"Zaključao sam se, a onda sam plakao 30 minuta", tata prvi put pričao o postporođajnoj depresiji

Gluposti! Nije plakao zbog “postporođajne depresije”, već zbog osećanja nemoći i frustracije koju je doživeo, jer nije mogao da smiri svoje dete. A razlog tome je što se nije dovoljno uključivao u život svoje bebe, pa ga je ona doživljavala kao stranca. Muškarci ne mogu da pate od postporođajne depresije, jer ne rađaju decu i ne prolaze kroz hormonske rolerkostere, kroz koje prolaze porodilje, a koje su upravo uzrok depresija. Da ne budem shvaćen pogrešno, sem postporođajne depresije, sve ostalo je tu - hroničan umor, negativne emocije koje iz njega proizlaze i osećaj anksioznosti koji nastaje zbog razlika između očekivanog i realnosti. Ovo pišem kao otac troje dece - majkama je jako teško, ni očevima nije lako, ali mi barem imamo taj ventil da provedemo bar 8 sati dnevno van kućnog haosa. A i majkama i očevima je uvek lakše da prebrode sve probleme, ako budu zajedno u tome - očevi moraju da budu aktivno uključeni u život svoje dece. Kad se vratim s posla, ja uvek preuzmem 2. smenu, pa mi se deca raduju i ne prave problem kad ostanu sama sa mnom. Supruga može da odmori, pa lakše podnosi sav taj stres. Istovremeno je lakše i meni, jer se ona više angažuje u “3. smeni” - kad dođe noć, a malci polude…

Не зове се трудноћа безвезе друго стање. Постпорођајна депресија је изазвана јаким хормонским коктелом који плави женско тело током трудноће, и након порођаја, и који НЕКЕ жене, обично оне које су и пре тога(стварно) имале предиспозицију за поремећаје расположења, учини нестабилним.

Све остале жене које кажу да је имају, и мушкарци који своју нормалну панику пред великим теретом родитељства називају постпорођајном депресијом су презира вредни.

Стварно почињем да мислим да је последња генерација која је иоле била упозната са стварношћу, а и знала нешто паметно о свом полу од старијих, рођена отприлике 1900. Све после њих су напредни телетабиси.

Не зове се трудноћа безвезе друго стање. Постпорођајна депресија је изазвана јаким хормонским коктелом који плави женско тело током трудноће, и након порођаја, и који НЕКЕ жене, обично оне које су и пре тога(стварно) имале предиспозицију за поремећаје расположења, учини нестабилним.

Све остале жене које кажу да је имају, и мушкарци који своју нормалну панику пред великим теретом родитељства називају постпорођајном депресијом су презира вредни.

Стварно почињем да мислим да је последња генерација која је иоле била упозната са стварношћу, а и знала нешто паметно о свом полу од старијих, рођена отприлике 1900. Све после њих су напредни телетабиси.

Gluposti! Nije plakao zbog “postporođajne depresije”, već zbog osećanja nemoći i frustracije koju je doživeo, jer nije mogao da smiri svoje dete. A razlog tome je što se nije dovoljno uključivao u život svoje bebe, pa ga je ona doživljavala kao stranca. Muškarci ne mogu da pate od postporođajne depresije, jer ne rađaju decu i ne prolaze kroz hormonske rolerkostere, kroz koje prolaze porodilje, a koje su upravo uzrok depresija. Da ne budem shvaćen pogrešno, sem postporođajne depresije, sve ostalo je tu - hroničan umor, negativne emocije koje iz njega proizlaze i osećaj anksioznosti koji nastaje zbog razlika između očekivanog i realnosti. Ovo pišem kao otac troje dece - majkama je jako teško, ni očevima nije lako, ali mi barem imamo taj ventil da provedemo bar 8 sati dnevno van kućnog haosa. A i majkama i očevima je uvek lakše da prebrode sve probleme, ako budu zajedno u tome - očevi moraju da budu aktivno uključeni u život svoje dece. Kad se vratim s posla, ja uvek preuzmem 2. smenu, pa mi se deca raduju i ne prave problem kad ostanu sama sa mnom. Supruga može da odmori, pa lakše podnosi sav taj stres. Istovremeno je lakše i meni, jer se ona više angažuje u “3. smeni” - kad dođe noć, a malci polude…