Vladimire, žao mi je što Vas ne poznajem. Vi ste čestito i plemenito biće, na svog oca. O Vama dvojici treba da pišu novine, da čuju žene koje trpe nasilje kakvih muškaraca ima.
Сам себи донекле човек може да помогне, али му треба увек неко да буде поред њега. Да ли ће му причати или ће ћутати заједно са њим, није важно. Битно је да прихвати. Психолог-психијатар и лекови су само делић свега. Ако особа нема некога уз себе, тешко. Бог мале везе има са тим.
Žene, da li ste same krive za depresiju i ostale "ubice" ovde navedene, ili su krivi muževi, poslodavci, rodbina,država itd.?
Ko sam sebi pomogne i Bog mu pomogne :-)
Teskoba i deprimiranost se najbolje prevazilaze odlaskom kod psihologa. Ne nepotrebno prepisivanim lekovima za smirenje, niti odlaskom kod baba vračara (što je na moje ogromno čuđenje u našem društvu uobičajeno), nego kod psihologa. Posle par seansi teskoba se smanji na pristojnu meru, jer naučite da razmišljate iz šire perspektive a samim tim će preovladati zdrave emocije (to je takozvana kognitivno-bihevioralna terapija). Psiholog vas uči da razmišljanjem sami sebi pomognete. Seanse u privatnim domovima zdravlja koštaju dosta ali vrede.
Daću svoj primer, jer vidim da su ovde i drugi bili iskreni. Zbog stresa na poslu ušla sam u anksioznost, koja me je ozbiljno blokirala u svakodnevnom životu. Kod psihologa sam otišla samo da bih čula koliko je moje stanje loše i da vidim da li da se zbog tolike teskobe povučem iz nekih novih poslovnih obaveza koje su se približavale, jer mi je povlačenje delovalo kao odgovarajuće rešenje. Rezultat: posle 2-3 posete psihologu ne samo da se anksioznost smanjila tako da sada uživam u svakodnevnom životu, već sam motivisana da se nadalje angažujem u poslu, da nastavim tamo gde sam stala i sl. Znam da terapija nije gotova i da još ima puno da se radi, ali mi je definitivno bolje nego što je bilo. Posle prve seanse imala sam utisak kao da mi je neko skinuo 10kg sa ledja, a sad (posle oko mesec dana) maltene se i ne sećam kako mi je bilo pre toga.
Мајку је ухватила депресија негде 1996 после смрти њеног оца. Са 67 спала је на 51 килограм. Ништа јој више није било важно, није обраћала пажњу ни на мене ни на сестру. На родитељске је ишао отац, она је само тако лежала и ћутала. Имала је тада негде 39 година. Легла је један дан у кревет и рекла само: Очешљајте ме! Онда је тата почео да је извлачи напоље, водио је са собом на службени пут где год би ишао по Србији и даље. Знао је да воли Легенде да слуша, мисли да су тада баш имали концерт у В. Бање где су њих двоје били у том тренутку. Значило јој је. Она се ишчупала мало по мало, није то данас савршено, али ни изблиза као те 1995-96. Ја сам исту ствар проживео са једном девојком извукла се и она уз моју помоћ, али се пресабрала касније да јој нешто друго делује примамљивије. Не кривим је! Ваљда је други склоп личности, данас мање цене људи такве ствари. Али нема везе, живи смо сви бар.
Поента приче мојим мушкарцима, будите ту поред њих кад затреба. Без обзира на исход приче.
(Владимир, 27. mart 2016 11:44)
Kakva si ti ljudina, svaka ti cast! Dirnulo me sta si napisao jer se obicno ovo desava tako dobrim momcima ali neka , doci ce prava kad tad koja ce umeti da ceni prave vrednosti! Pozdrav imenjace, junacino!
@Vladimir
nadam se da ćeš i ti naći ženu koja će biti tu za tebe, a ne samo ti da brineš o drugima. tu devojku si našao prema modelu depresivne majke, tako da je odlično što nisi sa njom. želim ti neku veselu ženu, punu života, snažnu, sa kojom ćeš zajedno živeti i lepo i tužno u životu!
Мајку је ухватила депресија негде 1996 после смрти њеног оца. Са 67 спала је на 51 килограм. Ништа јој више није било важно, није обраћала пажњу ни на мене ни на сестру. На родитељске је ишао отац, она је само тако лежала и ћутала. Имала је тада негде 39 година. Легла је један дан у кревет и рекла само: Очешљајте ме! Онда је тата почео да је извлачи напоље, водио је са собом на службени пут где год би ишао по Србији и даље. Знао је да воли Легенде да слуша, мисли да су тада баш имали концерт у В. Бање где су њих двоје били у том тренутку. Значило јој је. Она се ишчупала мало по мало, није то данас савршено, али ни изблиза као те 1995-96. Ја сам исту ствар проживео са једном девојком извукла се и она уз моју помоћ, али се пресабрала касније да јој нешто друго делује примамљивије. Не кривим је! Ваљда је други склоп личности, данас мање цене људи такве ствари. Али нема везе, живи смо сви бар.
Поента приче мојим мушкарцима, будите ту поред њих кад затреба. Без обзира на исход приче.
(Владимир, 27. mart 2016 11:44)
Vladimire, komentar treba da ti se urami da narod procita nesto o zivotu.
Мајку је ухватила депресија негде 1996 после смрти њеног оца. Са 67 спала је на 51 килограм. Ништа јој више није било важно, није обраћала пажњу ни на мене ни на сестру. На родитељске је ишао отац, она је само тако лежала и ћутала. Имала је тада негде 39 година. Легла је један дан у кревет и рекла само: Очешљајте ме! Онда је тата почео да је извлачи напоље, водио је са собом на службени пут где год би ишао по Србији и даље. Знао је да воли Легенде да слуша, мисли да су тада баш имали концерт у В. Бање где су њих двоје били у том тренутку. Значило јој је. Она се ишчупала мало по мало, није то данас савршено, али ни изблиза као те 1995-96. Ја сам исту ствар проживео са једном девојком извукла се и она уз моју помоћ, али се пресабрала касније да јој нешто друго делује примамљивије. Не кривим је! Ваљда је други склоп личности, данас мање цене људи такве ствари. Али нема везе, живи смо сви бар.
Поента приче мојим мушкарцима, будите ту поред њих кад затреба. Без обзира на исход приче.
Мајку је ухватила депресија негде 1996 после смрти њеног оца. Са 67 спала је на 51 килограм. Ништа јој више није било важно, није обраћала пажњу ни на мене ни на сестру. На родитељске је ишао отац, она је само тако лежала и ћутала. Имала је тада негде 39 година. Легла је један дан у кревет и рекла само: Очешљајте ме! Онда је тата почео да је извлачи напоље, водио је са собом на службени пут где год би ишао по Србији и даље. Знао је да воли Легенде да слуша, мисли да су тада баш имали концерт у В. Бање где су њих двоје били у том тренутку. Значило јој је. Она се ишчупала мало по мало, није то данас савршено, али ни изблиза као те 1995-96. Ја сам исту ствар проживео са једном девојком извукла се и она уз моју помоћ, али се пресабрала касније да јој нешто друго делује примамљивије. Не кривим је! Ваљда је други склоп личности, данас мање цене људи такве ствари. Али нема везе, живи смо сви бар.
Поента приче мојим мушкарцима, будите ту поред њих кад затреба. Без обзира на исход приче.
Мајку је ухватила депресија негде 1996 после смрти њеног оца. Са 67 спала је на 51 килограм. Ништа јој више није било важно, није обраћала пажњу ни на мене ни на сестру. На родитељске је ишао отац, она је само тако лежала и ћутала. Имала је тада негде 39 година. Легла је један дан у кревет и рекла само: Очешљајте ме! Онда је тата почео да је извлачи напоље, водио је са собом на службени пут где год би ишао по Србији и даље. Знао је да воли Легенде да слуша, мисли да су тада баш имали концерт у В. Бање где су њих двоје били у том тренутку. Значило јој је. Она се ишчупала мало по мало, није то данас савршено, али ни изблиза као те 1995-96. Ја сам исту ствар проживео са једном девојком извукла се и она уз моју помоћ, али се пресабрала касније да јој нешто друго делује примамљивије. Не кривим је! Ваљда је други склоп личности, данас мање цене људи такве ствари. Али нема везе, живи смо сви бар.
Поента приче мојим мушкарцима, будите ту поред њих кад затреба. Без обзира на исход приче.
(Владимир, 27. mart 2016 11:44)
Kakva si ti ljudina, svaka ti cast! Dirnulo me sta si napisao jer se obicno ovo desava tako dobrim momcima ali neka , doci ce prava kad tad koja ce umeti da ceni prave vrednosti! Pozdrav imenjace, junacino!
Мајку је ухватила депресија негде 1996 после смрти њеног оца. Са 67 спала је на 51 килограм. Ништа јој више није било важно, није обраћала пажњу ни на мене ни на сестру. На родитељске је ишао отац, она је само тако лежала и ћутала. Имала је тада негде 39 година. Легла је један дан у кревет и рекла само: Очешљајте ме! Онда је тата почео да је извлачи напоље, водио је са собом на службени пут где год би ишао по Србији и даље. Знао је да воли Легенде да слуша, мисли да су тада баш имали концерт у В. Бање где су њих двоје били у том тренутку. Значило јој је. Она се ишчупала мало по мало, није то данас савршено, али ни изблиза као те 1995-96. Ја сам исту ствар проживео са једном девојком извукла се и она уз моју помоћ, али се пресабрала касније да јој нешто друго делује примамљивије. Не кривим је! Ваљда је други склоп личности, данас мање цене људи такве ствари. Али нема везе, живи смо сви бар.
Поента приче мојим мушкарцима, будите ту поред њих кад затреба. Без обзира на исход приче.
(Владимир, 27. mart 2016 11:44)
Vladimire, komentar treba da ti se urami da narod procita nesto o zivotu.
@Vladimir
nadam se da ćeš i ti naći ženu koja će biti tu za tebe, a ne samo ti da brineš o drugima. tu devojku si našao prema modelu depresivne majke, tako da je odlično što nisi sa njom. želim ti neku veselu ženu, punu života, snažnu, sa kojom ćeš zajedno živeti i lepo i tužno u životu!
Teskoba i deprimiranost se najbolje prevazilaze odlaskom kod psihologa. Ne nepotrebno prepisivanim lekovima za smirenje, niti odlaskom kod baba vračara (što je na moje ogromno čuđenje u našem društvu uobičajeno), nego kod psihologa. Posle par seansi teskoba se smanji na pristojnu meru, jer naučite da razmišljate iz šire perspektive a samim tim će preovladati zdrave emocije (to je takozvana kognitivno-bihevioralna terapija). Psiholog vas uči da razmišljanjem sami sebi pomognete. Seanse u privatnim domovima zdravlja koštaju dosta ali vrede.
Daću svoj primer, jer vidim da su ovde i drugi bili iskreni. Zbog stresa na poslu ušla sam u anksioznost, koja me je ozbiljno blokirala u svakodnevnom životu. Kod psihologa sam otišla samo da bih čula koliko je moje stanje loše i da vidim da li da se zbog tolike teskobe povučem iz nekih novih poslovnih obaveza koje su se približavale, jer mi je povlačenje delovalo kao odgovarajuće rešenje. Rezultat: posle 2-3 posete psihologu ne samo da se anksioznost smanjila tako da sada uživam u svakodnevnom životu, već sam motivisana da se nadalje angažujem u poslu, da nastavim tamo gde sam stala i sl. Znam da terapija nije gotova i da još ima puno da se radi, ali mi je definitivno bolje nego što je bilo. Posle prve seanse imala sam utisak kao da mi je neko skinuo 10kg sa ledja, a sad (posle oko mesec dana) maltene se i ne sećam kako mi je bilo pre toga.
Сам себи донекле човек може да помогне, али му треба увек неко да буде поред њега. Да ли ће му причати или ће ћутати заједно са њим, није важно. Битно је да прихвати. Психолог-психијатар и лекови су само делић свега. Ако особа нема некога уз себе, тешко. Бог мале везе има са тим.
Žene, da li ste same krive za depresiju i ostale "ubice" ovde navedene, ili su krivi muževi, poslodavci, rodbina,država itd.?
Ko sam sebi pomogne i Bog mu pomogne :-)
Vladimire, žao mi je što Vas ne poznajem. Vi ste čestito i plemenito biće, na svog oca. O Vama dvojici treba da pišu novine, da čuju žene koje trpe nasilje kakvih muškaraca ima.
Žene, da li ste same krive za depresiju i ostale "ubice" ovde navedene, ili su krivi muževi, poslodavci, rodbina,država itd.?
Ko sam sebi pomogne i Bog mu pomogne :-)
@Vladimir
nadam se da ćeš i ti naći ženu koja će biti tu za tebe, a ne samo ti da brineš o drugima. tu devojku si našao prema modelu depresivne majke, tako da je odlično što nisi sa njom. želim ti neku veselu ženu, punu života, snažnu, sa kojom ćeš zajedno živeti i lepo i tužno u životu!
Мајку је ухватила депресија негде 1996 после смрти њеног оца. Са 67 спала је на 51 килограм. Ништа јој више није било важно, није обраћала пажњу ни на мене ни на сестру. На родитељске је ишао отац, она је само тако лежала и ћутала. Имала је тада негде 39 година. Легла је један дан у кревет и рекла само: Очешљајте ме! Онда је тата почео да је извлачи напоље, водио је са собом на службени пут где год би ишао по Србији и даље. Знао је да воли Легенде да слуша, мисли да су тада баш имали концерт у В. Бање где су њих двоје били у том тренутку. Значило јој је. Она се ишчупала мало по мало, није то данас савршено, али ни изблиза као те 1995-96. Ја сам исту ствар проживео са једном девојком извукла се и она уз моју помоћ, али се пресабрала касније да јој нешто друго делује примамљивије. Не кривим је! Ваљда је други склоп личности, данас мање цене људи такве ствари. Али нема везе, живи смо сви бар.
Поента приче мојим мушкарцима, будите ту поред њих кад затреба. Без обзира на исход приче.
Мајку је ухватила депресија негде 1996 после смрти њеног оца. Са 67 спала је на 51 килограм. Ништа јој више није било важно, није обраћала пажњу ни на мене ни на сестру. На родитељске је ишао отац, она је само тако лежала и ћутала. Имала је тада негде 39 година. Легла је један дан у кревет и рекла само: Очешљајте ме! Онда је тата почео да је извлачи напоље, водио је са собом на службени пут где год би ишао по Србији и даље. Знао је да воли Легенде да слуша, мисли да су тада баш имали концерт у В. Бање где су њих двоје били у том тренутку. Значило јој је. Она се ишчупала мало по мало, није то данас савршено, али ни изблиза као те 1995-96. Ја сам исту ствар проживео са једном девојком извукла се и она уз моју помоћ, али се пресабрала касније да јој нешто друго делује примамљивије. Не кривим је! Ваљда је други склоп личности, данас мање цене људи такве ствари. Али нема везе, живи смо сви бар.
Поента приче мојим мушкарцима, будите ту поред њих кад затреба. Без обзира на исход приче.
(Владимир, 27. mart 2016 11:44)
Vladimire, komentar treba da ti se urami da narod procita nesto o zivotu.
Мајку је ухватила депресија негде 1996 после смрти њеног оца. Са 67 спала је на 51 килограм. Ништа јој више није било важно, није обраћала пажњу ни на мене ни на сестру. На родитељске је ишао отац, она је само тако лежала и ћутала. Имала је тада негде 39 година. Легла је један дан у кревет и рекла само: Очешљајте ме! Онда је тата почео да је извлачи напоље, водио је са собом на службени пут где год би ишао по Србији и даље. Знао је да воли Легенде да слуша, мисли да су тада баш имали концерт у В. Бање где су њих двоје били у том тренутку. Значило јој је. Она се ишчупала мало по мало, није то данас савршено, али ни изблиза као те 1995-96. Ја сам исту ствар проживео са једном девојком извукла се и она уз моју помоћ, али се пресабрала касније да јој нешто друго делује примамљивије. Не кривим је! Ваљда је други склоп личности, данас мање цене људи такве ствари. Али нема везе, живи смо сви бар.
Поента приче мојим мушкарцима, будите ту поред њих кад затреба. Без обзира на исход приче.
(Владимир, 27. mart 2016 11:44)
Kakva si ti ljudina, svaka ti cast! Dirnulo me sta si napisao jer se obicno ovo desava tako dobrim momcima ali neka , doci ce prava kad tad koja ce umeti da ceni prave vrednosti! Pozdrav imenjace, junacino!
Сам себи донекле човек може да помогне, али му треба увек неко да буде поред њега. Да ли ће му причати или ће ћутати заједно са њим, није важно. Битно је да прихвати. Психолог-психијатар и лекови су само делић свега. Ако особа нема некога уз себе, тешко. Бог мале везе има са тим.
Vladimire, žao mi je što Vas ne poznajem. Vi ste čestito i plemenito biće, na svog oca. O Vama dvojici treba da pišu novine, da čuju žene koje trpe nasilje kakvih muškaraca ima.
Teskoba i deprimiranost se najbolje prevazilaze odlaskom kod psihologa. Ne nepotrebno prepisivanim lekovima za smirenje, niti odlaskom kod baba vračara (što je na moje ogromno čuđenje u našem društvu uobičajeno), nego kod psihologa. Posle par seansi teskoba se smanji na pristojnu meru, jer naučite da razmišljate iz šire perspektive a samim tim će preovladati zdrave emocije (to je takozvana kognitivno-bihevioralna terapija). Psiholog vas uči da razmišljanjem sami sebi pomognete. Seanse u privatnim domovima zdravlja koštaju dosta ali vrede.
Daću svoj primer, jer vidim da su ovde i drugi bili iskreni. Zbog stresa na poslu ušla sam u anksioznost, koja me je ozbiljno blokirala u svakodnevnom životu. Kod psihologa sam otišla samo da bih čula koliko je moje stanje loše i da vidim da li da se zbog tolike teskobe povučem iz nekih novih poslovnih obaveza koje su se približavale, jer mi je povlačenje delovalo kao odgovarajuće rešenje. Rezultat: posle 2-3 posete psihologu ne samo da se anksioznost smanjila tako da sada uživam u svakodnevnom životu, već sam motivisana da se nadalje angažujem u poslu, da nastavim tamo gde sam stala i sl. Znam da terapija nije gotova i da još ima puno da se radi, ali mi je definitivno bolje nego što je bilo. Posle prve seanse imala sam utisak kao da mi je neko skinuo 10kg sa ledja, a sad (posle oko mesec dana) maltene se i ne sećam kako mi je bilo pre toga.
IMAGE SOURCE
22 Komentari
Sortiraj po: