Strahovi u detinjstvu

Strahovi se kod male dece šire, a školski primer znate - mali albert, beli zec, na kraju se plašio svega belog itd.. .Moja ćerka je imala dve god.kada se jako uplašila mog gluvog prijatelja. On je izrazito crn, oči su mu drugačije boje, a verovatno je i njegov čudan govor jako uplašio. Vrištala je i tresao se, iako se samo godinu dana ranije rado igrala sa njim i obožavala ga. Posle tog susreta ona je počela da se boji tamnoputih muškaraca, a kasnije svih muškaraca. Bila sam jako zabrinuta ali je strah sam od sebe brzo prošao. Ne treba dizati paniku, niti dete sme da oseti da ste jako zabrinuti.

Kao mali sam svake nedelje imao glavobolje sa povraćanjem. Verujem da mi je majka davala lekove za smirenje već tada. Kao odrastao patim od anksioznosti, iako mi je poseta psihijatru pomogla. Ipak mislim da mi je pomoć kao detetu bila uskraćena, što od roditelja, što od okoline. Naravno, odrastao sam 90-tih. Princip je bio: pusti ga nek se čeliči, imamo bitnijih problema... Nikome ne želim dan sa mojim mislima.

Leptirica aaaaa

Ja se još bojim mraka.

I danas pamtim strahove iz 1941 prilikom racija ustasa, zbegova, posle nocnih bombardovanja pogotovu na Uskrs 1944, zastrasivanja od rezima posle 1945. Sada mi je 81 godina starosti. Itd.

Ja se ne bojim doslovno ničega. Kako netko može živjeti u strahu? Ako ti se i nešto dogodi kao meni prije 3 god., normalno da se bojiš u tom trenu al nastaviš dalje. Jedino mrzim petarde i nikad se neću naviknuti na te gluposti. A pošto sam 82. godište, dobar dio djetinjstva mi je prošao u strahu.

Ja se ne bojim doslovno ničega. Kako netko može živjeti u strahu? Ako ti se i nešto dogodi kao meni prije 3 god., normalno da se bojiš u tom trenu al nastaviš dalje. Jedino mrzim petarde i nikad se neću naviknuti na te gluposti. A pošto sam 82. godište, dobar dio djetinjstva mi je prošao u strahu.

Kao mali sam svake nedelje imao glavobolje sa povraćanjem. Verujem da mi je majka davala lekove za smirenje već tada. Kao odrastao patim od anksioznosti, iako mi je poseta psihijatru pomogla. Ipak mislim da mi je pomoć kao detetu bila uskraćena, što od roditelja, što od okoline. Naravno, odrastao sam 90-tih. Princip je bio: pusti ga nek se čeliči, imamo bitnijih problema... Nikome ne želim dan sa mojim mislima.

Leptirica aaaaa

Strahovi se kod male dece šire, a školski primer znate - mali albert, beli zec, na kraju se plašio svega belog itd.. .Moja ćerka je imala dve god.kada se jako uplašila mog gluvog prijatelja. On je izrazito crn, oči su mu drugačije boje, a verovatno je i njegov čudan govor jako uplašio. Vrištala je i tresao se, iako se samo godinu dana ranije rado igrala sa njim i obožavala ga. Posle tog susreta ona je počela da se boji tamnoputih muškaraca, a kasnije svih muškaraca. Bila sam jako zabrinuta ali je strah sam od sebe brzo prošao. Ne treba dizati paniku, niti dete sme da oseti da ste jako zabrinuti.

Ja se još bojim mraka.

I danas pamtim strahove iz 1941 prilikom racija ustasa, zbegova, posle nocnih bombardovanja pogotovu na Uskrs 1944, zastrasivanja od rezima posle 1945. Sada mi je 81 godina starosti. Itd.