Priča jedne majke: "Nisam plakala, nisam smela zbog Milice"; "Moramo da verujemo sebi i najbližima"
Da je porodica najveća podrška u životu, a majka najtvrđi, ali i najmekši oslonac u teškim trenucima, svedoči i priča Biljane Radmilac. Ona je zbog svoje ćerke Milice, koja je doživela teški udes, morala da bude njen najtvrđi stub i sigurna luka kojoj će se vratiti. Biljanina priča je tiha patnja svake mame za život sopstvenog deteta.
Priča jedne majke: "Nisam plakala, nisam smela zbog Milice"; "Moramo da verujemo sebi i najbližima"
Da je porodica najveća podrška u životu, a majka najtvrđi, ali i najmekši oslonac u teškim trenucima, svedoči i priča Biljane Radmilac. Ona je zbog svoje ćerke Milice, koja je doživela teški udes, morala da bude njen najtvrđi stub i sigurna luka kojoj će se vratiti. Biljanina priča je tiha patnja svake mame za život sopstvenog deteta.
U toku je akcija na Superženi pod nazivom "Budi bolja, budi bolje" u okviru projekta #kakosi. Cilj naše kampanje je podizanje svesti o mentalnom zdravlju žena.
Podsetimo, Milica Kirjaković (devojačko: Radmilac) početkom 2020. godine doživela je udes i to samo četiri dana nakon venčanja. Imala je desetak operacija, povrede su bile ozbiljne, a lečenje je bio dugotrajni proces. Za sve to vreme, ispričala je Milica za Superženu, imala je podršku svoje porodice i najbližih. Oni su bili tu za nju, oni su, na kraju, bili i njena životna snaga koja ju je uvek terala da ide dalje - do samog kraja.
Međutim, svaka priča ima dve strane, dva iskustva...A ovim pasusom počinje borba jedne majke za život svog deteta.
"Godine 2020., 7 juna, moja ćerka Milica se udala. To je bila mala svadba koja je zbog koronavirusa okupila najbližu rodbinu i prijtelje. 11 juna, kad se vraćala sa posla, na 50 metara od kuće u kojoj se udala, pijani vozač prešao je trotoar i udario ju je", počinje Biljana.
"Bilo je jezivo. Sećam se da je bila kolona vozila i zastoj. Niko mi nije rekao o čemu se radi. Međutim, imala sam taj roditeljski osećaj u želucu. Kao da sam osetila da će nešto da se desi. Znala sam da je ona u pitanju. U tom trenutku nisam, uopšte, mislila o nesreći, samo sam znala da moja Milica mora da ostane živa. Jedino o čemu sam razmišljala je ona".
Kako dalje priča Biljana za Supeženu, njena ćerka je iz Čačka bila prebačena na VMA, a taj put nije bio jednostavan. Morali su da je stave u indukovanu komu da ne bi rizikovali dalja fizička oštećenja.
"Prve dve noći nisam spavala i ništa nisam mogla da progutam. Kupovala sam supice u kesicama i na tome sam živela. Danima sam razmišljala o njoj. Zbog pandemije koronavirusa posete nam nisu bile dozvoljene, a ona je u bolnici bila sama. Znala sam da su mi suprug i sin živi i zdravi, o njima se nisam puno brinula. Ali sva moja životna snaga, ali i bol bili su usmereni ka mojoj Milici. Nisam plakala, nisam smela. Taj plač bi samo potrošio svu moju energiju, a ona mi je trebala za nju".
Veliku podršku, kaže Biljana, imala je od šire porodice i prijatelja. Pomoć je uvek dobrodošla, a oni su bili tu kad joj je bilo najpotrebnije.
"Zvala sam sve koje sam poznavala da nam pomognu - širu porodicu i prijatelje. Veliki broj ljudi je izašao u susret. Mi im se, na kraju, nismo odužili materijalnim stvarima, novcem ili čokoladama nego smo obećali da će od nas uvek imati pomoć kad god im zatreba, jer smo i mi u teškim trenucima tu istu pomoć dobili od njih. U ovakvim situacijama čovek postane svestan koliko ljudi je dotakao i dobrih dela učinio.", priča majka Biljana, te dodaje da joj je, takođe, i psiholog dosta pomogao.
"Dve terapije kod psihologa su mi dosta pomogle. Priča sa stručnjakom i tehnike isceljenja koje pojedinac mora da pronađe u sebi, olakšali su mi ovaj težak period. Primera radi, ja sam prepešačila jedno 10 kilometara nakon Miličinog udesa kako bih sav bol fizički izbacila iz sebe. Ta aktivnost mi je pomogla i da bolje razmišljam o tada trenutnoj situaciji svoje ćerke", objašnjava ova hrabra majka za Superženu.
Strah za život sopstvenog deteta, tiha patnja jedne majke, ali i njena snaga da Milica vidi još jedno jutro, učinile su Biljanu jačom. Kako kaže, bilo je trenutaka kada nije razmišljala o sebi, kada nije mogla da jede, niti da pije, ali pomisao da svaki dan treba da očekuje poziv ćerke iz bolnice ju je držao živom. Tihi glasić koji treperi preko telefona bio je dovoljan da Biljana zna da će joj se ćerka vratiti.
"Za vreme njenih operacija, ja nisam pila lekove, zaboravila sam na sebe. Njen život mi je bio važniji. Znate, ja sam dijabetičar. Nisam merila šećer i nisam razmišljala o svojoj bolesti kad mi je dete u bolnici. Za sve to vreme sam se trudila da budem fizički aktivna, a i velika je sreća što volim da čitam, pa sam tako puno šetala i čitala, ne bi li kako skrenula misli. Takođe, imala sam prijateljice koje su bile uvek pored mene i, naravno, svoju porodicu. Poenta priče je da čovek mora da veruje sebi i svojim najbližima. Mora da gradi prijatejstva i da ih neguje, jer jedino tako čovek može da preživi u ovom svetu".
Za sam kraj našeg razgovora, Biljana Radmilac nas je podsetila na ono što smo odavno, kao društvo, zaboravili - na jedni druge.
"Sigurno je da ću imati trajne posledice koje ću vući na ovaj ili onaj način. Istina je da sam se promenila, ali na bolji način. Svi mi 'jurcamo' za dinarom, čovek se prepusti toj kolotečini i zaboravi na sebe i druge. Ovakva jedna stvar vas 'zabetonira' u trenutku i podseti vas na ono 'pobogu, život je najvredniji; sve ostalo je nebitno'. Prioriteti se promene i vratiš se na fabrička podešavanja. Tek tada shvatiš 'cenu' svog života, ali i ljudi koji ga čine - porodica i prijatelji".
