Pravilo "tri minuta" bi svaki roditelj trebalo da primenjuje, evo i zašto

"Psihologija naglašava da je jako bitno da budete ravnopravni sa detetom ili bar tako da se ponašate. U komunikaciji sa detetom budite jednaki," ovde važi samo deo - "bar tako da se ponašate" jer realno nismo ravnopravni. Zna se ko je roditelj ko dete, međutim danas ta granica ne postoji. Moja sestra se raspravlja sa četvorogodišnjakom kao da su jednaki, po ceo dan oko nekih gluposti. Posle tri godine da li mislite da se nešto promenilo? Mali sada ima sedam, i samo je još silniji u raspravama. Natezanje oko svega i svačega, kontriranje, jer nema adekvatne kazne, (pri tom ne mislim na fizičku kaznu). Posle nekoliko godina ona je samo isceđena i umorna od "ravnopravnog odnosa".

Pojavom ove “kulture” sto se tice vaspitavanja dece u poslednjih 10-15 godina, svedoci smo da su deca sve cesce totalni debili.
Roditelji bombarduju decu sa crtanim na engleskom jeziku i onda objave story kako im dete prica “tecno” engleski sa 3 god. Misle da su resili sve probleme i da su uspeli kao roditelji.

Sa pet-šest godina dete upisati na neki sport,tako će se razvijati u sportskom duhu. Sa osamnaest mu pokazati vrata i poželeti sve najbolje u životu.

Odmah ste se upecali na deo o jednakosti i ravnopravnosti. Ovde se misli na to da uvažite dete pitanjima i komunikacijom kao da su sve stvari koje mu se dešavaju važne, najvažnije na svetu, kao što subjektivno vama vaše jesu, iako realno nisu (npr. dete vam priča kako su danas u vrtiću seckali šareni papir, za ručak je bilo to i to, neko je jeo svoje slince ili plastelin, neko je plakao, itd....). Detetu su više nego važne, jer ono otkriva svet, pa u tom smislu da nastupate kao da ste emocionalno jednaki, da u ta tri minuta pokažete pravo interesovanje, koje će detetu činiti da se oseća uvaženim i ravnopravnim (mojim roditeljima je važno šta ja vidim i osećam, šta sam naučio i doživeo).

Odnos između deteta i roditelja nije simetričan. Psiholozi koji smatraju da jeste nemaju pojma. Posao roditelja je da vaspita dete, a ne da ga laže glumeći nekakvu "jednakost".

3 minuta? Ja kad se vratim sa posla kreće valjanje i igra satima.

Sa pet-šest godina dete upisati na neki sport,tako će se razvijati u sportskom duhu. Sa osamnaest mu pokazati vrata i poželeti sve najbolje u životu.

Pojavom ove “kulture” sto se tice vaspitavanja dece u poslednjih 10-15 godina, svedoci smo da su deca sve cesce totalni debili.
Roditelji bombarduju decu sa crtanim na engleskom jeziku i onda objave story kako im dete prica “tecno” engleski sa 3 god. Misle da su resili sve probleme i da su uspeli kao roditelji.

"Psihologija naglašava da je jako bitno da budete ravnopravni sa detetom ili bar tako da se ponašate. U komunikaciji sa detetom budite jednaki," ovde važi samo deo - "bar tako da se ponašate" jer realno nismo ravnopravni. Zna se ko je roditelj ko dete, međutim danas ta granica ne postoji. Moja sestra se raspravlja sa četvorogodišnjakom kao da su jednaki, po ceo dan oko nekih gluposti. Posle tri godine da li mislite da se nešto promenilo? Mali sada ima sedam, i samo je još silniji u raspravama. Natezanje oko svega i svačega, kontriranje, jer nema adekvatne kazne, (pri tom ne mislim na fizičku kaznu). Posle nekoliko godina ona je samo isceđena i umorna od "ravnopravnog odnosa".

Odnos između deteta i roditelja nije simetričan. Psiholozi koji smatraju da jeste nemaju pojma. Posao roditelja je da vaspita dete, a ne da ga laže glumeći nekakvu "jednakost".

3 minuta? Ja kad se vratim sa posla kreće valjanje i igra satima.

Odmah ste se upecali na deo o jednakosti i ravnopravnosti. Ovde se misli na to da uvažite dete pitanjima i komunikacijom kao da su sve stvari koje mu se dešavaju važne, najvažnije na svetu, kao što subjektivno vama vaše jesu, iako realno nisu (npr. dete vam priča kako su danas u vrtiću seckali šareni papir, za ručak je bilo to i to, neko je jeo svoje slince ili plastelin, neko je plakao, itd....). Detetu su više nego važne, jer ono otkriva svet, pa u tom smislu da nastupate kao da ste emocionalno jednaki, da u ta tri minuta pokažete pravo interesovanje, koje će detetu činiti da se oseća uvaženim i ravnopravnim (mojim roditeljima je važno šta ja vidim i osećam, šta sam naučio i doživeo).