Prva rekreativna nastava

Prva rekreativna nastava Rekreativna nastava. Neki roditelji o rekreativnoj nastavi misle da je to samo “otimanje para”, ili: “kakva nastava, kao da ce tamo nesto uciti?” Govore: “ne zelim da mi se dete vrati bolesno” (kao da neko to zeli?), i da “tamo nece biti nikoga da ga ususkava u krevetu da se ne prehladi, ko ce paziti da li se oznojilo pa da treba da se presvuce…” Medjutim, sustina i nije u tome da dete za 7 dana rekreativne nastave umesto uciteljice dobije drugu mamu, ili da usvoji mnogo novih nepotrebnih podataka, vec da se uci samostalnosti i snalazenju bez vaseg nadzora. Steci ce nova iskustva, zbliziti se sa drugovima na nov nacin, a ono sto zajednicki dozive, ostace im u trajnoj uspomeni. Zato, nemojte vi odbijati rekreativnu nastavu, ukoliko je ne odbija dete. A kada dete odbija rekreativnu nastavu? U prvom i drugom razredu, decje odbijanje da ode na 7 ili 10 dana (koliko obicno traje rekreativna nastava) bez vas se moze tolerisati a decja zelja ispuniti, posebno ukoliko bi to bilo vase prvo medjusobno odvajanje. Medjutim, ukoliko dete pokazuje odbijanje i u sledecim razredima, vazno je da razumete zasto to cini. Najcesci razlog je : preterana emotivna vezanost za roditelje. Ova veza je uzajamna, pa ste verovatno vi i doprineli da se dete bez vaseg prisustva oseca nesigurno. Kako bi ga osamostalili, pokusajte da ga sto vise upucujete na drustvo vrsnjaka jer odnosi sa njima neminovno ukljucuju i svadjanja i mirenja, i durenja… Ne uskacite u resavanje njegovih konflikata (osim u slucajevima fizickog ili psihickog maltretiranja), jer dete mora nauciti da se snalazi bez vaseg uplitanja. Drugi moguci razlozi odbijanja odlaska na rekreativnu nastavu su: strah od maltretiranja (fizickog, psihickog, verbalnog…) od nekog deteta, ili osecanje inferiornosti u odnosu na drugu decu (na primer, ukoliko vecina dece neku jednostavnu aktivnost obavlja samostalno a vase dete ne; ili razlicito dozivljavanje njihove zrelosti, na primer: svi odlaze na spavanje bez plisane igracke a vase dete to jos uvek ne uspeva). Budite potpuno ukljuceni u organizaciju. Od samog starta, budite upoznati sa svim vaznim informacijama. Ne ustrucavajte se da pitate sve sto vas zanima. Da li ce autobus biti proveren pre puta? (Uobicajeno je da se posalje dopis saobracajnoj policiji u kome se trazi provera ispravnosti vozila). Kakav je kvalitet soba u hotelu? Kakva je ishrana u hotelu? Da li je uciteljica koja vodi vase dete taj hotel vec videla? Priprema deteta na odvajanje. Koliko god je moguce, drzite svoje emocije pod kontrolom. Ne pokazujte strah ili preveliku zabrinutost. Ako se vi ponasate kao da ga saljete u neku veliku neizvesnot i puni ste strahova – i ono ce biti unapred uplaseno. Mozete izdvojiti dete na nekoliko dana da bude kod bake ili na nekom drugom sigurnom, proverenom mestu kako bi videli njegovu reakciju. Ova reakcija nece biti kao da je u nepoznatoj sredini sa osobama koje su mu mnogo manje bliske, ali mu barem omogucavate postepeni prelazak. Mnogo razgovarajte o tome sta ga tamo ocekuje, a vi ga podsetite sta treba da radi u slucaju da se zbog necega oseti lose, tuzno... Predlozite mu da ponese sa sobom neku sitnicu, igracku, tajnu poruku, zajednicku fotografiju... koja ce ga podsecati na to koliko ga volite i pruzati utehu kada mu budete nedostajali. Recite da ce i ono vama nedostajati, ali da ste sigurni da ce se ono u drustvu svojih drugara dobro provesti. Ponovite vise puta kako verujete da ce sve biti u redu. Pakovanje. Pre pakovanja razmislite sta je detetu zaista neophodno. Trenerka i patike za setanje, neizostavni su deo svake decje putne torbe. Objasnite detetu sta da radi sa prljavim stvarima (na primer: da ih odlaze u posebnu kesu). Ukoliko znate da ce biti organizovan maskenbal, osmislite kostim jos kod kuce i budite sigurni da je dete svojom maskom zadovoljno. Vazno je da ostavite i malo praznog prostora. U povratku ce dete morati da se pakuje samo, a to mozda nece biti tako precizno kao kada cinite vi. Igracke. Mnoga deca i u skolskom uzrastu imaju svoju omiljenu igracku za spavanje. Ukoliko je ljubav prema ovoj igracki jaca od moguceg ismevanja ostalih drugara koji se „prave veliki“ – dozvolite mu da je ponese. Ipak, da bi izbegli zamke, razgovarajte o tome jos kod kuce. Mobilni telefoni. Cest je slucaj da uciteljice kazu da deca ne treba da nose mobilne telefone, zbog moguceg gubitka za koji one ne zele da budu odgovorne. Uobicajeno je da mozete da kontaktirate sa uciteljicom tokom dana, ili da u celoj grupi (odeljenju) postoji nekoliko telefona koji vaze za sve. Nemojte pristati na predlog uciteljice da zovete recepciju hotela u odredjeno vreme, kako bi se informisali o svom detetu, jer, ukoliko to pokusavaju i ostali roditelji nema mnogo sanse da dobijete vezu, posebno ukoliko je hotel u udaljenom mestu. Kada se cujete sa detetom, pokusajte da vise slusate nego pitate. Na primer, vaznije je da saznate kako se oseca, da li je zadovoljno, sta mu je najinteresantnije nego sta tacno ima za rucak, koliko je tacno stepeni, da li nosi onu debelu jaknu… Kada se cujete nemojte sebi dozvoljavati da placete ili pokazujete kako “jedva disete” ili umirete od brige, vec se potrudite da budete optimisticni i vedri. Lekovi. Pre puta, od vas ce traziti da odvedete dete na pregled i donesete uverenje da je zdravo, tj. sposobno za put. Veoma je vazno da to i ucinite. Ukoliko dete pije neke lekove, ili je na nesto alergicno, morate o tome obavestiti uciteljicu. Nemojte se oslanjati na dete da ono vodi racuna o tome. Dzeparac. U zavisnosti od uzrasta deteta bice i njegov dzeparac. Razmislite koje njegove dnevne potrebe nece biti obezbedjene, tj. ne ulaze u cenu rekreativne nastave. Od svog dzeparca dete moze kupovati sokove, vodu, sitnice.... (a vole da se pohvale i kupljenim suvenirima, kao i da posalju razglednice...) Konacno, kada dete ode na rekreativnu nastavu, uprkos brigama i uznemirenosti koju osecate jer je jedan deo vaseg srca odjednom negde daleko od vas – setite se da se u tom trenutku ono, najverovatnije, odlicno provodi. Na izvestan nacin, ovo je vazan korak i za dete, i za vas. Ono ce se vratiti sa znacajnim iskustvom koje ce ga dodatno osamostaliti, a vi ste uspeli da ga „pustite“ u avanturu istrazivanja spoljasnjeg sveta, bez vas. Zato, cestitam! Kada jednom pristanete da platite nerealno visoku cenu rekreativne nastave, jos uvek vam ostaje zadatak da dobro pripremite i dete i sebe na vase visednevno odvajanje. Vecina rekreativnih nastava dogadja se pocetkom proleca. Ukoliko ce za vase dete ovo biti prvo odvajanje od vas, pocnite vec sada da razgovarate sa njim o tome. Jelena Holcer Kada jednom pristanete da platite nerealno visoku cenu rekreativne nastave, jos uvek vam ostaje zadatak da dobro pripremite i dete i sebe na vase visednevno odvajanje. Vecina rekreativnih nastava dogadja se pocetkom proleca. Ukoliko ce za vase dete ovo biti prvo odvajanje od vas, pocnite vec sada da razgovarate sa njim o tome.

Rekreativna nastava. Neki roditelji o rekreativnoj nastavi misle da je to samo “otimanje para”, ili: “kakva nastava, kao da će tamo nešto učiti?” Govore: “ne želim da mi se dete vrati bolesno” (kao da neko to želi?), i da “tamo neće biti nikoga da ga ušuškava u krevetu da se ne prehladi, ko će paziti da li se oznojilo pa da treba da se presvuče…”

Međutim, suština i nije u tome da dete za 7 dana rekreativne nastave umesto učiteljice dobije drugu mamu, ili da usvoji mnogo novih nepotrebnih podataka, već da se uči samostalnosti i snalaženju bez vašeg nadzora. Steći će nova iskustva, zbližiti se sa drugovima na nov način, a ono što zajednički dožive, ostaće im u trajnoj uspomeni.

Zato, nemojte vi odbijati rekreativnu nastavu, ukoliko je ne odbija dete.

A kada dete odbija rekreativnu nastavu?

U prvom i drugom razredu, dečje odbijanje da ode na 7 ili 10 dana (koliko obično traje rekreativna nastava) bez vas se može tolerisati a dečja želja ispuniti, posebno ukoliko bi to bilo vaše prvo međusobno odvajanje. Međutim, ukoliko dete pokazuje odbijanje i u sledećim razredima, važno je da razumete zašto to čini.

Najčešći razlog je : preterana emotivna vezanost za roditelje. Ova veza je uzajamna, pa ste verovatno vi i doprineli da se dete bez vašeg prisustva oseća nesigurno. Kako bi ga osamostalili, pokušajte da ga što više upućujete na društvo vršnjaka jer odnosi sa njima neminovno uključuju i svađanja i mirenja, i durenja… Ne uskačite u rešavanje njegovih konflikata (osim u slučajevima fizičkog ili psihičkog maltretiranja), jer dete mora naučiti da se snalazi bez vašeg uplitanja. Drugi mogući razlozi odbijanja odlaska na rekreativnu nastavu su: strah od maltretiranja (fizičkog, psihičkog, verbalnog…) od nekog deteta, ili osećanje inferiornosti u odnosu na drugu decu (na primer, ukoliko većina dece neku jednostavnu aktivnost obavlja samostalno a vaše dete ne; ili različito doživljavanje njihove zrelosti, na primer: svi odlaze na spavanje bez plišane igračke a vaše dete to još uvek ne uspeva).

Budite potpuno uključeni u organizaciju. Od samog starta, budite upoznati sa svim važnim informacijama. Ne ustručavajte se da pitate sve što vas zanima. Da li će autobus biti proveren pre puta? (Uobičajeno je da se pošalje dopis saobraćajnoj policiji u kome se traži provera ispravnosti vozila). Kakav je kvalitet soba u hotelu? Kakva je ishrana u hotelu? Da li je učiteljica koja vodi vaše dete taj hotel već videla?

Priprema deteta na odvajanje. Koliko god je moguće, držite svoje emocije pod kontrolom. Ne pokazujte strah ili preveliku zabrinutost. Ako se vi ponašate kao da ga šaljete u neku veliku neizvesnot i puni ste strahova – i ono će biti unapred uplašeno. Možete izdvojiti dete na nekoliko dana da bude kod bake ili na nekom drugom sigurnom, proverenom mestu kako bi videli njegovu reakciju. Ova reakcija neće biti kao da je u nepoznatoj sredini sa osobama koje su mu mnogo manje bliske, ali mu barem omogućavate postepeni prelazak. Mnogo razgovarajte o tome šta ga tamo očekuje, a vi ga podsetite šta treba da radi u slučaju da se zbog nečega oseti loše, tužno...

Predložite mu da ponese sa sobom neku sitnicu, igračku, tajnu poruku, zajedničku fotografiju... koja će ga podsećati na to koliko ga volite i pružati utehu kada mu budete nedostajali. Recite da će i ono vama nedostajati, ali da ste sigurni da će se ono u društvu svojih drugara dobro provesti. Ponovite više puta kako verujete da će sve biti u redu.

Pakovanje. Pre pakovanja razmislite šta je detetu zaista neophodno. Trenerka i patike za šetanje, neizostavni su deo svake dečje putne torbe. Objasnite detetu šta da radi sa prljavim stvarima (na primer: da ih odlaže u posebnu kesu). Ukoliko znate da će biti organizovan maskenbal, osmislite kostim još kod kuće i budite sigurni da je dete svojom maskom zadovoljno. Važno je da ostavite i malo praznog prostora. U povratku će dete morati da se pakuje samo, a to možda neće biti tako precizno kao kada činite vi.

Igračke. Mnoga deca i u školskom uzrastu imaju svoju omiljenu igračku za spavanje. Ukoliko je ljubav prema ovoj igrački jača od mogućeg ismevanja ostalih drugara koji se „prave veliki“ – dozvolite mu da je ponese. Ipak, da bi izbegli zamke, razgovarajte o tome još kod kuće.

Mobilni telefoni. Čest je slučaj da učiteljice kažu da deca ne treba da nose mobilne telefone, zbog mogućeg gubitka za koji one ne žele da budu odgovorne. Uobičajeno je da možete da kontaktirate sa učiteljicom tokom dana, ili da u celoj grupi (odeljenju) postoji nekoliko telefona koji važe za sve. Nemojte pristati na predlog učiteljice da zovete recepciju hotela u određeno vreme, kako bi se informisali o svom detetu, jer, ukoliko to pokušavaju i ostali roditelji nema mnogo šanse da dobijete vezu, posebno ukoliko je hotel u udaljenom mestu. Kada se čujete sa detetom, pokušajte da više slušate nego pitate. Na primer, važnije je da saznate kako se oseća, da li je zadovoljno, šta mu je najinteresantnije nego šta tačno ima za ručak, koliko je tačno stepeni, da li nosi onu debelu jaknu… Kada se čujete nemojte sebi dozvoljavati da plačete ili pokazujete kako “jedva dišete” ili umirete od brige, već se potrudite da budete optimistični i vedri.

Lekovi. Pre puta, od vas će tražiti da odvedete dete na pregled i donesete uverenje da je zdravo, tj. sposobno za put. Veoma je važno da to i učinite. Ukoliko dete pije neke lekove, ili je na nešto alergično, morate o tome obavestiti učiteljicu. Nemojte se oslanjati na dete da ono vodi računa o tome.

Džeparac. U zavisnosti od uzrasta deteta biće i njegov džeparac. Razmislite koje njegove dnevne potrebe neće biti obezbeđene, tj. ne ulaze u cenu rekreativne nastave. Od svog džeparca dete može kupovati sokove, vodu, sitnice.... (a vole da se pohvale i kupljenim suvenirima, kao i da pošalju razglednice...)

Konačno, kada dete ode na rekreativnu nastavu, uprkos brigama i uznemirenosti koju osećate jer je jedan deo vašeg srca odjednom negde daleko od vas – setite se da se u tom trenutku ono, najverovatnije, odlično provodi. Na izvestan način, ovo je važan korak i za dete, i za vas. Ono će se vratiti sa značajnim iskustvom koje će ga dodatno osamostaliti, a vi ste uspeli da ga „pustite“ u avanturu istraživanja spoljašnjeg sveta, bez vas.

Zato, čestitam!