Prikazati ovde celokupan tekst članka

Zorana Stakić: "Pala sam psihički i fizički"; "Rekli su mi da se oprostim od svega što sam radila"

Zorana Stakić (51) oduvek je bila podrška drugim ženama koje se suočavaju sa određenim problemima. Kako kaže, bila je tu da ih motiviše, da im pomogne da se podignu kada padnu - bilo psihički ili fizički, da se, drugim rečima osećaju bolje. Bila je njihov "vetar u leđa" i udruženim snagama prolazile su kroz krizne periode. Zajedno su se borile i išle do krajnjih granica izdržljivosti. A onda se sve promenilo 2018. godine kada je i sama Zorana "pala" - i fizički i psihički. Te godine je počela njena borba.

Zatvorite ovde celokupan tekst članka

superžena četvrtak 9.06.2022. | 09:09

Komentari 7

Tweet

Foto: B92

"Stare povrede u sportu, dva kobna pada gde sam povredila tri pršljena na kičmenom stubu, od kog je jedan bio i napukao, pa polomljena pubična kost, od koje sam mesec dana ležala kao u koritu, a onda dva meseca pokušavala da prohodam, bile su bilans minulih sedam godina u mom zdravstvenom kartonu. Svaki put uspevala sam da ustanem, da se vratim svojim treninzima i da nastavim dalje. Međutim, u zimu 2018. godine počela sam da osećam tegobe kojima u početku nisam pridavala puno važnosti - bol u nozi, pa u leđima i preponi, trnjenje stopala, grčenje mišića koje me je dovodilo do suza", počela je Zorana.

Bojana Nešić: "Činilo mi se da ću se onesvestiti"; "Pokušavala sam da razumem šta mi se dešava"

Mislila je da je u pitanju obična preopterećenost od posla, iscrpljenost od mnogo rada, ali i treninga. Međutim, sve se promenilo onog dana kada joj se leva noga, kaže, "oduzela".

"Oštar bol u leđima, a onda duž cele noge, hladan znoj koji me je oblio tako da sam u sekundi bila potpuno mokra, nemogućnost da iskontrolišem stopalo dok sam pokušavala da zaustavim automobil na autoputu kako bih stala u zaustavnu traku - pamtim kao da je juče bilo. Takve bolne senzacije nisam nikada do tada doživela. Imala sam samo toliko snage i svesti da pozovem nekog od mojih, da im kažem gde se nalazim i više se ničega ne sećam. Pala sam u nesvest od bola".

Ana Mitić: "Imala sam strah da izađem iz kuće"; "O mentalnom zdravlju se ne ćuti"

Naredna dva meseca, priča Zorana za Superženu, protekla su u bezuspešnim pokušajima da hoda. Išla je na raziite preglede, terapije...

"Dijagnoza je bila - hernijacija diska i protruzija diska na L4, L5 i S1, potpuni izlivi diska i velikom cistom koja je pritiskala naprsli pršljen S1 i nerv na levoj strani. Rezultati MNG testa ukazivali su da je nerv na levoj nozi oštećen 98 odsto, a na desnoj 78 odsto. 'Operacija je rešenje za oštećen pršljen i diskove koji su potpuno iscureli, ali za nerv - tu ništa ne možemo', rečeno mi je na poslednjem pregledu kada su mi i prognozirali da iako stanem na tu nogu, neću više biti u stanju da radim ovo čime sam se do tada bavila".

"Žene, niste same": Una i Đole podržali akciju; prijavi se i ti kako bi ljudi čuli tvoju priču

Šanse za potpuni oporavak bile su minimalne, ali Zorana nije odustala.

"Ok, pomislila sam, pa ljudi se susreću sa mnogo većim problemima, sa rakom, tumorima, nije ovo ni tako strašno, tešila sam samu sebe. Ali htela sam da čujem još neko mišljenje, nekoga ko će mi reći da nije ipak sve tako crno i da možda ima nade za mene. Otišla sam i u KBC Zemun da čujem još jedno mišljenje, i na Banjicu, i na ortopediju KCS i svi su mi isto rekli - 'rešenje postoji, ali prihvati to da levu nogu više nećeš moći da koristiš kao do sada'.
Nisam odustajala. Otišla sam i na odeljenje neurohirurgije KCS po to još jedno mišljenje koje će mi makar malo dati tu neku iskru nade. Imala sam sreće da me je, sticajem okolnosti, primila prof. dr Danica Grujičić. Ponudila mi je još jednu terapiju sa kojom bi trebalo da se makar koliko-toliko povrati neurološka funkcija noge, ali kada je posle trećeg dana videla da nema nikakvog napretka, saopštila mi je: 'Vi, Zorana, morate na operaciju!"

Nina Kolundžija: "Štrecnem se na svaku tačkicu na svom telu"; "Muž i sin su mi bili najveća podrška"

Nakon svih lekarskih pregleda i rečenice "rešenje postoji, ali prihvati to da levu nogu više nećeš moći da koristiš kao do sada" ova hrabra žena operisana je na odeljenju neurohirurgije KCS.

"Operisala me je prof. dr Danica Grujičić koja mi je posle operacije rekla: 'Mi smo sanirali sve što smo mogli, izvadili ono što je bilo potpuno oštećeno, uklonili cistu, uradili čak i ono što nismo planirali. Uradili smo što je do nas, nerv je jako oštećen, ali sada sve od vas zavisi. Zaboravite na sve što ste do sada radili, vi morate da naučite ponovo da hodate!' Posle operacije bol se samo smanjila. Leva noga i dalje kao da nije bila moja. Pokreti minimalni, bolni. Odjednom, ležala sam u krevetu, bespomoćna, zavisila od drugih da mi pomognu da ustanem, da odem do toaleta, da se okupam... Plakala sam danima, nisam želela sa nikim da razgovaram. Nisam mogla da prihvatim to što su mi govorili - 'zaboravi na sve do sada što si radila! Bila sam kao uključena u struju na dodatni napon, aktivna na mnogim poljima, trenirala, igrala folklor. A šta sada?! Pitala sam samu sebe kako sam uopšte došla do ovoga? Zašto nisam osluškivala svoje telo koje mi je davalo signale da stanem?"

Kako kaže, svakim danom je sve više i više tonula u depresiju, nevoljno je odlazila na terapije i jedva je skupljala snagu da ustane iz kreveta.

"Deca i muž radili su mnogo toga da me podignu, govorili su mi da moram da ustanem i da se borim, ali ja nisam imala snage. Bila sam potpuno slomljena. Osećala sam se potpuno beskorisnom, bespomoćnom. Kroz glavu su mi prolazile slike moje dece sa kojima sam se igrala, mog studija za pilates koji sam obožavala, treninga sa ženama koje su jedva čekale da dođu na svojih sat vremena, svih onih žena koje su mi posle svojih operacija, teških dijagnoza i depresivnih stanja dolazile da im pomognem. 'Ako si uspela njima da pomogneš, onda, valjda, možeš i sebi', razmišljala sam. 'Možeš ti to. Sad sve od tebe zavisi', brujala mi je rečenica dr Grujićić".

A onda je jedno jutro samo ustala. Zorana je napravila pet koraka, a sutradan sedam. Za ta dva dana, kaže, plakala je od bolova više nego ikad u životu, ali je htela da ide dalje - da se bori za svoj život.

"Za koji dan, pravila sam deset malih i teških koraka, ali sam napredovala. Svaki dan još jedan, pa još jedan. Bol je razdirao moju nogu, ali kao da je jačao i moju želju da svakog dana napravim još jedan i još jedan korak više.
Za dva meseca već sam mogla da hodam uz pomoć štapa. Posle odlaska u banju Kanjižu, hodala sam bez štapa, polako, ali sve sigurnije. Još sam vukla nogu, nisam mogla u potpunosti da se oslonim na nju, bolelo je i dalje 'vraški', ali napredak se video. Započela sam terapiju akupunkturom, promenila u potpunosti način ishrane, svaki dan sam po malo vežbala, onoliko koliko sam mogla i koliko su mi dozvoljavali ograničeni pokreti noge i kičme".

Nakon šest meseci, priča Zorana, pozvala ju je njena vežbačica kojoj je i sama pomogla da "stane na svoje noge".

"Sećam se kao juče - posle šest meseci pozvala me je jedna od mojih vežbačica kojoj sam svojevremeno pomogla da stane na svoje noge (u fizičkom smislu te reči) i rekla: 'Zoki, mi čekamo da se vratiš na treninge, da znaš!' I ja sam se vratila. Čekale su me sve žene koje su kod mene trenirale. Čak sam dobila i nove vežbačice, inspirisane mojom pričom. I danas, posle pune četiri godine od operacije i prognoze 'oprosti se od svega što si dosad radila', ja i dalje radim to što sam radila - držim treninge i pomažem ženama da stanu na svoje noge. Da se osećaju bolje, jer znam da one to mogu", zaključila je Zorana u razgovoru za Superženu.