Psiholozi otkrili kakav uticaj na ličnost ima redosled rođenja u porodici

Најстарије морају сви да слушају, најмлађем мора највише да се попушта, средње је нигде.

Neki dan citam da su kinezi dozvolili roditeljima radjanje i treceg djeteta jer nakon sto su dozvolili da imaju drugo dijete prije 15ak godina stopa nataliteta se nista nije promjenila. Pravilo o jednom djetetu je tamo vazilo od 50ih. Zamislite samo da niko nema brata ni sestru? Kakav tuzan zivot pogotovo kad ste mladi. Cak ne mozemo nase jedince porediti sa njima jer oni ne samo da nemaju brata ili sestre oni nemaju ni rodjaka,ni tetke ni strica, ni ujne,ni zaove,ni pase,ni jetreve..

Nije ni tužno ni strašno biti jedinac.
Od malena naučiš da se igraš sam sa sobom, budeš kreativniji i maštovitiji, imao si više roditeljske pažnje pa samim tim imaš i više samopouzdanja i uopšte znanja. Ako se na vreme otrgneš od roditelja naučio si da se osloniš sam na sebe.
Naravno da i imati brata/sestru ima svojih prednosti i da je lepo i tako odrastati, samo kažem da biti jedinac nije nužno hendikep ni tužno detinjstvo.

Prvo dete najgore prodje jer svi uce na njemu, samo se probija kroz zivot

Nista spec nisam procitao.

Ono sto mogu reci iz licnog iskustva, drugo sam dete, ali i iz iskustva okoline: prva deca su blagoslovena nekim talentom, darom, koji mogu biti manje ili vise izrazeni. Da li je to slikanje, baratanje loptom, rano citanje i pisanje... kasnije su perfektni (ako su dobro usmereni) u svojim profesijama, a verovatno i perfekcionisti u nedozvoljenim radnjama (ako skrenu s puta), itd, itd...
Ono sto je meni interesantno je da su prva deca cesto iscasena, izvitoperena ili kako to da nazovem u njihovom karakteru i psihi. Imaju dijagnozu, il neku neurozu. I to pokazu kasnije, mozda u pubertetu, a sasvim sigurno u zrelosti. Necu da navodim sta sam sve vidjao, i cega sam svedok u svojoj porodici.

To je opazanje. A uzrok tome je, verovatno, i sto su prva deca. Te bastine greske svojih roditelja. Sad sam i ja roditelj, vidim da mi fali mera. Mera ljubavi, paznje, zastite... kao i mera kazne i kaznjavanja, te vaspitnih mera. Oni su nesigurni, jer smo mi kao roditelji bili nesigurni.

Ukratko.

Druga deca su stabilnija psihom, al i prosecnija intelektom, ili bar svojim dostignucima. Da ne ispadne kao neka etiketa, govorim o najvecem broju slucajeva. Mladji se slepaju o stariju decu, o milost roditelja koji ih razmaze, itd... Zahtevi nisu tako visoki kao za prvo. Koje uvek ima breme prvog i najstarijeg.

Itd, itd...

gluposti.

jel postalo diskriminacija roditi dete kasnije?
da im kazemo da su se svi rodili u isto vreme za svaki slucaj a?

Najvoljenija su uvek prvorođena i najmlađa deca dok su srednja deca uspešnija i najbrže odlaze u samostalan život.

@DejanMi
ma kad si mali to je i lakse, imas drugare u vrticu.
Kad odrastes, samo onaj ko ima sestru i/ili brata zna sta to znaci u zivotu.

ma kad si mali to je i lakse, imas drugare u vrticu.
Kad odrastes, samo onaj ko ima sestru i/ili brata zna sta to znaci u zivotu.
(asdf, 26. avgust 2021 10:36)

Uopste nije tako, neko moze imati jacu povezanost sa prijateljem nego sa siblingom. Nije vazno da li ti je neko brat ili drug vec kakav je tvoj odnos sa njim.

ovo je najnetacniji clanak ikada i totalno nepotpun.. ali neka, tema su deca sto je uvek lepo.

Pravilo je da nema pravila...

Cela cokolada je uvek bila samo moja! Jedan je jedinac :)

Kao srednje dete, sa malom razlikom u godinama (razlika izmedju prvog i treceg deteta nepunih 4 godine) mogu da primetim da sam najsamostalnija i da od mene uvek svi ocekuju da budem razumna, dodjem kao neki porodicni psihijatar. Prva sam otisla od kuce, dosta sam nepoverljiva prema ljudima, dosta stroga prema sebi, uglavnom, iako imam i sestru i brata, oslanjam se iskljucivo na sebe i tako mi najlakse. Istina da sam navikla da delim i navikla na kompromise jer tako mi je citav zivot.
Sigurno da sam nekad pozelela da ja budem ona kojoj se sve moze, kojoj popustaju, ili ona cija postignuca svi prate, ali eto, sad sa 30+ kad pogledam, nekako nije lose bilo ni to sto sam nekako uvek mogla da prodjem 'ispod radara'...

Može... A i ne mora bit'...

Deca se vaspitavaju svojim ponašanjem...

Priča tu ne igra mnogo ulogu ako samo sediš i pričaš...

@asdf: Kako kome. Kakvog brata imam, bolje da ga nemam. Nasoj je porodici doneo toliko zla i brige da mi nije zao da kazem da bih volela da ga nemam. Ne bih u detalje

Dakle, prvo vakcinisati najstariju decu, pa onda mladju.

gluposti.

Neki dan citam da su kinezi dozvolili roditeljima radjanje i treceg djeteta jer nakon sto su dozvolili da imaju drugo dijete prije 15ak godina stopa nataliteta se nista nije promjenila. Pravilo o jednom djetetu je tamo vazilo od 50ih. Zamislite samo da niko nema brata ni sestru? Kakav tuzan zivot pogotovo kad ste mladi. Cak ne mozemo nase jedince porediti sa njima jer oni ne samo da nemaju brata ili sestre oni nemaju ni rodjaka,ni tetke ni strica, ni ujne,ni zaove,ni pase,ni jetreve..

Nije ni tužno ni strašno biti jedinac.
Od malena naučiš da se igraš sam sa sobom, budeš kreativniji i maštovitiji, imao si više roditeljske pažnje pa samim tim imaš i više samopouzdanja i uopšte znanja. Ako se na vreme otrgneš od roditelja naučio si da se osloniš sam na sebe.
Naravno da i imati brata/sestru ima svojih prednosti i da je lepo i tako odrastati, samo kažem da biti jedinac nije nužno hendikep ni tužno detinjstvo.

Nista spec nisam procitao.

Ono sto mogu reci iz licnog iskustva, drugo sam dete, ali i iz iskustva okoline: prva deca su blagoslovena nekim talentom, darom, koji mogu biti manje ili vise izrazeni. Da li je to slikanje, baratanje loptom, rano citanje i pisanje... kasnije su perfektni (ako su dobro usmereni) u svojim profesijama, a verovatno i perfekcionisti u nedozvoljenim radnjama (ako skrenu s puta), itd, itd...
Ono sto je meni interesantno je da su prva deca cesto iscasena, izvitoperena ili kako to da nazovem u njihovom karakteru i psihi. Imaju dijagnozu, il neku neurozu. I to pokazu kasnije, mozda u pubertetu, a sasvim sigurno u zrelosti. Necu da navodim sta sam sve vidjao, i cega sam svedok u svojoj porodici.

To je opazanje. A uzrok tome je, verovatno, i sto su prva deca. Te bastine greske svojih roditelja. Sad sam i ja roditelj, vidim da mi fali mera. Mera ljubavi, paznje, zastite... kao i mera kazne i kaznjavanja, te vaspitnih mera. Oni su nesigurni, jer smo mi kao roditelji bili nesigurni.

Ukratko.

Druga deca su stabilnija psihom, al i prosecnija intelektom, ili bar svojim dostignucima. Da ne ispadne kao neka etiketa, govorim o najvecem broju slucajeva. Mladji se slepaju o stariju decu, o milost roditelja koji ih razmaze, itd... Zahtevi nisu tako visoki kao za prvo. Koje uvek ima breme prvog i najstarijeg.

Itd, itd...

ma kad si mali to je i lakse, imas drugare u vrticu.
Kad odrastes, samo onaj ko ima sestru i/ili brata zna sta to znaci u zivotu.
(asdf, 26. avgust 2021 10:36)

Uopste nije tako, neko moze imati jacu povezanost sa prijateljem nego sa siblingom. Nije vazno da li ti je neko brat ili drug vec kakav je tvoj odnos sa njim.

ovo je najnetacniji clanak ikada i totalno nepotpun.. ali neka, tema su deca sto je uvek lepo.

Prvo dete najgore prodje jer svi uce na njemu, samo se probija kroz zivot

Најстарије морају сви да слушају, најмлађем мора највише да се попушта, средње је нигде.

jel postalo diskriminacija roditi dete kasnije?
da im kazemo da su se svi rodili u isto vreme za svaki slucaj a?

Najvoljenija su uvek prvorođena i najmlađa deca dok su srednja deca uspešnija i najbrže odlaze u samostalan život.

@DejanMi
ma kad si mali to je i lakse, imas drugare u vrticu.
Kad odrastes, samo onaj ko ima sestru i/ili brata zna sta to znaci u zivotu.

Dakle, prvo vakcinisati najstariju decu, pa onda mladju.

Može... A i ne mora bit'...

Deca se vaspitavaju svojim ponašanjem...

Priča tu ne igra mnogo ulogu ako samo sediš i pričaš...

Cela cokolada je uvek bila samo moja! Jedan je jedinac :)

Pravilo je da nema pravila...

Kao srednje dete, sa malom razlikom u godinama (razlika izmedju prvog i treceg deteta nepunih 4 godine) mogu da primetim da sam najsamostalnija i da od mene uvek svi ocekuju da budem razumna, dodjem kao neki porodicni psihijatar. Prva sam otisla od kuce, dosta sam nepoverljiva prema ljudima, dosta stroga prema sebi, uglavnom, iako imam i sestru i brata, oslanjam se iskljucivo na sebe i tako mi najlakse. Istina da sam navikla da delim i navikla na kompromise jer tako mi je citav zivot.
Sigurno da sam nekad pozelela da ja budem ona kojoj se sve moze, kojoj popustaju, ili ona cija postignuca svi prate, ali eto, sad sa 30+ kad pogledam, nekako nije lose bilo ni to sto sam nekako uvek mogla da prodjem 'ispod radara'...

@asdf: Kako kome. Kakvog brata imam, bolje da ga nemam. Nasoj je porodici doneo toliko zla i brige da mi nije zao da kazem da bih volela da ga nemam. Ne bih u detalje