Tri meseca nakon porođaja, Bojana Ristivojević je odlučila: "Vraćam se poslu koji najviše volim"

Svaka čast i sve to stoji, ali znaj da trenutke sa svojim detetom kada ono 100% zavisi od tebe u tom uzrastu niko nikad nece moci da ti vrati

A gde zuri? Pa ne bih imala srca da bebu od 3 meseca vec ostavljam samu. Pogotovo sto sam dojila. I da, znam da u nekim zemljama porodiljsko i traje ta 3 meseca. Ali bar kod nas to nije slucaj. Nakon tog perioda ide nega deteta i onda imas 11 meseci sveukupno porodijsko+nega. Cak moze da bude i 12 ukoliko doktorka ne otvara porodiljsko 28 do 45 dana od dana termina. Sto je meni ucinila moja draga doktorka i stvarno joj hvala na tome.

Dete od tri meseca treba da bude sa mamom. Ni jedna karijera ne bi trebala da bude vaznija od toga.
Cak ni sa godinu dana nekada deca nisu spremna na duze odvajanje. Moja zena je posle prvog i drugog deteta morala da se vrati na posao posle 13 meseci i bilo joj je veoma tesko. I sa 13 su mali a kamo li sa 3 meseca.

Niceg loseg nema u tome sto se ova zena vraca na posao. Dete nece imati nikakvih negativnih posledica zbog ovoga.

Svako moze da bira kako mu odgovara. Svaki pristup ima i pozitivnih i negativnih strana. Ostati godinu dana kod kuce je mnogo lakse, lakse se doji, majka moze da se odmara preko dana dok beba spava. Ali je isto tako ubitacno dosado za majku, dete se veze samo za nju i posle se teze nauci na druge ljude. Ovo je samo par primera.

Ako majka radi, dete se od malih nogu uci da bude i sa drugim ljudima (babe, dede, vaspitaci...), a ne samo zavisno od majke. Za majku je MNOGO teze kad radi, beba se nocu budi, a preko dana se mora na posao. Teze je da se doji, ali i ako to propadne nije kraj sveta.

Svi koji kazu drugacije-grdno se varaju u pokusaju da opravdaju svoj izbor i u isto vreme obesprave svakog ko misli drugacije. Svako ima pravo na svoj izbor! Za dete to nema veze: moja drugarica je od rodjenja isla u jaslice pa u obdaniste a ja nikad. I evo nas 44 godine nikad nije bilo nikakve razlike izmedju naseg zdravlja, odnosu prema roditeljima, uspehu u skoli, itd. Cak sam ja, dok smo bile deca, non stop bila bolesna a ona skoro nikad.

Svako ima svoje razloge za sve što čini i nikome ne mora da objašnjava. Ako je njoj dobro tako, nekome drugom nije, neka svako radi onako kako mislo da treba. Ništa bebi neće faliti, obično su pojedini roditelji ti koji žele da su non-stop sa detetom i to je ok ako im tako odgovara. Nismo svi isto.

Sve je naravno stvar izbora i ni jedan ne treba osudjivati. U samom voditeljkinom komentaru malo smeta samohvalisanje o hrabrosti, sposobnosti i organizovanosti. I to samo zbog onih majki koje prolaze nedovoljno prepoznatu i “priznatu” postporodjajnu depresiju pa ovakvi komentari, od nekog ko srecom nema takvih problema, mogu jos vise ciniti da se osete neadekvatnim. Tim majkama treba poruciti da je to teska borba i da je i njihovo iskustvo jednako vazno i da one kao majke ne treba da se osecaju manje vrednim i losijim majkama zbog toga. Postporodjajna depresija je prepoznata u svetu i dovoljno majki ju je iskusilo da danas postoji kao dijagnoza.

Sta ova vodi?

Da vas pitam, da li je teško deci koju ste navikle daste stalno pored njih da biste se vi osećale kao bitne nekome, ili vama koje shvatate da dete ipak može i bez vas?
Imam dve drugarice koje su PLAKALE kada je dete krenulo u vrtić, isti mentalitet, sebične i samo o sebi misle, imaju infantilnu želju da su nekome one nezamenjive i neophodne. Sve ima svoje prednosti i mane i nisu svi u situaciji da biraju kako će. Treba da su srećne one koje su zdrave, deca im zdrava, nemaju nikog teško bolesnog u porodici, kojima neko pomaže, koje imaju posao i koje ne preživljavaju od danas do sutra.
Nikome nije lako sa decom, ni bez dece, ni sa poslom ni bez, nikome nije lako. Lako je samo pametovati da svi treba ovako ili onako, kada sami nemaju problema i mogu da biraju kako će.
Što se postporođajne depresije tiče, naravno da postoji, ali niko ne treba da se poredi sa drugima jer niko nije u istoj situaciji. Gledati kako se vratiti u normalu, tražiti pomoć i čekati da prođe.

A gde zuri? Pa ne bih imala srca da bebu od 3 meseca vec ostavljam samu. Pogotovo sto sam dojila. I da, znam da u nekim zemljama porodiljsko i traje ta 3 meseca. Ali bar kod nas to nije slucaj. Nakon tog perioda ide nega deteta i onda imas 11 meseci sveukupno porodijsko+nega. Cak moze da bude i 12 ukoliko doktorka ne otvara porodiljsko 28 do 45 dana od dana termina. Sto je meni ucinila moja draga doktorka i stvarno joj hvala na tome.

Svaka čast i sve to stoji, ali znaj da trenutke sa svojim detetom kada ono 100% zavisi od tebe u tom uzrastu niko nikad nece moci da ti vrati

Dete od tri meseca treba da bude sa mamom. Ni jedna karijera ne bi trebala da bude vaznija od toga.
Cak ni sa godinu dana nekada deca nisu spremna na duze odvajanje. Moja zena je posle prvog i drugog deteta morala da se vrati na posao posle 13 meseci i bilo joj je veoma tesko. I sa 13 su mali a kamo li sa 3 meseca.

Niceg loseg nema u tome sto se ova zena vraca na posao. Dete nece imati nikakvih negativnih posledica zbog ovoga.

Svako moze da bira kako mu odgovara. Svaki pristup ima i pozitivnih i negativnih strana. Ostati godinu dana kod kuce je mnogo lakse, lakse se doji, majka moze da se odmara preko dana dok beba spava. Ali je isto tako ubitacno dosado za majku, dete se veze samo za nju i posle se teze nauci na druge ljude. Ovo je samo par primera.

Ako majka radi, dete se od malih nogu uci da bude i sa drugim ljudima (babe, dede, vaspitaci...), a ne samo zavisno od majke. Za majku je MNOGO teze kad radi, beba se nocu budi, a preko dana se mora na posao. Teze je da se doji, ali i ako to propadne nije kraj sveta.

Svi koji kazu drugacije-grdno se varaju u pokusaju da opravdaju svoj izbor i u isto vreme obesprave svakog ko misli drugacije. Svako ima pravo na svoj izbor! Za dete to nema veze: moja drugarica je od rodjenja isla u jaslice pa u obdaniste a ja nikad. I evo nas 44 godine nikad nije bilo nikakve razlike izmedju naseg zdravlja, odnosu prema roditeljima, uspehu u skoli, itd. Cak sam ja, dok smo bile deca, non stop bila bolesna a ona skoro nikad.

Svako ima svoje razloge za sve što čini i nikome ne mora da objašnjava. Ako je njoj dobro tako, nekome drugom nije, neka svako radi onako kako mislo da treba. Ništa bebi neće faliti, obično su pojedini roditelji ti koji žele da su non-stop sa detetom i to je ok ako im tako odgovara. Nismo svi isto.

Sve je naravno stvar izbora i ni jedan ne treba osudjivati. U samom voditeljkinom komentaru malo smeta samohvalisanje o hrabrosti, sposobnosti i organizovanosti. I to samo zbog onih majki koje prolaze nedovoljno prepoznatu i “priznatu” postporodjajnu depresiju pa ovakvi komentari, od nekog ko srecom nema takvih problema, mogu jos vise ciniti da se osete neadekvatnim. Tim majkama treba poruciti da je to teska borba i da je i njihovo iskustvo jednako vazno i da one kao majke ne treba da se osecaju manje vrednim i losijim majkama zbog toga. Postporodjajna depresija je prepoznata u svetu i dovoljno majki ju je iskusilo da danas postoji kao dijagnoza.

Da vas pitam, da li je teško deci koju ste navikle daste stalno pored njih da biste se vi osećale kao bitne nekome, ili vama koje shvatate da dete ipak može i bez vas?
Imam dve drugarice koje su PLAKALE kada je dete krenulo u vrtić, isti mentalitet, sebične i samo o sebi misle, imaju infantilnu želju da su nekome one nezamenjive i neophodne. Sve ima svoje prednosti i mane i nisu svi u situaciji da biraju kako će. Treba da su srećne one koje su zdrave, deca im zdrava, nemaju nikog teško bolesnog u porodici, kojima neko pomaže, koje imaju posao i koje ne preživljavaju od danas do sutra.
Nikome nije lako sa decom, ni bez dece, ni sa poslom ni bez, nikome nije lako. Lako je samo pametovati da svi treba ovako ili onako, kada sami nemaju problema i mogu da biraju kako će.
Što se postporođajne depresije tiče, naravno da postoji, ali niko ne treba da se poredi sa drugima jer niko nije u istoj situaciji. Gledati kako se vratiti u normalu, tražiti pomoć i čekati da prođe.

Sta ova vodi?