Do 1937. godine, samo u okviru repertoara Narodnog pozorišta, Beograđani su u ovoj ulozi imali priliku da je vide čak sto puta, što je za ondašnje prilike prevazilazilo sve rekorde. Mnogi su tvrdili, pa i sam Nušić, da je Žanka bila jedina glumica koja je bila u stanju da iznese tu ulogu na pravi način.
Do 1937. godine, samo u okviru repertoara Narodnog pozorišta, Beograđani su u ovoj ulozi imali priliku da je vide čak sto puta, što je za ondašnje prilike prevazilazilo sve rekorde. Mnogi su tvrdili, pa i sam Nušić, da je Žanka bila jedina glumica koja je bila u stanju da iznese tu ulogu na pravi način.
Živana Žanka Stokić, prvakinja Narodnog pozorišta u Beogradu, ubraja se među velikane srpskog glumišta. Bila je prva Gospođa ministarka, a mnogi su smatrali da je Nušić ovaj komad napisao upravo za nju. Ovaj rad sadrži kratku biografiju Žanke Stokić, koja pored profesionalnih segmenata, sadrži i podatke o njenom privatnom životu.
Živana Žanka Stokić, prvakinja Narodnog pozorišta u Beogradu i najpoznatija Gospođa ministarka, rođena je 24. januara 1887. godine u selu Rabrovu u Požarevačkom okrugu. Njeno detinjstvo, rana mladost pa i sam put ka daskama koje život znače, nisu bili jednostavni. Vrlo brzo ostala je siroče. Posle očeve smrti, majka Julka se brzo preudala za jednog seoskog popa, ali ni ona nije dugo poživela. Brigu o Žanki preuzeo je njen ujak, te se preselila u Zaječar, grad koji ju je povezao sa glumom. Nedugo posle njene selidbe, Zaječar je posetila čuvena pozorišna družina Sinđelić, u koju se Žanka krišom prijavila. Dobila je malu ulogu, ali njen angažman nije dugo potrajao – ujak ju je silom vratio kući.
Posle nekoliko meseci, sa samo četrnaest godina, ujak ju je udao za jednog zaječarskog krojača. Brak u koji je Žanka stupila veoma mlada, nije dugo potrajao, svega šest meseci. Nezadovoljna brakom, iskoristila je posetu putujućeg pozorišta pod upravom Ljubomira Rajčića Čvrge, i po drugi put pobegla u pozorišnu trupu. Godine 1902. stupila je u Rajčićevu grupu, ovoga puta uz odobrenje ujaka. Pošto nije imala iskustva, u okviru ansambla, prala je rublje glumcima da bi ubrzo dobila priliku da zameni jednu od bolesnih glumica. Tom prilikom, Žanka je dobila ulogu sobarice u komadu Bračna sreća, A. Valabrega, i na taj način započela svoju glumačku karijeru.
Od 1903. do 1911. godine Žanka je bila član više pozorišnih trupa, da bi 5. septembra 1911. godine postala član Narodnog pozorišta u Beogradu. Četiri godine kasnije, postala je član Povlašćenog putujućeg pozorišta – Trifković. Ipak, 1918. godine ponovo se vratila u Narodno pozorište čiji je član ostala sve do 1944. godine. Poznavaoci pozorišta tvrde da je imala sposobnost da tumači više glumačkih fahova i da ju je upravo ta karakteristika razlikovala od ostalih glumica. Gotovo istovremeno, ljubitelji pozorišta mogli su je videti u ulozi komične patrijarhalne žene, seoske namiguše, strasne zavodnice, pokondirane Feme ili čuvene ministarke Živke.
Svoju najzapaženiju ulogu, ministarke Živke, prvi put je odigrala 1929. godine. Do 1937. godine, samo u okviru repertoara Narodnog pozorišta, Beograđani su u ovoj ulozi imali priliku da je vide čak sto puta, što je za ondašnje prilike prevazilazilo sve rekorde. Mnogi su tvrdili, pa i sam Nušić, da je Žanka bila jedina glumica koja je bila u stanju da iznese tu ulogu na pravi način. Žanka Stokić bila je jedna od retkih žena tadašnjeg Beograda, koja se usuđivala da mnoge zore dočeka u kafanama Skadarlije.
Imala je dve osobite strasti, kučiće i poker. Beograđani su tvrdili da je Beograd više voleo nju, nego ona njega. Ova Nušićeva ljubimica bila je sposobna da svojim smehom i anegdotama uveseljava sve prisutne, gde god da se nađe, pa tako bez nje nije mogao da prođe ni jedan važan događaj. Bez obzira na popularnost koju je stekla, kako svojim ulogama, tako i samim svojim karakterom, nije bila pošteđena posleratnih akcija Suda časti NOF Narodnog pozorišta. Po oslobođenju, optužena je za saradnju sa Nemcima, zbog nastupanja u pozorištima Veseljaci i Centrala za humor, koja su bila pod direktnom upravom okupatora. Pritvorena je 18. novembra 1944. godine na sam dan formiranja nove uprave Narodnog pozorišta. U istražnom zatvoru bila je do 5. januara 1945. godine kada je kao težak šećerni bolesnik puštena kući. Žanka Stokić je izložena suđenju dana 3. februara 1945. godine. Osuđena je na zabranu javnog rada i gubitak nacionalne časti na osam godina. Prema odluci Okružnog suda u Beogradu, rehabilitovana je 2009. godine.
Žanka Stokić preminula je 21. jula 1947. godine u Beogradu. Sahranjena je skromno, prema sopstvenoj želji, na Topčiderskom brdu. Godine 1948. njena služavka podigla joj je spomenik na kom je uklesano Svojoj plemenitoj gazdarici Žanki, podiže ovaj spomenik blagodarna Magda.
За време Првог рата радила је за Аустроугаре... За време Другог за Швабе... Муж, по коме носи презиме Стокић, проусташки настројен, имао специјалну пропусницу, издату од фелкоманданта Србије, лично. Мајка ми је причала да је било језиво слушати жанкин глас и ненормалан смех који је пуштeн уживо преко Радио Београда одмах после вести, у којима су Швабе саопштавање колико лица је обешено а колико стрељано и, колико Јевреја је ухапшено. Њени ноћни походи у време полицијског часа, у друштву љубавника Мајснера, иритирали су људе. Имала је невероватно гласан смех, као да има појачало у грлу. На углу Кнез-Милошеве и Бирчанинове, илегалци напали патролу. Убијен дечко од 16 година. Наилази Жанка са Мајснер они, смеје се тако дивљачки да је разбудила више људи, него пуцњава. Носила је најскупљу одећу у то време и пушила најскупље цигарете. У Београду, под окупацијом сви су се Жанке плашили. Неки су се са њоме дружили из страха, као моји родитељи, на пример. Отац је био касациони судија пре рата. После рата осуђен на две године, али помилован, захваљујући генералу Љубодрагу Ђурићу
(Slavko, 9. decembar 2021 08:06)
zamislite da danas u vremenu grand produkcije sluzavka podigne spomenik zahvalnosti gazdarici posle smrti? Šanse su vece da vas udari grom i pošalje kod Zanke nego da se ovo desi.
(Crypto, 9. decembar 2021 02:55)
O čemu vi pričate?!
O Beogradu koji je zbog svog položaja na reci Savi čitave dve godine tokom Prvog sv. rata bio na prvoj liniji, sa kompletno mobilisanim muškim stanovništvom, studentima, starijim školarcima, sa Austrijancima izbačenim 1914, pa ponovo 1918.
Ili o Beogradu iz perioda Dsr podeljenog tako da je sremska strana bila pod NDH, banatska pod Folksdojčerima, a ova šumadijska u nekom provizorijumu srpske vlasti i nemačke okupacije. Sa logorom na Banjici, i logorom preko puta na Sajmištu.
P.S. Šta je bilo sa HNK u Zagrebu, jer i ono je rasilo od 41-45?!
Ah da, ono je bilo aztvoreno jedan dan 8. maja 1945 kada su partizani ušli u grad i sutradan nastavili sa radom kao da se ništa nije desilo; dok je ansambl beogradskog pohapšen, osuđen za gubitak nacionalne časti, i sl.
(hajde malo razuma, 9. decembar 2021 01:04)
Često se pitam koga to, građanski Beograd slavi i uzdiže u zvezde? Kad je bila mobilizacija za oba balkanska rata, Beograd je bio najgori. U I Svetskom, da ne govorimo. A onda zabušanti I liferanti kupiše placeve na Dedinju i postadoše gospoda. Živanka nije od te fele, ali je pokupila manire. Čim su u Beograd ušli Nemci, Živanka im je ponudila saradnju. I, mora se priznati bila je revnosna i odana. Njen Majsner zauvek je zatro porodice Levi, Alkalaj, Kon, Koen, Šlomo, Šami itd. Te porodice živele su u strogom centru i imale su lepe i velike kuće i stanove. Živanka i njen muž patološki su mrzeli jevreje. Muž joj je bio hrvat, mislim iz Osjeka. Moja baba, inače, unuka generala Nikolajevića, bila je, relativno bliska sa Živankom do sredine 1942, kad je Živanka prijavila naše komšije i njih je pokupio gestapo. Završili su na Starom Sajmištu. Moju baku uhapsili su komunisti, ali ubrzo su je pustili kad su pregledali arhivu gestapo i u njoj nisu našli ništa protiv moje bake. Inače, nemci su arhivu gestapoa i specijalne policije spremili da unište u pećini ispod Tašmajdana. Ilegalci su isekli kablove i nisu švabe mogle da aktiviraju eksploziv. Sačuvane su sve prijave koje su naši,, časni" sugrađani pisali protiv svojih komšija. Živankinih, ima poprilično. Kakva je bila kao umetnik, to ne znam, ali, kao čovek, neka čitaoci prosude sami.
(kondor, 8. decembar 2021 22:32)
Ne mogu da shvatim kako su partizani bez ičega uspeli da pobede i uzmu vlast, pa su posle radili sve to što su radili čak se izivljavali i na glumcima i na gradjanima,sudbina glumice je sudbina hiljade i hiljade ljudi u to vreme nažalost.
(Za kralja, 8. decembar 2021 20:17)
Моји родитељи су живели у Браће Југовића. Одлично су знали Живанку, а не Живану Стокић. На жалост, нису имали много лепог да кажу о њеном понашању за време окупације. Да се разумемо, моја породица је грађанска и нема никога међу комунистима. Живанка је била лична пријатељица злогласног Мајснера. Знамо за две јеврејске породице из Капетан Мишине улице, које је Живанка пријавила Мајснер и, њима се губи сваки траг. Моја мајка није хтела да јој отежава ситуацију и да је денунцира али, није Живанка била баш превише часна.
(Dobro obavešten, 8. decembar 2021 20:11)
Моји родитељи су живели у Браће Југовића. Одлично су знали Живанку, а не Живану Стокић. На жалост, нису имали много лепог да кажу о њеном понашању за време окупације. Да се разумемо, моја породица је грађанска и нема никога међу комунистима. Живанка је била лична пријатељица злогласног Мајснера. Знамо за две јеврејске породице из Капетан Мишине улице, које је Живанка пријавила Мајснер и, њима се губи сваки траг. Моја мајка није хтела да јој отежава ситуацију и да је денунцира али, није Живанка била баш превише часна.
(Dobro obavešten, 8. decembar 2021 20:11)
Često se pitam koga to, građanski Beograd slavi i uzdiže u zvezde? Kad je bila mobilizacija za oba balkanska rata, Beograd je bio najgori. U I Svetskom, da ne govorimo. A onda zabušanti I liferanti kupiše placeve na Dedinju i postadoše gospoda. Živanka nije od te fele, ali je pokupila manire. Čim su u Beograd ušli Nemci, Živanka im je ponudila saradnju. I, mora se priznati bila je revnosna i odana. Njen Majsner zauvek je zatro porodice Levi, Alkalaj, Kon, Koen, Šlomo, Šami itd. Te porodice živele su u strogom centru i imale su lepe i velike kuće i stanove. Živanka i njen muž patološki su mrzeli jevreje. Muž joj je bio hrvat, mislim iz Osjeka. Moja baba, inače, unuka generala Nikolajevića, bila je, relativno bliska sa Živankom do sredine 1942, kad je Živanka prijavila naše komšije i njih je pokupio gestapo. Završili su na Starom Sajmištu. Moju baku uhapsili su komunisti, ali ubrzo su je pustili kad su pregledali arhivu gestapo i u njoj nisu našli ništa protiv moje bake. Inače, nemci su arhivu gestapoa i specijalne policije spremili da unište u pećini ispod Tašmajdana. Ilegalci su isekli kablove i nisu švabe mogle da aktiviraju eksploziv. Sačuvane su sve prijave koje su naši,, časni" sugrađani pisali protiv svojih komšija. Živankinih, ima poprilično. Kakva je bila kao umetnik, to ne znam, ali, kao čovek, neka čitaoci prosude sami.
(kondor, 8. decembar 2021 22:32)
Ne mogu da shvatim kako su partizani bez ičega uspeli da pobede i uzmu vlast, pa su posle radili sve to što su radili čak se izivljavali i na glumcima i na gradjanima,sudbina glumice je sudbina hiljade i hiljade ljudi u to vreme nažalost.
(Za kralja, 8. decembar 2021 20:17)
За време Првог рата радила је за Аустроугаре... За време Другог за Швабе... Муж, по коме носи презиме Стокић, проусташки настројен, имао специјалну пропусницу, издату од фелкоманданта Србије, лично. Мајка ми је причала да је било језиво слушати жанкин глас и ненормалан смех који је пуштeн уживо преко Радио Београда одмах после вести, у којима су Швабе саопштавање колико лица је обешено а колико стрељано и, колико Јевреја је ухапшено. Њени ноћни походи у време полицијског часа, у друштву љубавника Мајснера, иритирали су људе. Имала је невероватно гласан смех, као да има појачало у грлу. На углу Кнез-Милошеве и Бирчанинове, илегалци напали патролу. Убијен дечко од 16 година. Наилази Жанка са Мајснер они, смеје се тако дивљачки да је разбудила више људи, него пуцњава. Носила је најскупљу одећу у то време и пушила најскупље цигарете. У Београду, под окупацијом сви су се Жанке плашили. Неки су се са њоме дружили из страха, као моји родитељи, на пример. Отац је био касациони судија пре рата. После рата осуђен на две године, али помилован, захваљујући генералу Љубодрагу Ђурићу
(Slavko, 9. decembar 2021 08:06)
zamislite da danas u vremenu grand produkcije sluzavka podigne spomenik zahvalnosti gazdarici posle smrti? Šanse su vece da vas udari grom i pošalje kod Zanke nego da se ovo desi.
(Crypto, 9. decembar 2021 02:55)
O čemu vi pričate?!
O Beogradu koji je zbog svog položaja na reci Savi čitave dve godine tokom Prvog sv. rata bio na prvoj liniji, sa kompletno mobilisanim muškim stanovništvom, studentima, starijim školarcima, sa Austrijancima izbačenim 1914, pa ponovo 1918.
Ili o Beogradu iz perioda Dsr podeljenog tako da je sremska strana bila pod NDH, banatska pod Folksdojčerima, a ova šumadijska u nekom provizorijumu srpske vlasti i nemačke okupacije. Sa logorom na Banjici, i logorom preko puta na Sajmištu.
P.S. Šta je bilo sa HNK u Zagrebu, jer i ono je rasilo od 41-45?!
Ah da, ono je bilo aztvoreno jedan dan 8. maja 1945 kada su partizani ušli u grad i sutradan nastavili sa radom kao da se ništa nije desilo; dok je ansambl beogradskog pohapšen, osuđen za gubitak nacionalne časti, i sl.
(hajde malo razuma, 9. decembar 2021 01:04)
Ne mogu da shvatim kako su partizani bez ičega uspeli da pobede i uzmu vlast, pa su posle radili sve to što su radili čak se izivljavali i na glumcima i na gradjanima,sudbina glumice je sudbina hiljade i hiljade ljudi u to vreme nažalost.
(Za kralja, 8. decembar 2021 20:17)
Моји родитељи су живели у Браће Југовића. Одлично су знали Живанку, а не Живану Стокић. На жалост, нису имали много лепог да кажу о њеном понашању за време окупације. Да се разумемо, моја породица је грађанска и нема никога међу комунистима. Живанка је била лична пријатељица злогласног Мајснера. Знамо за две јеврејске породице из Капетан Мишине улице, које је Живанка пријавила Мајснер и, њима се губи сваки траг. Моја мајка није хтела да јој отежава ситуацију и да је денунцира али, није Живанка била баш превише часна.
(Dobro obavešten, 8. decembar 2021 20:11)
O čemu vi pričate?!
O Beogradu koji je zbog svog položaja na reci Savi čitave dve godine tokom Prvog sv. rata bio na prvoj liniji, sa kompletno mobilisanim muškim stanovništvom, studentima, starijim školarcima, sa Austrijancima izbačenim 1914, pa ponovo 1918.
Ili o Beogradu iz perioda Dsr podeljenog tako da je sremska strana bila pod NDH, banatska pod Folksdojčerima, a ova šumadijska u nekom provizorijumu srpske vlasti i nemačke okupacije. Sa logorom na Banjici, i logorom preko puta na Sajmištu.
P.S. Šta je bilo sa HNK u Zagrebu, jer i ono je rasilo od 41-45?!
Ah da, ono je bilo aztvoreno jedan dan 8. maja 1945 kada su partizani ušli u grad i sutradan nastavili sa radom kao da se ništa nije desilo; dok je ansambl beogradskog pohapšen, osuđen za gubitak nacionalne časti, i sl.
(hajde malo razuma, 9. decembar 2021 01:04)
Često se pitam koga to, građanski Beograd slavi i uzdiže u zvezde? Kad je bila mobilizacija za oba balkanska rata, Beograd je bio najgori. U I Svetskom, da ne govorimo. A onda zabušanti I liferanti kupiše placeve na Dedinju i postadoše gospoda. Živanka nije od te fele, ali je pokupila manire. Čim su u Beograd ušli Nemci, Živanka im je ponudila saradnju. I, mora se priznati bila je revnosna i odana. Njen Majsner zauvek je zatro porodice Levi, Alkalaj, Kon, Koen, Šlomo, Šami itd. Te porodice živele su u strogom centru i imale su lepe i velike kuće i stanove. Živanka i njen muž patološki su mrzeli jevreje. Muž joj je bio hrvat, mislim iz Osjeka. Moja baba, inače, unuka generala Nikolajevića, bila je, relativno bliska sa Živankom do sredine 1942, kad je Živanka prijavila naše komšije i njih je pokupio gestapo. Završili su na Starom Sajmištu. Moju baku uhapsili su komunisti, ali ubrzo su je pustili kad su pregledali arhivu gestapo i u njoj nisu našli ništa protiv moje bake. Inače, nemci su arhivu gestapoa i specijalne policije spremili da unište u pećini ispod Tašmajdana. Ilegalci su isekli kablove i nisu švabe mogle da aktiviraju eksploziv. Sačuvane su sve prijave koje su naši,, časni" sugrađani pisali protiv svojih komšija. Živankinih, ima poprilično. Kakva je bila kao umetnik, to ne znam, ali, kao čovek, neka čitaoci prosude sami.
(kondor, 8. decembar 2021 22:32)
zamislite da danas u vremenu grand produkcije sluzavka podigne spomenik zahvalnosti gazdarici posle smrti? Šanse su vece da vas udari grom i pošalje kod Zanke nego da se ovo desi.
(Crypto, 9. decembar 2021 02:55)
За време Првог рата радила је за Аустроугаре... За време Другог за Швабе... Муж, по коме носи презиме Стокић, проусташки настројен, имао специјалну пропусницу, издату од фелкоманданта Србије, лично. Мајка ми је причала да је било језиво слушати жанкин глас и ненормалан смех који је пуштeн уживо преко Радио Београда одмах после вести, у којима су Швабе саопштавање колико лица је обешено а колико стрељано и, колико Јевреја је ухапшено. Њени ноћни походи у време полицијског часа, у друштву љубавника Мајснера, иритирали су људе. Имала је невероватно гласан смех, као да има појачало у грлу. На углу Кнез-Милошеве и Бирчанинове, илегалци напали патролу. Убијен дечко од 16 година. Наилази Жанка са Мајснер они, смеје се тако дивљачки да је разбудила више људи, него пуцњава. Носила је најскупљу одећу у то време и пушила најскупље цигарете. У Београду, под окупацијом сви су се Жанке плашили. Неки су се са њоме дружили из страха, као моји родитељи, на пример. Отац је био касациони судија пре рата. После рата осуђен на две године, али помилован, захваљујући генералу Љубодрагу Ђурићу
(Slavko, 9. decembar 2021 08:06)
