Pet stvari koje deca zauvek pamte o svojim roditeljima

Dugo nakon što odrastu, ne ostaju im u pamćenju veliki gestovi ni skupi pokloni, nego ton roditeljskog glasa, osećaj da su ih roditelji stvarno primećivali i način na koji su se u kući rešavali sukobi.

Roditeljstvo ostavlja dubok trag. I dok neka sećanja vremenom izblede, druga se trajno urežu u detetovu sliku o sebi i svetu. To su uspomene koje najčešće ostaju za celi život, piše Times of India.

Atmosfera u domu

Pre nego što zapamte bilo kakav savet, deca pamte kakav je osećaj bio kod kuće. Sećaju se da li je dom bio sigurno utočište, napeto mesto, topao kutak, nepredvidivo okruženje ili prostor pun kritike. To koliko su roditelji bili emocionalno prisutni često je prva lekcija koju dete dobija o tome kako svet funkcioniše.

Geber86/Shutterstock

Odrasli se možda ne sećaju svakog razgovora, ali pamte osećaj koji bi ih obuzeo kad bi ušli u sobu - da li su bili dobrodošli ili da li su imali utisak da su teret. Sećaju se da li je njihov entuzijazam bio dočekan sa zanimanjem ili ravnodušnošću, te da li su u trenucima straha dobili utehu ili im je rečeno da prestanu da plaču. Taj osećaj ostaje godinama i snažno oblikuje osobu u koju dete izraste.

Reči koje oblikuju unutrašnji glas

Roditelji često nisu svesni koliko se neke rečenice mogu duboko urezati u dečje pamćenje. Reči izgovorene u ljutnji, pohvali, strahu ili sasvim usput, vremenom postaju deo detetovog unutrašnjeg glasa. Primera radi, dete koje stalno sluša: "Nikad ništa ne uradiš kako treba", tu poruku može da nosi sa sobom i u odraslom periodu, kao trajnu sumnju u sebe.

S druge strane, dete koje često čuje: "Verujem u tebe", verovatnije će da izgradi osećaj sigurnosti i otpornosti. Jedna rečenica može postati rana, ali i oslonac. Mnogi odrasli i dalje u glavi čuju glas svojih roditelja dok donose važne odluke ili se nose s neuspehom.

VGstockstudio/Shutterstock

Način na koji se rešavaju sukobi

Deca ne pamte samo da li su se njihovi roditelji svađali, nego i kako su to radili. Da li su povišeni tonovi prelazili u pretnje i dane tišine? Da li je jedan roditelj ponižavao drugog? Ili su se sukobi završavali izvinjenjem, kompromisom i pomirenjem? 

Posmatrajući odrasle, deca uče kako izgledaju odnosi među ljudima.

Ako su sukobi kod kuće bili burni i nepredvidivi, dete može da odraste sa strahom od neslaganja. Ako su se nesuglasice rešavale mirno i s poštovanjem, dete uči da različita mišljenja ne moraju da unište odnos. Te lekcije odrasli kasnije često prenose u svoje brakove, prijateljstva i radno okruženje.

Prihvatanje deteta

Jedno od najdubljih sećanja je povezano sa prihvatanjem - da li su prihvaćeni takvi kakvi jesu ili su imali osećaj da ljubav moraju da zasluže određenim ponašanjem. Deca vrlo dobro osećaju da li su njihova ličnost, interesi i emocije bili dobrodošli ili su ih roditelji pokušavali "popraviti" i uklopiti u nešto što im se činilo prikladnijim.

Yuganov Konstantin/Shutterstock

Pamte da li su ih podsticali da slobodno govore, da li su njihova neobična interesovanja shvatali ozbiljno ili su ih stalno upoređivali s braćom, sestrama i komšijama.

Kad dete oseća da ga vide kao osobu za sebe, to ostavlja trajan trag i gradi zdravo samopouzdanje. Ona deca koja su imala osećaj da moraju da glume kako bi dobila odobravanje, često i godinama posle pokušavaju da zasluže ljubav koju je trebalo da dobiju bez bilo kakvih uslova.

Neizgovorene žrtve

Kako odrastaju, deca počinju da primećuju ono što pre nisu videla: umorne oči roditelja, preskočene obroke, iznošenu odeću, tihi finansijski pritisak ili snove koji su stavljeni na čekanje kako bi dete dobilo bolju priliku.

Te žrtve često postanu jasne tek u odrasloj dobi. Ono čega se deca ne sećaju nužno kao same žrtve, nego kao poruke koja stoji iza njih, jeste predanost roditelja koji je radio do kasno ili potrebe porodice stavljao ispred svojih.

Drazen Zigic/Shutterstock

Ta spoznaja može da probudi duboku zahvalnost, ali ponekad i osećaj krivice ili tuge. Čak i kad se o tome nikad otvoreno ne govori, to postaje deo priče koju deca nose u sebi - priče o tome odakle su došla i ko ih je voleo dovoljno da sve izdrži.