Vernici slave Cveti: Ko ovo prvi uradi – ispuniće mu se najveća želja

Ovaj pokretni praznik, koji se ove godine obeležava  5. aprila zauzima posebno mesto u crkvenom kalendaru, jer simbolizuje svečani i poslednji ulazak Isusa Hrista u Jerusalim, neposredno pred njegova stradanja.

Praznik je ustanovljen još krajem IV veka u Jerusalimu, u znak sećanja na događaj kada je Hristos dočekan kao car, uz radost naroda koji je pred njega prostirao haljine i grančice drveća, držeći u rukama palmove listove.

Svečani ulazak u Jerusalim

Prema predanju, Isus Hristos je, u pratnji svojih učenika i mnoštva naroda, krenuo iz sela Vitinije ka Jerusalimu. Kod sela Vitfaga, u podnožju Maslinske gore, poslao je učenike da dovedu magaricu i magare, na kojima će ući u grad, ispunivši tako proročanstvo.

Narod, koji je već čuo za čudo vaskrsenja Lazara, dočekao ga je sa velikim oduševljenjem. Jedni su nosili palmine grančice, drugi su prostirali svoje haljine po putu, dok su treći sekli granje i bacali ga pred njega. Odjekivali su uzvici: "Osana Sinu Davidovom! Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje!"

Wikipedia

Ipak, uprkos svečanom dočeku, Hristos je bio tužan. Gledajući Jerusalim, zaplakao je, znajući šta čeka taj grad i njegov narod, izgovarajući reči upozorenja i tuge zbog njihove sudbine.

Po ulasku u Jerusalim, mnogi su se pitali ko je on, a iz naroda se čulo: "Isus, prorok iz Nazareta Galilejskog."

Hristos je potom ušao u hram, gde je isceljivao bolesne i pomagao onima kojima je pomoć bila potrebna. Deca i narod su ga slavili, uzvikujući hvalu, dok su fariseji negodovali. Na njihove prigovore odgovorio je podsećanjem da se istina često čuje upravo iz usta najmlađih.

Taj dan je proveo u propovedi, a zatim se uveče sa učenicima vratio u Vitiniju.

Na ikonama, ovaj događaj prikazuje se kroz prizor Hrista koji jaše na magaretu, dok ga učenici prate, a narod mu ukazuje poštovanje prostirući haljine i bacajući grančice pred njega. Ova scena simbolizuje pobedu duhovnosti, skromnosti i vere nad prolaznim svetovnim veličinama.

Shutterstock/Julija Ogrodowski

Običaji i verovanja

Cveti se obeležavaju širom hrišćanskog sveta, ali u Srbiji ovaj praznik ima posebno bogatu tradiciju.

Uoči praznika služi se večernja liturgija, a u crkvama se organizuju litije sa vrbovim grančicama, koje vernici nose kući i čuvaju tokom cele godine uz slavsku ikonu.

Postoji i lep narodni običaj da devojke i deca odlaze u prirodu i beru cveće. Svaka biljka ima simboliku – dren za snagu, ljubičica za lepotu i miris, a vrba za napredak i blagostanje.

U nekim krajevima cveće se ostavlja u ponoć ostavlja u vodi napolju da prenoći, dok se u gradovima unosi u kuću i potapa u vodu sa zlatnim ili srebrnim prstenjem, kojom se deca ujutru umivaju za zdravlje i sreću.

Veruje se i da onaj ko prvi ubere cvet na ovaj dan može poželeti želju koja će mu se ispuniti ako iskreno veruje.

Nekada je bio običaj da se ljudi na ovaj praznik kite cvećem, a momci su devojkama poklanjali bukete u kojima svaki cvet ima posebno značenje. U nekim krajevima Srbije, poput Šumadije, ovaj običaj se i danas neguje kroz darivanje cveća, dok se u Hercegovini praznik obeležava odlaskom u crkvu od ranog jutra.