Bojana Nešić: "Činilo mi se da ću se onesvestiti"; "Pokušavala sam da razumem šta mi se dešava"

Vazno je prepoznati panicni napad. Kada mi je kliknulo u glavi da imam napad panike uspela sam neki put da iskontrolisem to tako sto sam samoj sebi govorila "prekini,ovo ce da prodje,dobro je,ne boj se"
Nije ovo uspelo svaki put vec ponekad ali eto mozda neko moze da proba. Meni je jos bolje radilo kada sam mogla da budem sama u kupatilu ili negde i da to kazem na glas.

Patio sam dok je nisam prihvatio. Vrtoglavica, probadanje u grudima, trzanje mišića, priviđanje svega i svačega na periferiji vidnog polja, pogrešno rasuđivanje zvukova iz okoline, užasni snovi, paralize sna...
Sada se sve svede na: Aha, evo je opet...
I prođe. Bitno je graditi pozitivan odnos sa samim sobom i anksioznošću. Anksioznost je deo vas, ne kontrirajte sami sebi.

Predivna prica, hvala na tekstu i sve najbolje Bojani u daljem zivotu!

zasto taj govor "zavrsila sam na psihoterapiji". nije to nista sramotno, strasno ili je neka presuda. Svi bi mi morali da odemo na psihoterapiju s vremena na vreme, psihicko zdravlje je jednako vazno kao i fizicko

Kao što je Vule rekao, bitno je ne boriti se protiv samog sebe. Anksioznost se pobeđuje tako što se protiv nje ne bori, već je treba pustiti da uradi svoje. Zapravo pobeđuje je pogrešna reč, to nije neka emocija poslata da nas muči već je to normalna osobenost životinjskog mozga koja nam pomaže da preživimo.

pratila sam ovu priču i pre, kad je objavljena knjiga, i smeta mi što je tada spisateljica pričala kako je prihvatila stvarnost i kako je u miru sa samom sobom, kako se sa teškoćama koje ima apsolutno pomirila, kako je srećna, sve u svemu cveće i drveće. sad sasvim druga priča.

Jedva sam prezivela horor gimnaziju u koju sma isla devedesetih. Oko mene su se vrsnjaci kljukali lekovima za smirenje, a ja sam se raspadala od vrtoglavica, srca koje udara kao da ce iz grudi da iskoci. Ti profesori su bili monstrumi. Sto nije ni cudo kakva nam je drzava...

Ništa što jedna kutija seroksata ne može da sredi.

Bas to. Predivna prica.

Meni lično je najviše pomogla knjiga "Dare", ili ranija "Panic Away" od Barry McDonagh. Kao što je već rečeno ranije u komentarima, nije rešenje pokušati kontrolisati napad anksioznosti(panike) jer prosto nećemo uspeti. To je van naše svesne kontrole. Napad panike ili tvz. "Fight or flight" odgovor je evolucioni mehanizam čiji je jedini zadatak da nam spasi život ma koliko to nama delovalo suprotno. Pri njegovoj aktivaciji gasi se racionalni deo svesti i kontrolu preuzima autonomni nervni sistem. Bilo kakvo opiranje ovome je kontraproduktivno. Naprotiv, rešenje je potpuno prepuštanje simptomima. Nekada to nije baš potpuno lako i možda su potrebni lekovi i vreme. Ali korak po korak dođe se do nivoa da se više svesno ne bojite napada panike.
Još jedna tehnika koja je meni lično pomogla je EFT (Emotional Freedom Technique) ili "Tehnika emocionalne slobode", tapkanje. Deluje malo šašavo, ali radi posao.

@ Sanja

Potpuno te razumem. Treći, a posebno četvrti razred jedne gimanzije u Beogradu. Sredina 80 godina prošlog veka.

Napadi anksioznosti su bili nepodnošljivi. Tada se nešto o tome nije pričalo. Mislio sam da mi nešto " fizički fali", organski.

Na regrutaciji za vojsku, ( pregled) aposultno zdrav i sposoban.

Kada sam završio tu gimnaziju, to je prestalo.

Možda zvuči nekome zvuči glupo, ali sam se u vojsci odmorio od svega.( Pre zahtevnih profesora, dosadne škole, stresova i ostalih gluposti).

Ništa što jedna kutija seroksata ne može da sredi.

zasto taj govor "zavrsila sam na psihoterapiji". nije to nista sramotno, strasno ili je neka presuda. Svi bi mi morali da odemo na psihoterapiju s vremena na vreme, psihicko zdravlje je jednako vazno kao i fizicko

Predivna prica, hvala na tekstu i sve najbolje Bojani u daljem zivotu!

Vazno je prepoznati panicni napad. Kada mi je kliknulo u glavi da imam napad panike uspela sam neki put da iskontrolisem to tako sto sam samoj sebi govorila "prekini,ovo ce da prodje,dobro je,ne boj se"
Nije ovo uspelo svaki put vec ponekad ali eto mozda neko moze da proba. Meni je jos bolje radilo kada sam mogla da budem sama u kupatilu ili negde i da to kazem na glas.

Patio sam dok je nisam prihvatio. Vrtoglavica, probadanje u grudima, trzanje mišića, priviđanje svega i svačega na periferiji vidnog polja, pogrešno rasuđivanje zvukova iz okoline, užasni snovi, paralize sna...
Sada se sve svede na: Aha, evo je opet...
I prođe. Bitno je graditi pozitivan odnos sa samim sobom i anksioznošću. Anksioznost je deo vas, ne kontrirajte sami sebi.

Bas to. Predivna prica.

Kao što je Vule rekao, bitno je ne boriti se protiv samog sebe. Anksioznost se pobeđuje tako što se protiv nje ne bori, već je treba pustiti da uradi svoje. Zapravo pobeđuje je pogrešna reč, to nije neka emocija poslata da nas muči već je to normalna osobenost životinjskog mozga koja nam pomaže da preživimo.

Meni lično je najviše pomogla knjiga "Dare", ili ranija "Panic Away" od Barry McDonagh. Kao što je već rečeno ranije u komentarima, nije rešenje pokušati kontrolisati napad anksioznosti(panike) jer prosto nećemo uspeti. To je van naše svesne kontrole. Napad panike ili tvz. "Fight or flight" odgovor je evolucioni mehanizam čiji je jedini zadatak da nam spasi život ma koliko to nama delovalo suprotno. Pri njegovoj aktivaciji gasi se racionalni deo svesti i kontrolu preuzima autonomni nervni sistem. Bilo kakvo opiranje ovome je kontraproduktivno. Naprotiv, rešenje je potpuno prepuštanje simptomima. Nekada to nije baš potpuno lako i možda su potrebni lekovi i vreme. Ali korak po korak dođe se do nivoa da se više svesno ne bojite napada panike.
Još jedna tehnika koja je meni lično pomogla je EFT (Emotional Freedom Technique) ili "Tehnika emocionalne slobode", tapkanje. Deluje malo šašavo, ali radi posao.

pratila sam ovu priču i pre, kad je objavljena knjiga, i smeta mi što je tada spisateljica pričala kako je prihvatila stvarnost i kako je u miru sa samom sobom, kako se sa teškoćama koje ima apsolutno pomirila, kako je srećna, sve u svemu cveće i drveće. sad sasvim druga priča.

Jedva sam prezivela horor gimnaziju u koju sma isla devedesetih. Oko mene su se vrsnjaci kljukali lekovima za smirenje, a ja sam se raspadala od vrtoglavica, srca koje udara kao da ce iz grudi da iskoci. Ti profesori su bili monstrumi. Sto nije ni cudo kakva nam je drzava...

@ Sanja

Potpuno te razumem. Treći, a posebno četvrti razred jedne gimanzije u Beogradu. Sredina 80 godina prošlog veka.

Napadi anksioznosti su bili nepodnošljivi. Tada se nešto o tome nije pričalo. Mislio sam da mi nešto " fizički fali", organski.

Na regrutaciji za vojsku, ( pregled) aposultno zdrav i sposoban.

Kada sam završio tu gimnaziju, to je prestalo.

Možda zvuči nekome zvuči glupo, ali sam se u vojsci odmorio od svega.( Pre zahtevnih profesora, dosadne škole, stresova i ostalih gluposti).