Bojana Nešić: "Činilo mi se da ću se onesvestiti"; "Pokušavala sam da razumem šta mi se dešava"

"Bio je mart, učila sam za naredni ispitni rok. Fakultetu se nazirao kraj, bila sam apsolvent sa još dva ispita do diplome. Tog dana sam kupila nove čizme i krenula da ih "prošetam" kada se potpuno nova senzacija sručila na mene. Gubila sam dah, ruke su počele da trnu, drhtaj je prožimao celo moje telo. Pridržala sam se za zid, pokušavala sam da izbistrim pogled i shvatim šta mi se dešava. Činilo se da će mi se tlo izmaći ispod nogu, da ću se onesvestiti, a možda i umreti. Nisam to tada znala, ali tog dana imala sam svoj prvi panični napad", počela je Bojana.

Ana Stanić: "Nije sramota da se osećaš loše"; "Kad sam se porodila, život mi se promenio"

Nije se predala, nije sedela, kaže ona, "skrštenih ruku", već je odlučila da potraži stručnu pomoć. Tako je došla do prvog doktora, ali i terapije.

"Pokušavala sam da razumem šta mi se dešava i tako došla do prvog doktora i prve terapije. Čim je malo prošlo, pomislila sam da sam sa tim završila i nastavila da živim kao da se ništa nije desilo. Našla sam posao, udala se za svoju gimnazijsku ljubav i dobili smo naše prvo čedo. I desilo se ono što smo mislili da se uvek dešava nekom drugom. Rodila sam devojčicu sa veoma retkim genetskim oboljenjem i naš život se izokrenuo naopačke. Ništa nije bilo kako sam zamišljala da će biti. Ritam života se ubrzavao. Ja sam ubrzo ostala trudna i rodila našu drugu devojčicu, a par godina kasnije i jednog dečaka. Paralelno sam gradila poslovnu karijeru, pisala knjigu i bila sve ono što se od jedne žene očekuje. Bilo je takvih dana da nisam mogla da se setim ni kako se zovem", priča ona za Superženu.

Ana Mitić: "Imala sam strah da izađem iz kuće"; "O mentalnom zdravlju se ne ćuti"

A ako se pitate šta se desilo s njenom anksioznošću, pa, bila je uvek prisutna. Kako priča Bojana, malo se stišavala, pa se malo razbuktavala. Nije je uzimala za ozbiljno, jer je bila previše zauzeta svokodnevnim obavezama.

Nina Kolundžija: "Štrecnem se na svaku tačkicu na svom telu"; "Muž i sin su mi bili najveća podrška"

"Imam utisak da je stajala sa strane i čekala momenat da se opustim. Desilo se to kada sam izdala svoju prvu knjigu, kada se moj život sredio i deca taman porasla da mogu bez mene. Ovog puta me nije štedela. Angažovala je svu borbenu artiljeriju. Glavobolje su trajale mesecima. Vrtoglavice bez ikakvog reda i pravila. Bol koji se šetao po celom telu. Drhtavice, napetost, nervoza, plač. A kada završi sa tim umela je da me gurne me u krevet i ne dozvoljava mi ni da ustanem.

Kada su me svi doktori pregledali i kada sam završila svu dijagnostiku i kada je potvrđeno "da je sve to u mojoj glavi" I "da moram da se opustim" i "da mi je sve to od stresa" završila sam na psihoterapiji. Ovog puta sam bila čvrsto rešena da anksioznosti stanem na put, jer sam se umorila od takvog života".

"Žene, niste same": Una i Đole podržali akciju; prijavi se i ti kako bi ljudi čuli tvoju priču

Onda je usledela borba za opstanak njene duše, a ona, nimalo, nije bila laka.

"I bolelo je... O dragi Bože koliko je samo bolelo. Najpre je trebalo kopati po duši i otkrivati rane, a onda ih ljubiti i zaceljivati", priča Užičanka, te dodaje da joj njena anksioznost nije bila neprijatelj, a to je tek kasnije razumela.

"I shvatim jednog dana da mi anksioznost nije neprijatelj. Baš naprotiv. Nije mi dozvolila da budem to što nisam. Ona me vraćala sebi. Viđamo se i sada povremeno. Verovatno će biti uz mene do kraja života. Razlika je u tome što se sada ne plašim. Znam da će sa dođe i prođe. A i kada dođe podseti me da se okrenem i pogledam gde sam sa puta skrenula".