Srpkinje ruše predrasude: Ivana vozi damper, Marija lokomotivu, a Andrea kuje gvožđe FOTO

Ivana Zdravković, Marija Stevanović i Andrea Lukači Pap rade poslove koji se tradicionalno smatraju mu&scaron;kim, ali kažu da ih zbunjeni pogledi ili komentari ne ometaju da uživaju u njima. One su tri gracije koje prkose predrasudama; jedna vozi gigantski kamion - damper, druga upravlja lokomotivom, a treća kuje vrelo gvožđe.Vožnja dampera je kao upravljanje soliterom na točkovimaIvana Zdravković (39) na svoje radno mesto odlazi u uniformi i sa &scaron;lemom. Radni dan provodi u najvećem kiperu na svetu koji prevozi jalovinu i rudu iz okna majdanpečkog rudnika bakra. Grdosija kojom upravlja poput dečje igračke, visoka je sedam metara, dugačka oko 13, a nosi 220 tona u cugu.Da stigne do svog sedi&scaron;ta, popne se 15 stepenika, kao na drugi sprat solitera. U toku dana, Ivana preveze vi&scaron;e od 5.000 tona rude i raskrivke ovom &quot;godzilom&quot;. Od okna do jalovi&scaron;ta i nazad. Neko bi pomislio da je svakodnevno već godinu dana u toj pra&scaron;ini, po kazni.Infostud&quot;Mnogo sam želela da vozim tu moćnu ma&scaron;inu. Kada je kineska kompanija Zi Đin raspisala konkurs da traži vozača za njega, odmah sam se prijavila. Poslednjih nekoliko godina sam zarađivala sedeći za volanom, ali taksija. Od malena sam volela da vozim, ali upravljanje čuvenim &#39;Belaz&#39; damperom je potpuno drugačije od svega. Pro&scaron;la sam obuku, postoji mnogo pravila i mera bezbednosti, jer takvo vozilo možete da vidite jedino u rudniku. Njegove dimenzije su impozantne. Nisam sitna žena, a ni do pola točka ne dopirem&quot;, priča Ivana kroz smeh i dodaje da je bilo i začuđenih pogleda i komentara, ali da se na to ne obazire.&quot;Nisam rasla pod staklenim zvonom. Moja je priča kao u pesmi &#39;Ti si, ćerko, tatin sin&#39;, jer kao starija devojčica u porodici bez mu&scaron;ke dece, na seoskom imanju, nije bilo biranja ženskih i mu&scaron;kih poslova. Tata je držao konje, imali smo stoku, moralo je da se potegne i u njivi i u &scaron;tali. Moje iskustvo je takvo da nema &scaron;ta žena ne može, da nema mu&scaron;kih i ženskih zanimanja, samo takvog doživljaja. A da li će me zvati vozač ili vozačica, sve mi je jedno. Majdanpek je malo mesto, prilike za dobar posao se ne propu&scaron;taju. Jo&scaron; ako je ispunjenje sna iz detinjstva... Iskreno, porodica i deca te podstaknu da gleda&scaron; kako da se za njih bori&scaron;. Sin, koji je od nedavno punoletan, zavr&scaron;ava srednju elektrotehničku &scaron;kolu u Beogradu i znam da je ponosan na mene, kao i ja na njega.&quot;Kako Ivana kaže, njen posao je težak, ako se ne pazi, mogao bi da bude rizičan, jer i najmanja ki&scaron;a izazove klizav i nepristupačan teren. Noćni rad iziskuje dodatnu koncentraciju i pažnju.&quot;Nijedan posao na svetu te ne može učiniti manje ženom, ili manje mu&scaron;karcem. Jedino, &scaron;to mi, ipak, gde god radile, na kraju kod kuće uglavnom zavr&scaron;imo sa varjačom&quot;, kaže Ivana.InfostudUprkos protivljenju porodice, Marija je među malo dama koje voze vozI Marija Stevanović (23) je među malobrojnim damama ma&scaron;inovođama u Kompaniji &quot;Srbija voz&quot;. Ovaj poziv je ukorenjen u njenoj porodici, oduvek je želela da sedi za &quot;kormilom&quot; lokomotive, ali je za to morala da se izbori.&quot;Otac mi je bio ma&scaron;inovođa i kao mala sam se najvi&scaron;e radovala kad me odvede na železnicu. &Scaron;ine i peroni, zvuk vozne sirene, bude mi samo lepe uspomene i emocije. Kada sam, međutim, saop&scaron;tila da hoću da se &scaron;kolujem za taj poziv, tata je bio izričito protiv. Smatra da taj posao može da bude rizičan i opasan, da je težak. Iako sam zavr&scaron;ila Ekonomsku &scaron;kolu, sve vreme sam milsila samo o tome da želim da budem ma&scaron;inovođa. Na kraju sam se prekvalifikovala, položila razliku u predmetima, naravno pro&scaron;la neophodnu praksu, pa danas radim posao koji volim. A dobila sam i toliko željenu podr&scaron;ku od oca&quot;, priča Marija i dodaje da su joj i kolege na poslu dodatni razlog da se raduje svakom radnom danu.Kako kaže, smene traju od osam do 12 sati, rute su uglavnom kraće, od Beograda do Lazarevca, Mladenovca ili Batajnice, ali najvi&scaron;e voli kada vozi na dužim destinacijama, kao recimo do Užica. Do sada je iza sebe već ostavila 50.000 kilometara.Ima nečeg poetičnog u Marijinoj pojavi. Elegantna, u teget uniformi i sa kapicom, izgleda kao deo scene sa razglednice, ili romantičnog filma. Privlačila bi pažnju sve i da nije &quot;&scaron;efica&quot; u vozu, pa nije čudo da je putnici često gledaju, odu&scaron;evljeno i iznenađeno.&quot;Počela sam da vozim putnički voz vrlo mlada, sa 20 godina, i tada je jo&scaron; vi&scaron;e bilo zbunjenih putnika, koji su me u čudu gledali čekajući da se u kabini pojavi neki mu&scaron;karac, ili barem neko stariji. I sada ponekad bude komentara da će da propuste vožnju dok ne stigne pravi ma&scaron;inovođa, mada su uglavnom u &scaron;aljivom tonu. Ali mnogo je vi&scaron;e onih koji me pozdravljaju, aplaudiraju pa čak i fotografi&scaron;u&quot;, zaključuje Marija za Infostud. View this post on Instagram A post shared by Marija Stevanović (@marija.zs_) Vrelo gvožđe, brusilice, težak čekić &ndash; za Andreu su svakodnevna rutinaMožda je &quot;najgrublji&quot; od svih poslova &ndash; kovački. Novosađanka Andrea Lukači Pap, ovaj zanat, težak i zahtevan, nasledila je od oca, čuvenog majstora Lajo&scaron;a Lukačija. Danas je verovatno jedina pripadnica lep&scaron;eg pola registrovana kao kovač u Srbiji, a svoj radni dan provodi u hladnom lagumu Petrovaradinske tvrđave gde se nalazi njena radionica.Vrelo gvožđe, čekić, brusilice, rogobatne metalne alatke, &scaron;ine, svakodnevno su okruženje ove dame. Kecelja je obavezna, a ispod rukavica koje nosi u radionici &ndash; uvek su dugi, nalakirani i negovani nokti! Ne smetaju joj ni dok nabavlja materijal, radi na strugu, bu&scaron;i ili burgija.&quot;Ovim poslom se bavim gotovo dve decenije. Odrasla sam provodeći mnogo vremena u radionici gledajući kako otac radi, a majka mu pomaže. I pre nego &scaron;to sam odlučila da mi ovo bude životni poziv, svaki letnji raspust sam radila kod tate za džeparac&quot;, priča Andrea i dodaje da je, uprkos zavr&scaron;enoj srednjoj Saobraćajnoj &scaron;koli, ipak odlučila da nastavi posao u očevoj kovačkoj radionici. Nenad Mihajlović&quot;Za mene nije čudno da se i žene bave ovim zanatom. Radovala bih se i da moja ćerka sutra nastavi ovim putem. Na sreću, sve je manje predrasuda, ali i dalje se de&scaron;ava da dođe neko u radionicu da ugovori posao i kada me vidi zapita kada će doći majstor da se dogovore. Kada kažem da sam ja taj zanatlija kog čekaju, zaneme. Sve je manje toga, jer sam se proteklih godina nametnula svojim radom. Dodu&scaron;e, odrasla sam uz takav model gde je moja majka radila sa ocem rame uz rame u radionici. Bilo je prirodno da i ja nastavim. I svojoj deci prenosim ba&scaron; tu poruku&quot;, kaže Andrea.Sa ocem je obnovila mnogo rozeta, ograda, ukrasnih kapija starih kuća i crkava, a već tri decenije majstor Lukači održava stari sat Petrovaradinske tvrđave. Odavno je i sama cenjen majstor, očeva desna ruka, pa mu pomaže i u održavanju ovog simbola Novog Sada.

Srpkinje ruše predrasude: Ivana vozi damper, Marija lokomotivu, a Andrea kuje gvožđe FOTO

0 Komentari