacno da jesmo po prirodi stvoreni za nju. Mada bih ja pre upotrebila rec RADOST. Dovoljno je pogledati svaku bebu i dete do trece godine koje se igra i radoznalo istrazuje ljude i svet oko sebe, dok se smeje. Izazov je u tome sto nas svakodnevne teske zivotne situacije hronicno dovedu do toga da svoje prirodno stanje radosti zatrpamo talogom svakojakih neprijatnih emocija, iskustava i slicno, koje nas potom dovode do stanja bolesti cija vrsta opet zavisi od genetske predispozicije (odnosno od toga gde smo po prirodi, bioloski, najslabiji). Bitno je uvideti da nasa prirodna sklonost ka radosti i miru, unutrasnjoj ispunjenosti i ravnotezi nikada ne nestaje niti je tako nesto moguce. Radost je moguca tokom celog zivota, ali je tezak put do nje. Treba razraditi sve emocije koje smo progutali i potiskivali pod teretom neprijatnih iskustava, zaceprkati po sebi, oslusnuti se i upoznati. I kad nas zatekne neka bolest mislim da je od velike vaznosti zapitati sebe "zasto sam se razboleo? Kako to sebe nisam pazio? Zbog cega sebe nisam pazio? Kako da sebe vise negujem? Volim li dovoljno sebe?" dok sebi postavljamo pitanja, treba oslusnuti odgovore do kojih dolazimo. Mnogo mozemo saznati o sebi, a kada saznamo mozemo nesto i da promenimo. Na bolje!
(Mira Savic, 12. mart 2016 09:16)
@Vlado, 11. mart 2016 15:27)
---…--
covek je u stvari programiran da voli samo i iskljucivo sebe, da nije tako ne bi prva bozja zapovest bila voli bliznjeg svoga kao samog sebe, ili ne cini drugima ono sto ne bi da ti drugi cine
pusenje i prejedanje je izvor zadovoljstva i uzivanja (alavost)
izvor tih psihosoamatskih bolesti je ili preveliki ego i ocekivanja u zivotu i nepostovanja tog zlatnog pravila voli bliznjeg svog; i svako pati i onaj kome je naudjeno i onaj ko naudi, doduse ti bezobzirni i nemaju neke psihosomatske poremecaje jer sav bes i zlobu iskaljuju na drugima, ovi sto cute i trpe kukavice su i placaju zbog toga.
moja uproscena verzija :)
(komentatorka, 12. mart 2016 17:16)
To je sve tačno ali nije ništa novo. Hrišćansko učenje o tome govori već više od 2000 godina. Smrtni gresi (gordost, zavist, srebroljublje, nezasitost, blud, očajanje) su smrtni zato što samog čoveka dovode polako u bolest i propast. Čovek bez zdravog (svetog) duha u sebi i napora da celog života radi na popravljanju svoje duhovnosti je osuđen na mračni kraj. Bez duhovne ispunjenosti život nema smisla.
(andro form EU, 11. mart 2016 11:27)
Sublimirano, ceo tekst bi se mogao prepricati sa jednom recenicom: kako sam dobio/la rak kad me je on/ona opsovao/la.
Posto u Srbiju svak svakog psuje, to je razlog za epidemiju kancera, a ne NATO bombardovanje osiromasenim uranijumom. Malo ironizujem, verujem da psihicki problemi imaju uticaj na organske bolesti, ali, ipak, tekst ima svojih slabijih i jacih delova u argumetaciji.
(Nenad, Skopje, 11. mart 2016 03:18)
ko je napisao ovaj tekst - razumeo je sve. zaista je sve tako...nažalost. samo, sad još više prezirem sebe jer nemam snagu karaktera da pokrenem točak u drugom smeru. dakle - novo pogoršanje...uh
(leonida, 11. mart 2016 11:30)
@Vlado, 11. mart 2016 15:27)
---…--
covek je u stvari programiran da voli samo i iskljucivo sebe, da nije tako ne bi prva bozja zapovest bila voli bliznjeg svoga kao samog sebe, ili ne cini drugima ono sto ne bi da ti drugi cine
pusenje i prejedanje je izvor zadovoljstva i uzivanja (alavost)
izvor tih psihosoamatskih bolesti je ili preveliki ego i ocekivanja u zivotu i nepostovanja tog zlatnog pravila voli bliznjeg svog; i svako pati i onaj kome je naudjeno i onaj ko naudi, doduse ti bezobzirni i nemaju neke psihosomatske poremecaje jer sav bes i zlobu iskaljuju na drugima, ovi sto cute i trpe kukavice su i placaju zbog toga.
moja uproscena verzija :)
(komentatorka, 12. mart 2016 17:16)
@Vlado
Tacno je da mi nismo programirani za srecu, ali je takodje tacno da jesmo po prirodi stvoreni za nju. Mada bih ja pre upotrebila rec RADOST. Dovoljno je pogledati svaku bebu i dete do trece godine koje se igra i radoznalo istrazuje ljude i svet oko sebe, dok se smeje. Izazov je u tome sto nas svakodnevne teske zivotne situacije hronicno dovedu do toga da svoje prirodno stanje radosti zatrpamo talogom svakojakih neprijatnih emocija, iskustava i slicno, koje nas potom dovode do stanja bolesti cija vrsta opet zavisi od genetske predispozicije (odnosno od toga gde smo po prirodi, bioloski, najslabiji). Bitno je uvideti da nasa prirodna sklonost ka radosti i miru, unutrasnjoj ispunjenosti i ravnotezi nikada ne nestaje niti je tako nesto moguce. Radost je moguca tokom celog zivota, ali je tezak put do nje. Treba razraditi sve emocije koje smo progutali i potiskivali pod teretom neprijatnih iskustava, zaceprkati po sebi, oslusnuti se i upoznati. I kad nas zatekne neka bolest mislim da je od velike vaznosti zapitati sebe "zasto sam se razboleo? Kako to sebe nisam pazio? Zbog cega sebe nisam pazio? Kako da sebe vise negujem? Volim li dovoljno sebe?" dok sebi postavljamo pitanja, treba oslusnuti odgovore do kojih dolazimo. Mnogo mozemo saznati o sebi, a kada saznamo mozemo nesto i da promenimo. Na bolje!
(Mira Savic, 12. mart 2016 09:16)
2012. godine pocele su tegobe u vidu trnjenja i zarenja nogu i nevoljnih pokreta ruku. Nakon nekoliko dana setanja do lekara opste prakse i bespotrebnih analiza odlazim kod neurologa. Posto sam i sama zdravstveni radnik, rekao mi je: "Svesna si sta je u pitanju, nema tu mnogo mudrosti, ali danas postoje dobri lekovi koji mogu da drze bolest pod kontrolom". I tako pocinje procedura potvrde dijagnoze multiple skleroze, svi su bili ubedjeni da je u pitanju agresivan tip, jer mi je iz dana u dan bilo sve gore, jedva sam hodala. Ali, svi nalazi su bili u redu. I tako, nakon skoro godinu dana lutanja i trazenja dijagnoze, dr me salje kod psihologa, pa kod psihijatra. Dijagnoza: F44.9- psihosomatski poremecaj nepoznatog porekla! Psihijatar je iz mene izvukao najdublje zakopane stresove jos iz detinjstva koji su tinjali u meni, stresan posao i eto problema! A onda sam rekla sebi: "Neces to vise raditi, kada ti se place-placi, ne cuti nikome i gledaj prvo sebe!" I, uspela sam! Zivot je sada mnogo laksi, tegoba nema, a ja sam mnogo bolja i sebi i drugima.
(Ivana89, 11. mart 2016 18:20)
Kljucna stvar je po meni zavoleti sebe, sad, to zvuci trivijalno ali uopste nije posto covek nije 'programiran' da voli sebe. Da ilustrujem - ako pusis ti vec ne volis sebe (jer cinis sebi stetu), ako se prejedas ti vec ne volis sebe, ako kritikujes sebe zbog stvari koje nisu tvoja krivica ti ne volis sebe itd. a tako je lako ponasati se na navedeni nacin. Poenta je - mi kao ljudska bica nismo 'programirani' za srecu vec za razmnozavanje, prezivljavanje i staranje o drugima sto ima svoju cenu u patnji koju svakodnevno osecamo na razlicite nacine, te je vazno ne kriviti samog sebe za to vec to isto prihvatiti kao sudbu bivstvovanja u lancu zivota, i gledati kako da patnju umanjimo.
(Vlado, 11. mart 2016 15:27)
