Kako se depresivni ljudi ponašaju prema drugima

Kako se depresivni ljudi ponasaju prema drugima Mora li ovo opterecenje da vodi ka razaranju medjuljudskih odnosa? Zar nisu telesne bolesti – mozda rak dojke ili posledice neke nesrece – za clanove porodice ponekad veliko opterecenje, uz sve stresove koji ih prate, a ipak ne govorimo odmah o tome kako odnosi bivaju ugrozeni? U somatskoj medicini, oboljenje koje je teret za partnerstvo smatra se, pre svega, izazovom koji treba izdrzati. To znaci da posledice u medjuljudskim odnosima pre zavise od licnosti pogodjene osobe i od snage njenog odnosa. Kako onda objasniti da se depresije drugacije prosudjuju i da cak i sami strucnjaci depresivno stanje cesto smatraju destruktivnim? Iza toga se krije uvid da depresija na drugaciji nacin utice na stanje odnosa nego neko iskljucivo telesno oboljenje. Depresivno ponasanje utice na medjuljudske odnose neposrednije i snaznije. Cini se kao da je depresivno stanje bilo deo odnosa – ili obratno: kao da je medjuljudski odnos imao udela u depresivnom stanju. Cak i ako u daljem tekstu ucinim jasnim da depresija moze koliko da stiti neki odnos toliko i da mu naudi – a predstavu da depresije po pravilu bivaju destruktivne smatram pogresnom – nedvosmisleno je da medjuljudsku dimenziju depresivnog stanja treba, pre svega, ozbiljno shvatiti. Depresija preobrazava medjuljudsku komunikaciju na tipican nacin. To se ne odnosi samo na jezicko izrazavanje. Gotovo je jos vaznija promena govora tela: i nema komunikacija je deo onoga sto ljudi mogu da iskazu recima (posredstvom drzanja tela, gestikulacije, mimike i kontakta pogledima). Mi smo u svakodnevici navikli na to da ljudi sa nama takodje (i pre svega) komuniciraju govorom tela. Ocekujemo da razgovaraju i pogled s pogledom, osmeh sa osmehom. Ako odgovori na nas govor tela izostanu ili nastupaju sa zakasnjenjem, reagujemo razdrazljivo. Nesto ne "stima". Cini nam se da nismo "uskladjeni" jedni s drugima. Takva "neuskladjenost" je, medjutim, pravilo kod tesko depresivnih osoba, jer one usporenije i primetno slabije reaguju. One gledaju pacenicki u pod, odgovaraju s ukocenim osmehom ili samo zmirkajuci. Uopste, takve osobe pokazuju slabije mimicke i gestualne reakcije, tako da komunikativna razmena biva otezana. Istrazivanja na mojoj klinici potvrdila su da je mimicko izrazavanje depresivnih ljudi vidno oslabljeno. Istovremeno je dokazano da su ova oslabljenost i ukocenost ograniceni na depresivno stanje, dakle, kad nastupi poboljsanje sposobnost mimickog izrazavanja ponovo se vraca. Osim toga, pomocu video-analiza moglo se pokazati da depresivni obrasci interakcije u nekoj govornoj situaciji imaju ucinak i na zdravog partnera u razgovoru, koji, dakle, delimicno preuzima depresivno izrazajno ponasanje. "Sta je tacno depresija" Tekst je preuzet iz knjige "Sta je tacno depresija", koju je objavila izdavacka kuca "Laguna". Kroz jednostavna i transparentna objasnjenja, Danijel Hel, profesor klinicke psihijatrije i direktor klinike na Psihijatrijskoj univerzitetskoj klinici u Cirihu, objasnjava pojavu depresije i kako se nositi sa njom, govori o uzrocima, toku, terapiji i preventivi ove bolesti. Da li depresija nastaje iznenada? Kakva je uloga nasledja? Da li je moguce potpuno izlecenje? Dvadeset odsto ljudi patilo je bar jednom u zivotu od depresije i taj broj stalno raste. Interesovanje javnosti za ovo oboljenje je takodje veliko. Danijel Hel, iskusan psihijatar i psihoterapeut, razjasnjava sta je ono sto sa sigurnoscu znamo o depresijama, a sta su za sada samo hipoteze. Iz toga se moze zakljuciti da depresija na komunikativnom nivou vodi ka tome da se medjuljudska razmena obostrano (kod depresivne osobe i kod partnera) usporava, a dinamika medjuljudskih odnosa biva ukocena. Depresivno stanje moze slikovito da se oznaci kao "interaktivno zakocenje". Tome treba pridodati i druge, ranije vec pomenute, promene ponasanja kod depresivnih ljudi kao sto su usporenost u primerenim kretnjama, hodanje sitnim koracima, gubljenje misicne snage, ili duhovne promene poput gubitka motiva i nesposobnosti da se donese odluka. U pozadini takvih i slicnih nalaza skriven je postulat da depresivno stanje predstavlja neku vrstu „interaktivnog regulatora“. Medjuljudska dinamika se nesvesno i nevoljno toliko gasi da pauza prosto biva iznudjena. To ima narocito smisla u situacijama koje, u medjuljudskim odnosima, izlazu osobu prevelikom opterecenju ili je cine bespomocnom. Taj „depresivni manevar kocenja“ doprinosi tome da se izbegavaju nepromisljene odluke. Pored toga, neprijatni i bolni depresivni dozivljaji pomazu da se stresna zivotna situacija ne ostavi po strani, nego da se ponovo pretresa. Depresivno stanje, ako se otme kontroli i pogorsa, moze samo po sebi postati prezahtevno opterecenje. „Interaktivno uredjenje“ tada se pretvara u neprekidno ometanje. Doduse, depresivno stanje ima "funkciju spojnice" i krajnje je tesko napustiti depresivnu osobu. Ali dugorocno, tokom dugotrajnije, takoreci hronicne ili zaostale depresije, odnos moze toliko da se ogranici da depresivna blokada preti da zagusi i partnera koji nije bolestan. Ako je depresija jedina spojnica izmedju dva coveka, ona tada ometa razvoj odnosa i na kraju ima destruktivan ucinak. Ove povezanosti izmedju depresije i ljudskih odnosa veoma su slojevite. One ovde dalje nece biti izlagane. Ja sam ih, naime, sa primerima i podacima iz literature, iscrpno obradio u svojoj knjizi "Koji je smisao depresije?". Iz svog iskustva i na osnovu empirijskih istrazivanja zakljucujem da "skrivenu depresivnu kocnicu odnosa" vecina onih koji su pogodjeni ovom bolescu smatra izazovom. Mnogi partneri i clanovi porodice pokusavaju da iz toga izvuku najbolje sto se moze. Nije malo njih koji, nakon pocetne iritacije i deprimiranosti, nauce da depresivno stanje treba prihvatiti kao poziv na novo promisljanje odnosa. Na osnovu odgovarajuceg klinickog iskustva, moze se reci da se brakovi depresivnih osoba ne okoncavaju posebno cesto razvodom. Doduse, mnogi depresivni ljudi zive odvojeno ili su razvedeni. Statisticki gledano, medjutim, udeo razvoda brakova u vreme nakon obolevanja u odnosu na vreme pre toga nije toliko veci da bi se moglo tvrditi da opterecenje bolescu narocito utice na povecanje procenta razdvajanja. Prema engleskim i nemackim istrazivanjima, stopa razvoda obolelih od ciste depresije nije povecana, a u odnosu na one koji boluju od manicno-depresivne bolesti cak je znatno niza. Na osnovu ovih numerickih pokazatelja i predstavljene dinamike odnosa, ne moze se generalno zakljucivati da depresije razaraju medjuljudske odnose. Naprotiv, upravo suprotnost depresivnom ponasanju, naime, manicno ponasanje, vodi ka povecanju stope raspadanja odnosa. Foto: sxc.hu, TreeFaerie/sxc.hu Prvi tekst iz knjige "Sta je tacno depresija" na temu "Depresija je tuga" procitajte ovde. Super zena Depresivno oboleli covek nije „neko ko ce vam popraviti raspolozenje…"On je snuzden i utucen. Njegova jadikovanja mogu da se shvate kao okrivljavanja. U razgovoru sa depresivnim ljudima cesto se razvija "depresivni vrtlog". Siri se beznadeznost. Depresivni ljudi mogu zbog svoje unutrasnje napetosti ili razdrazenosti da deluju odbojno ili neprijateljski. Uz to, oni se cesto povlace i vise nisu u stanju da preuzmu porodicne duznosti ili profesionalne i druge zadatke. Sve to cini medjuljudske odnose teskim. Depresivno oboleli covek nije "neko ko ce vam popraviti raspolozenje…" On je snuzden i utucen. Njegova jadikovanja mogu da se shvate kao okrivljavanja. U razgovoru sa depresivnim ljudima cesto se razvija "depresivni vrtlog".

Mora li ovo opterećenje da vodi ka razaranju međuljudskih odnosa? Zar nisu telesne bolesti – možda rak dojke ili posledice neke nesreće – za članove porodice ponekad veliko opterećenje, uz sve stresove koji ih prate, a ipak ne govorimo odmah o tome kako odnosi bivaju ugroženi? U somatskoj medicini, oboljenje koje je teret za partnerstvo smatra se, pre svega, izazovom koji treba izdržati. To znači da posledice u međuljudskim odnosima pre zavise od ličnosti pogođene osobe i od snage njenog odnosa. Kako onda objasniti da se depresije drugačije prosuđuju i da čak i sami stručnjaci depresivno stanje često smatraju destruktivnim? Iza toga se krije uvid da depresija na drugačiji način utiče na stanje odnosa nego neko isključivo telesno oboljenje.

Depresivno ponašanje utiče na međuljudske odnose neposrednije i snažnije. Čini se kao da je depresivno stanje bilo deo odnosa – ili obratno: kao da je međuljudski odnos imao udela u depresivnom stanju. Čak i ako u daljem tekstu učinim jasnim da depresija može koliko da štiti neki odnos toliko i da mu naudi – a predstavu da depresije po pravilu bivaju destruktivne smatram pogrešnom – nedvosmisleno je da međuljudsku dimenziju depresivnog stanja treba, pre svega, ozbiljno shvatiti.

Depresija preobražava međuljudsku komunikaciju na tipičan način. To se ne odnosi samo na jezičko izražavanje. Gotovo je još važnija promena govora tela: i nema komunikacija je deo onoga što ljudi mogu da iskažu rečima (posredstvom držanja tela, gestikulacije, mimike i kontakta pogledima). Mi smo u svakodnevici navikli na to da ljudi sa nama takođe (i pre svega) komuniciraju govorom tela. Očekujemo da razgovaraju i pogled s pogledom, osmeh sa osmehom. Ako odgovori na naš govor tela izostanu ili nastupaju sa zakašnjenjem, reagujemo razdražljivo.

Nešto ne "štima". Čini nam se da nismo "usklađeni" jedni s drugima. Takva "neusklađenost" je, međutim, pravilo kod teško depresivnih osoba, jer one usporenije i primetno slabije reaguju. One gledaju paćenički u pod, odgovaraju s ukočenim osmehom ili samo žmirkajući. Uopšte, takve osobe pokazuju slabije mimičke i gestualne reakcije, tako da komunikativna razmena biva otežana. Istraživanja na mojoj klinici potvrdila su da je mimičko izražavanje depresivnih ljudi vidno oslabljeno. Istovremeno je dokazano da su ova oslabljenost i ukočenost ograničeni na depresivno stanje, dakle, kad nastupi poboljšanje sposobnost mimičkog izražavanja ponovo se vraća. Osim toga, pomoću video-analiza moglo se pokazati da depresivni obrasci interakcije u nekoj govornoj situaciji imaju učinak i na zdravog partnera u razgovoru, koji, dakle, delimično preuzima depresivno izražajno ponašanje.

Iz toga se može zaključiti da depresija na komunikativnom nivou vodi ka tome da se međuljudska razmena obostrano (kod depresivne osobe i kod partnera) usporava, a dinamika međuljudskih odnosa biva ukočena. Depresivno stanje može slikovito da se označi kao "interaktivno zakočenje". Tome treba pridodati i druge, ranije već pomenute, promene ponašanja kod depresivnih ljudi kao što su usporenost u primerenim kretnjama, hodanje sitnim koracima, gubljenje mišićne snage, ili duhovne promene poput gubitka motiva i nesposobnosti da se donese odluka.

U pozadini takvih i sličnih nalaza skriven je postulat da depresivno stanje predstavlja neku vrstu „interaktivnog regulatora“. Međuljudska dinamika se nesvesno i nevoljno toliko gasi da pauza prosto biva iznuđena. To ima naročito smisla u situacijama koje, u međuljudskim odnosima, izlažu osobu prevelikom opterećenju ili je čine bespomoćnom. Taj „depresivni manevar kočenja“ doprinosi tome da se izbegavaju nepromišljene odluke. Pored toga, neprijatni i bolni depresivni doživljaji pomažu da se stresna životna situacija ne ostavi po strani, nego da se ponovo pretresa.

Depresivno stanje, ako se otme kontroli i pogorša, može samo po sebi postati prezahtevno opterećenje. „Interaktivno uređenje“ tada se pretvara u neprekidno ometanje. Doduše, depresivno stanje ima "funkciju spojnice" i krajnje je teško napustiti depresivnu osobu. Ali dugoročno, tokom dugotrajnije, takoreći hronične ili zaostale depresije, odnos može toliko da se ograniči da depresivna blokada preti da zaguši i partnera koji nije bolestan. Ako je depresija jedina spojnica između dva čoveka, ona tada ometa razvoj odnosa i na kraju ima destruktivan učinak. Ove povezanosti između depresije i ljudskih odnosa veoma su slojevite. One ovde dalje neće biti izlagane. Ja sam ih, naime, sa primerima i podacima iz literature, iscrpno obradio u svojoj knjizi "Koji je smisao depresije?".

Iz svog iskustva i na osnovu empirijskih istraživanja zaključujem da "skrivenu depresivnu kočnicu odnosa" većina onih koji su pogođeni ovom bolešću smatra izazovom. Mnogi partneri i članovi porodice pokušavaju da iz toga izvuku najbolje što se može. Nije malo njih koji, nakon početne iritacije i deprimiranosti, nauče da depresivno stanje treba prihvatiti kao poziv na novo promišljanje odnosa.

Na osnovu odgovarajućeg kliničkog iskustva, može se reći da se brakovi depresivnih osoba ne okončavaju posebno često razvodom. Doduše, mnogi depresivni ljudi žive odvojeno ili su razvedeni. Statistički gledano, međutim, udeo razvoda brakova u vreme nakon obolevanja u odnosu na vreme pre toga nije toliko veći da bi se moglo tvrditi da opterećenje bolešću naročito utiče na povećanje procenta razdvajanja. Prema engleskim i nemačkim istraživanjima, stopa razvoda obolelih od čiste depresije nije povećana, a u odnosu na one koji boluju od manično-depresivne bolesti čak je znatno niža. Na osnovu ovih numeričkih pokazatelja i predstavljene dinamike odnosa, ne može se generalno zaključivati da depresije razaraju međuljudske odnose. Naprotiv, upravo suprotnost depresivnom ponašanju, naime, manično ponašanje, vodi ka povećanju stope raspadanja odnosa.

Foto: sxc.hu, TreeFaerie/sxc.hu