Prikazati ovde celokupan tekst članka

"Bila sam kao miš u kutiji": Jovana se plašila da izađe iz stana, ali posle pomoći sve se promenilo

Jovana Mitrović Ranđelović, preduzetnica iz Niša, za Superženu u okviru akcije "Budi bolja, budu bolje" je podelila sa nama svoju priču. Evo šta nam je rekla o svojoj borbi, anksioznosti, kao i pomoći stručnog lica.

Zatvorite ovde celokupan tekst članka

četvrtak 16.06.2022. | 07:30

Komentari 13

Tweet

Foto: Privatna arhiva

"Poražavajući podaci koliko su žene neinformisane o mentalnom zdravlju su me navele na razmišljanje zbog čega je to tako. Razmišljajući na tu temu, poželela sam da glasno i otvoreno pričam o svom iskustvu i na taj način dam svoj doprinos širenju svesti o mentalnom zdravlju žena. Nije sramota imati problem i nije sramota potražiti pomoć. Nije sramota boriti se za sebe i upravo zato, pričam svoju priču", kaže Jovana.

Prvi napad panike doživela je još kao tinejdžerka:

"Moja priča počinje još u detinjstvu, od malena sam bila osetljivo i emotivno dete. Kao tinejdžerka, u periodu puberteta, u tuš kabini doživljavam prvi, veći panični napad. Iako je to bilo pre nekih 17 godina, pamtim taj dan kao da se juče desio. Obično tuširanje se pretvorilo u borbu za život! Steglo mi se srce, počela sam da drhtim, da mi klecaju noge i da mi se vrti u glavi. Imam srčani udar, umreću ako što pre ne potražim pomoćsam pomislila, istrčala sva u
sapunici, obukla haljinu i izašla u hodnik kuće.

Bojana Nešić: "Činilo mi se da ću se onesvestiti"; "Pokušavala sam da razumem šta mi se dešava"

Čim sam kročila u hodnik, sve je prestalo, ostala sam samo ja da drhtim od straha. Krenula sam ka mami i taman da izustim i kažem joj šta mi se desilo, pomislila sam da ne želim da je uplašim, pa sam prećutala".

Prošle godine i bilo joj je naizgled dobro. Ipak u 25 godini vratila se anksioznost u mnogo agresivnijem obliku.

"U svojih 25 godina sam bila krupna, zdrava, jaka a živela sam kao invalid. Budila sam se i ležala sa samo jednom mišlju "da li ću i danas biti anksiozna". Dane sam provodila u stanu, nezaposlena, tužna, nisam smela da izađem sama u prodavnicu koja se nalazila preko puta moje zgrade. Plašila sam se da ću doživeti napad panike, da ću izgubiti kontrolu i poludeti, da neće niko želeti da mi priđe i pomogne mi, da ću se izblamirati i da će svi pričati da sam luda.
Panični napadi su bili svakodnevni i javljali su se i na samu pomisao da mrdnem iz stana, sama. Svuda bih išla sa suprugom i bukvalno ga držala za ruku", pričala nam je Jovana.

Panični napad su bili sve učestaliji i učestaliji:

"Ako bismo se u prodavnici razdvojili, ja bih imala panični napad i to bi za mene bilo bolno i strašno iskustvo. Noću nisam dobro spavala, budila se bez vazduha, drhtala i pitala se dokle ću moći da živim tako, kada ću se razboleti od takvog načina života.

Iako sam obožavala da vozim, odavno sam se odrekla vožnje i svi su me kritikovali zašto se "glupiram" i ne vozim auto kao ranije. Bila sam usamljena, pitala se zašto se baš meni to dešava. To nije bio život koji sam želela za sebe. Gledala sam svoje vršnjakinje koje su bile pune života, radile, putovale, uživale, a ja sam bila kao miš u jednoj maloj, mračnoj kutiji", kaže.

Zorana Stakić: "Pala sam psihički i fizički"; "Rekli su mi da se oprostim od svega što sam radila"

Jovana je saznala da i njoj jako bliski ljudi imaju iskustva sa ovakvim problemom:

"Čitala sam puno o anksioznosti, informisala se i znala sam sve o njoj, samo nisam znala kako da učinim da prestane. Pričajući bliskim ljudima o mom problemu, počinjem da otkrivam da ja nisam jedina i da čak, i ti moji najbliži ljudi, imaju iskustva sa ovim problemom, samo nikada nikome nisu pričali o tome jer ih je sramota. ČEGA SRAMOTA? Da li vas je sramota kada vas boli zub, kada imate temperaturu, kada vas boli glava? Pa zašto bi vas bilo sramota kada vas boli duša. Nikad nisam stidila svog problema, niti sam ga krila ali sam uvek pazila kome ću reći za njega jer me je malo ljudi razumelo a ja nisam želela da se pravdam i objašnjavam drugima. Moja porodica me je razumela i podržavala, a neki prijatelji bi se šokirali kada bih im rekla sa čime se borim jer sam po prirodi bila uvek nasmejana, duhovita i vesela", objasnila je za Superženu.

Obratila se za pomoć i kako kaže - "počela sam da živim":

"Najzad rešavam da se obratim psihologu za pomoć, koji me upućuje na psihijatra. Bila sam spremna da odem gde god je potrebno, samo da pronađem pomoć za sebe. Moram da kažem nešto što smatram da je od velike važnosti da se čuje, a to je da sam od trenutka kada sam prvi put izašla iz ordinacije svog psihijatra, JA POČELA DA ŽIVIM. Doktorka mi je ulila takvu nadu da sam odmah počela da se osećam bolje i počela da se pitam zašto nisam ranije došla kod lekara. Dobila sam terapiju antidepresiva koju sam pila oko dve godine i uz to sam išla na psihoterapiju kod psihologa. Polako sam počela da se vraćam sebi, osnažila sam se da radim stvari kojih sam se bojala iako se nisam odmah osećala prijatno, iako je anksioznost i dalje bila tu. Vozila sam auto posle dužeg vremena, išla sama u kupovinu, išla sama na kafu, išla sama na ručak u restoran, što nikada pre nisam uradila. Počela sam da verujem sebi i da se prepuštam samoj sebi.
Ono na šta sam najviše ponosna jeste to što sam započela sopstveni biznis u kom sam jako uspešna od samog početka. I kada kažem ljudima da sam počela onda kada sam bila u najgorem stanju, niko mi ne veruje", objasnila nam je Jovana.

Ova hrabra žena ima veliku poruku za sve nas - možete baš sve što želite!

"Ako vam sada moja priča deluje idilično, moram da vam kažem da moj život nije takav, kao ni život ostalih ljudi. Sada, posle nekog vremena posle terapije i svega što sam prošla, ja nisam žena zmaj, niti želim to da budem. Ja sam i danas nekada anksiozna i danas nekad osetim paniku, kao i svaka osoba na ovom svetu, ali to ne određuje moj život i ne utiče na kvalitet mog života. Naučila sam da živim sa svojim emocijama i prihvatila sam sebe takvu, plašljivu i anksioznu. I to i jeste ključ svega, da prestanemo da očekujemo od sebe ono što drugi očekuju, da prestanemo da težimo ka savršenstvu i da prihvatimo sebe baš takve kakve jesmo. Pa, čak
iako ste emotivniji, osećajniji od drugih, ne znači da ne možete da budete ono što želite, baš naprotiv, možete baš sve što želite".