Istraživanje pokazalo: Srećna deca su kasnije uspešni ljudi

Naravno. Od vaspitanja kod roditelja zavisi skoro ceo život. Ako je dete cenjeno i voljeno, tako će naučiti i druge da se ponašaju prema njemu. Ako je naviklo na bilo kakvo ugnjetavanje, trpeće to celi život jer ne zna za drugo, osim ako mu se posreći pa naiđe na osobe koje su normalne, što je teško da će se desiti. Svi mi ponavljamo obrasce iz primarne porodice. Kada detetu ceo život za sve što uradi govore da ne valja, da nije vredno, da može i bolje, iako je dete skoro savršeno, ono neće naučiti ni koliko vredi ni da je to njegovo bolje nego kako se ponaša 99% ljudi na svetu.
Niko ne može da u*ere život svom detetu kao što to može roditelj. Sebični, poremećeni, samoživi, iskompleksirani, zavisnici, sve redom... Plus neće da rade na sebi nego se iživljavaju na deci. Takvi nikada ne požele sopstvene porodice, da ne bi i njihova deca živela kao i oni, iako je naizgled sve u redu.

Jednom mi je stariji kolega rekao da je za sledeću generaciju dovoljno da budemo samo bolji roditelji od naših roditelja, da nije bitno koliko. Tada mi je žena bila trudna a ja sam se prisećao oca alkoholičara i depresivne majke, plašio sam se da ću izgovoriti svom detetu neke njihove rečenice. Bio sam prestravljen od pomisli da bih mogao samo na trenutak da budem kao oni.
Nesrećno dete najčešće nikada ne odraste i ceo život ponovo proživljava sve užase detinjstva. Imao sam sreću što sam imao dobre prijatelje, baku kao oslonac i sada ženu koja mi svaki dan pomaže da budem bolji i sebi i svojoj porodici.

"Još uvek niste istražili kako homoseksualno okruženje deluje na decu ... to ćemo tek videti u godinama koje dolaze."

Već su istraživali, i nije bilo neke razlike. I zamisli, baš kao što u hetero okruženju nikne većina hetero dece i poneko gej, tako je i u homo okruženju. Verovatno zato što niko ne može da te "vaspita" da budeš gej. A što se dečije sreće i uspeha tiče, tu je tek strahotna razlika između porodice u kojoj su ljubav i poštovanje, i tipičnog "ja te pravio, ja ću te ugasim" tate.

logično

ajdeee

Možda u Londonu i Americi,kod nas se posle teško snalaze u životu (ako ostanu u Srbiji) ! :)

Još uvek niste istražili kako homoseksualno okruženje deluje na decu ... to ćemo tek videti u godinama koje dolaze.

Još uvek niste istražili kako homoseksualno okruženje deluje na decu ... to ćemo tek videti u godinama koje dolaze.

Možda u Londonu i Americi,kod nas se posle teško snalaze u životu (ako ostanu u Srbiji) ! :)

ajdeee

"Još uvek niste istražili kako homoseksualno okruženje deluje na decu ... to ćemo tek videti u godinama koje dolaze."

Već su istraživali, i nije bilo neke razlike. I zamisli, baš kao što u hetero okruženju nikne većina hetero dece i poneko gej, tako je i u homo okruženju. Verovatno zato što niko ne može da te "vaspita" da budeš gej. A što se dečije sreće i uspeha tiče, tu je tek strahotna razlika između porodice u kojoj su ljubav i poštovanje, i tipičnog "ja te pravio, ja ću te ugasim" tate.

logično

Naravno. Od vaspitanja kod roditelja zavisi skoro ceo život. Ako je dete cenjeno i voljeno, tako će naučiti i druge da se ponašaju prema njemu. Ako je naviklo na bilo kakvo ugnjetavanje, trpeće to celi život jer ne zna za drugo, osim ako mu se posreći pa naiđe na osobe koje su normalne, što je teško da će se desiti. Svi mi ponavljamo obrasce iz primarne porodice. Kada detetu ceo život za sve što uradi govore da ne valja, da nije vredno, da može i bolje, iako je dete skoro savršeno, ono neće naučiti ni koliko vredi ni da je to njegovo bolje nego kako se ponaša 99% ljudi na svetu.
Niko ne može da u*ere život svom detetu kao što to može roditelj. Sebični, poremećeni, samoživi, iskompleksirani, zavisnici, sve redom... Plus neće da rade na sebi nego se iživljavaju na deci. Takvi nikada ne požele sopstvene porodice, da ne bi i njihova deca živela kao i oni, iako je naizgled sve u redu.

Jednom mi je stariji kolega rekao da je za sledeću generaciju dovoljno da budemo samo bolji roditelji od naših roditelja, da nije bitno koliko. Tada mi je žena bila trudna a ja sam se prisećao oca alkoholičara i depresivne majke, plašio sam se da ću izgovoriti svom detetu neke njihove rečenice. Bio sam prestravljen od pomisli da bih mogao samo na trenutak da budem kao oni.
Nesrećno dete najčešće nikada ne odraste i ceo život ponovo proživljava sve užase detinjstva. Imao sam sreću što sam imao dobre prijatelje, baku kao oslonac i sada ženu koja mi svaki dan pomaže da budem bolji i sebi i svojoj porodici.