Kako se depresivni ljudi ponašaju prema drugima

Eh. Sta bih samo dao da nisam depresivan, da sam srecan... Student sam i stalno sam u kontaktu sa ljudima, ali osecam da mi je napor komunicirati. Ne bih voleo da je tako.

Depresivni ljudi se tesko uklapaju sa "normalcima". Mogu na kratko, ali na duze staze im treba druzenje sa ljudima koji ih bolje razumeju.

Znaci, depresivne treba izbegavati? Ovaj je tekst pisan za specijaliste, naucnike mozda, ali ne i za amatere. Nema vece gluposti nego reci da depresivne treba izbegavati cak i kada pricaju o lepim stvarima. Znaci to sto je neko depresivan, treba mu okrenuti ledja? Treba, ako preteruje i samo i jedino kuka, ali ako se trudi da se bori, treba mu pomoci!

Ljudi ajmo napred..ja sam skoro zakačio anksioznu depresiju..strašno.prilagodjavam se polako,prihvatio sam to kao dijabetes na primer da imam. pozitivno razmišljanje, verovatno i terapija pomaže,nisam još probao osim sedativa,ali najbitnije je da znate jednu jedinu istinu.

sve je to lažno!
sva ta tuga je lažna!
obmana,produkt mozga iz ko zna kojih razloga(imam sto teorija).
dobro raspoloženje je tu iza ugla, samo da se uzme.
hrabro,nismo sami, ceo svet je oko nas,internet je tu danas,komunikacija,milion zanimacija,milioni koji žele da se druže i povezuju virtualno što mu dodje isto kao realno i još bolje.nekad je bilo teško bez interneta,danas..UŽIVANCIJA!
uvek neko želi da se druži!
rad,pa i porodica kad stigne.malo po malo borba,i vremenom oguglate,i krene na bolje.videćete!
na kraju,jaka stvar,svako ima neki problem život i jeste da se borimo.tako je zanimljivije!

Deveta godina od pocetka depresije i tek od prosle godine ne pijem lekove. Jezivo je ljudi...sedeti u kuci, zamracivati prostorije, udaljavati se od svih i biti ubedjen da tako treba. Da ne pricam tek o nesanici koja uglavnom prati depresiju. Jedva sam se izvukao.

Ne osecam se kao da pripadam ovde. Mislim da ovo nije grad koji je otvoren za sve ljude, moras da se ponasas na odredjeni nacin ili te odbacuju. Drugacija misljenja ili stavovi nisu dobrodosli.

Bio u Americi kao student pre godinu i po dana,i od kada sam se vratio ne mogu da se oslobodim depresije.Osecam kako sam taj koji siri negativnu energiju,nemam volje ni za cim,a ne mogu da promenim nista.

Depresija nije naivna i to je nesto sto ne bi trebalo da se uzima zdravo za gotovo ..Vazno je da imate nekog pored sebe ko vas razume i samo polako korak po korak i tim koracima vremenom cete se vratiti "normali".

Depresija, zadesila je i mene, trajala je tacno 2 godine, uzrokovana povredom, da bi posle toga dobio i 2 hronicne bolesti sa kojim se i danas nosim ... kao da sam svjesno usao u nju odbivsi da resavam probleme koji su me zadesili i odbijaanja da prihvatim neminovno ... kako sam izasao iz tog zacaranog kruga ? Jednostavno, shvatio sam da od depresije imas samo jedno veliko NISTA, da te depresija nece nigdje odvesti, da se nece nista samo od sebe rijesiti ... Rekao sam sebi da vise u zivotu necu dozvoliti da me nista poljulja, pa neka me zadese i 100x gore muke, samo tako vjerujte ... Cvrsta volja i to je to, prihvataje stvari, krajnja objektivnost !

Uspela sam da se izcupam iz vrtloga zvanog depresija! Zahvaljujuci snaznoj volji i radu. Sada kada se osecam dobro i kada vise ne pijem terapiju mnogo vise cenim svoje vreme i sebe.Ne trosim sebe na ne vazne stvari i ljude. Ne trpim nego secem kada osetim da pocinju stvari da me opterecuju. Ukoliko neko zeli da me "natovari", lagano se izmaknem.Sta mi smeta to i kazem. Ne brinem dal ce neko da se ljuti , jer druge nije briga dal se ja ljutim.Sebi sam obecala da vise sebe nikada necu dovesti u takvo stanje. Kada mi je bilo lose, nikoga nije bilo.Niko nije imao vremena za mene.Svi su se izmicali kao da sam bolesna od ne znam cega.Zato dragi moji prijatelji, glavu gore i borite se!

Imala sam 20 ak kada se momak koga sam beskrajno volela, moj prva ljubav, vratio sa ratista, oboleo od depresije i izvrsio suicid. Trudila sam se da pomognem koliko sam umela i snala, razgovaram, pokusam da razumem. Stanje u glavi i dusi depresivne osobe je tesko, skoro nemoguce razumeti. To sam shvatila mnogo. mnogo godina kasnije kada sam i sama obolela od depresije. Uvek sam bila po malo melanholik, ali pre 5,5 godina me je sastavilo i postalo prava bolest. Spala sam na manje od 40 kg, nisam mogla da jedem, spavam, jedva sam se kretala i komunicirala. Lekove nisam zelela da pijem. Ni sama ne umem da objasnim kako, malo po malo, sam pocela da ozdravljam. Sada sam solidno i koristim svaki atom snage da ojacam sebe mentalno, radim na sebi sada kada imam kapacitet za to.
Zasto ovo pisem? Shvatila sam da nisam imala predstavu o tome kako to izgleda, iako sam mislila da jesam. Takodje, sada uvidjam koliko sam ja bila " nenormalna" tokom svih ovih godina i koliko sam mucila svoje bliznje. Medjutim, moram da primetim i to da nisam imala ni pomoc ni podrsku kakva treba depresivnoj osobi. Dozivela sam da mi majka kaze da ni ne zasluzujem da mi bude bolje jer unistavam zivot i sebi i onima oko sebe, da me suprug svakodnevno ubedjuje oko svega i svacega i " komanduje" sta treba jer " ja nisam sposobna sama". Depresivnoj osobi ne treba da pomaze, cak ni razgovorom, onaj ko nije strucan jer moze imati kontraefekat. Sretna sam kada vidim tekstove koji obrazuju ljude na temu depresije.

Svaki normalan covek u danasnjem svetu mora biti depresivan.Prazna glava ne razmislja,ne oseca,ne vidi realnost,uziva.

Najgore u depresiji sto coveka moze da zadesi je los psihoterapeut. A njih ko pleve. Dodjes tamo uplasen, a on te tera da mu pricas o mami i tati i pravi ti nove probleme.

Ja sam imao početak depresije, pio lekove i sada je kao bolje dosta bolje. Na momente sebe uhvatim da ne mogu i da odustajem ali brzo prebacim i idem dalje. Pitanje je koliko sam zalečen ili izlečen, pošto mi se čini da je moja nova doktorka neozbiljna i ne daje mi upute za kontrolu jer sam u međuvremenu promenio mesto gde živim, razmišljam da menjam doktorku, nije šala biti malo zalečen, zakrpljen ne znaš kad će opet da izleti, problemi moraju da se rešavaju. Komentar doktorke je sve će to biti u redu kad kreneš da radiš, srediće se to. Inače fobije i neka anksiozna stanja su i dalje tu ostala ali u dosta manjem intenzitetu. Nije lako kad od porodice tehnicki imas svu podrsku, ali emotivno dosta manje.

izgubila motiv da do kraja pročitam tekst. ne mogu da se usresredim

Imam jaaaako depresivnu komsinicu. Udavi me

Cemu depresija kada imamo preko 1000 prijateljstva na fejsbuku npr? Opet ne valja?

Imam jaaaako depresivnu komsinicu. Udavi me

Cemu depresija kada imamo preko 1000 prijateljstva na fejsbuku npr? Opet ne valja?

Ljudi ajmo napred..ja sam skoro zakačio anksioznu depresiju..strašno.prilagodjavam se polako,prihvatio sam to kao dijabetes na primer da imam. pozitivno razmišljanje, verovatno i terapija pomaže,nisam još probao osim sedativa,ali najbitnije je da znate jednu jedinu istinu.

sve je to lažno!
sva ta tuga je lažna!
obmana,produkt mozga iz ko zna kojih razloga(imam sto teorija).
dobro raspoloženje je tu iza ugla, samo da se uzme.
hrabro,nismo sami, ceo svet je oko nas,internet je tu danas,komunikacija,milion zanimacija,milioni koji žele da se druže i povezuju virtualno što mu dodje isto kao realno i još bolje.nekad je bilo teško bez interneta,danas..UŽIVANCIJA!
uvek neko želi da se druži!
rad,pa i porodica kad stigne.malo po malo borba,i vremenom oguglate,i krene na bolje.videćete!
na kraju,jaka stvar,svako ima neki problem život i jeste da se borimo.tako je zanimljivije!

Znaci, depresivne treba izbegavati? Ovaj je tekst pisan za specijaliste, naucnike mozda, ali ne i za amatere. Nema vece gluposti nego reci da depresivne treba izbegavati cak i kada pricaju o lepim stvarima. Znaci to sto je neko depresivan, treba mu okrenuti ledja? Treba, ako preteruje i samo i jedino kuka, ali ako se trudi da se bori, treba mu pomoci!

Depresija, zadesila je i mene, trajala je tacno 2 godine, uzrokovana povredom, da bi posle toga dobio i 2 hronicne bolesti sa kojim se i danas nosim ... kao da sam svjesno usao u nju odbivsi da resavam probleme koji su me zadesili i odbijaanja da prihvatim neminovno ... kako sam izasao iz tog zacaranog kruga ? Jednostavno, shvatio sam da od depresije imas samo jedno veliko NISTA, da te depresija nece nigdje odvesti, da se nece nista samo od sebe rijesiti ... Rekao sam sebi da vise u zivotu necu dozvoliti da me nista poljulja, pa neka me zadese i 100x gore muke, samo tako vjerujte ... Cvrsta volja i to je to, prihvataje stvari, krajnja objektivnost !

Ne osecam se kao da pripadam ovde. Mislim da ovo nije grad koji je otvoren za sve ljude, moras da se ponasas na odredjeni nacin ili te odbacuju. Drugacija misljenja ili stavovi nisu dobrodosli.

Bio u Americi kao student pre godinu i po dana,i od kada sam se vratio ne mogu da se oslobodim depresije.Osecam kako sam taj koji siri negativnu energiju,nemam volje ni za cim,a ne mogu da promenim nista.

Svaki normalan covek u danasnjem svetu mora biti depresivan.Prazna glava ne razmislja,ne oseca,ne vidi realnost,uziva.

Depresivni ljudi se tesko uklapaju sa "normalcima". Mogu na kratko, ali na duze staze im treba druzenje sa ljudima koji ih bolje razumeju.

Depresija nije naivna i to je nesto sto ne bi trebalo da se uzima zdravo za gotovo ..Vazno je da imate nekog pored sebe ko vas razume i samo polako korak po korak i tim koracima vremenom cete se vratiti "normali".

Deveta godina od pocetka depresije i tek od prosle godine ne pijem lekove. Jezivo je ljudi...sedeti u kuci, zamracivati prostorije, udaljavati se od svih i biti ubedjen da tako treba. Da ne pricam tek o nesanici koja uglavnom prati depresiju. Jedva sam se izvukao.

Eh. Sta bih samo dao da nisam depresivan, da sam srecan... Student sam i stalno sam u kontaktu sa ljudima, ali osecam da mi je napor komunicirati. Ne bih voleo da je tako.

Uspela sam da se izcupam iz vrtloga zvanog depresija! Zahvaljujuci snaznoj volji i radu. Sada kada se osecam dobro i kada vise ne pijem terapiju mnogo vise cenim svoje vreme i sebe.Ne trosim sebe na ne vazne stvari i ljude. Ne trpim nego secem kada osetim da pocinju stvari da me opterecuju. Ukoliko neko zeli da me "natovari", lagano se izmaknem.Sta mi smeta to i kazem. Ne brinem dal ce neko da se ljuti , jer druge nije briga dal se ja ljutim.Sebi sam obecala da vise sebe nikada necu dovesti u takvo stanje. Kada mi je bilo lose, nikoga nije bilo.Niko nije imao vremena za mene.Svi su se izmicali kao da sam bolesna od ne znam cega.Zato dragi moji prijatelji, glavu gore i borite se!

Najgore u depresiji sto coveka moze da zadesi je los psihoterapeut. A njih ko pleve. Dodjes tamo uplasen, a on te tera da mu pricas o mami i tati i pravi ti nove probleme.

Ja sam imao početak depresije, pio lekove i sada je kao bolje dosta bolje. Na momente sebe uhvatim da ne mogu i da odustajem ali brzo prebacim i idem dalje. Pitanje je koliko sam zalečen ili izlečen, pošto mi se čini da je moja nova doktorka neozbiljna i ne daje mi upute za kontrolu jer sam u međuvremenu promenio mesto gde živim, razmišljam da menjam doktorku, nije šala biti malo zalečen, zakrpljen ne znaš kad će opet da izleti, problemi moraju da se rešavaju. Komentar doktorke je sve će to biti u redu kad kreneš da radiš, srediće se to. Inače fobije i neka anksiozna stanja su i dalje tu ostala ali u dosta manjem intenzitetu. Nije lako kad od porodice tehnicki imas svu podrsku, ali emotivno dosta manje.

izgubila motiv da do kraja pročitam tekst. ne mogu da se usresredim

Imala sam 20 ak kada se momak koga sam beskrajno volela, moj prva ljubav, vratio sa ratista, oboleo od depresije i izvrsio suicid. Trudila sam se da pomognem koliko sam umela i snala, razgovaram, pokusam da razumem. Stanje u glavi i dusi depresivne osobe je tesko, skoro nemoguce razumeti. To sam shvatila mnogo. mnogo godina kasnije kada sam i sama obolela od depresije. Uvek sam bila po malo melanholik, ali pre 5,5 godina me je sastavilo i postalo prava bolest. Spala sam na manje od 40 kg, nisam mogla da jedem, spavam, jedva sam se kretala i komunicirala. Lekove nisam zelela da pijem. Ni sama ne umem da objasnim kako, malo po malo, sam pocela da ozdravljam. Sada sam solidno i koristim svaki atom snage da ojacam sebe mentalno, radim na sebi sada kada imam kapacitet za to.
Zasto ovo pisem? Shvatila sam da nisam imala predstavu o tome kako to izgleda, iako sam mislila da jesam. Takodje, sada uvidjam koliko sam ja bila " nenormalna" tokom svih ovih godina i koliko sam mucila svoje bliznje. Medjutim, moram da primetim i to da nisam imala ni pomoc ni podrsku kakva treba depresivnoj osobi. Dozivela sam da mi majka kaze da ni ne zasluzujem da mi bude bolje jer unistavam zivot i sebi i onima oko sebe, da me suprug svakodnevno ubedjuje oko svega i svacega i " komanduje" sta treba jer " ja nisam sposobna sama". Depresivnoj osobi ne treba da pomaze, cak ni razgovorom, onaj ko nije strucan jer moze imati kontraefekat. Sretna sam kada vidim tekstove koji obrazuju ljude na temu depresije.