Mit o najmlađoj deci: Svi misle da im je život lak, ali – nije

Obično najmlađu decu u porodici opisuju kao razmažene, bezbrižne miljenike porodice i glavne zabavljače, kojima su roditelji više toga dopuštali jer su sa starijom decom već prošli iste faze. Taj stereotip je jedan od najupornijih u popularnoj psihologiji.

Ipak, najmlađa deca i terapeuti koji s njima rade tvrde da je ta slika uglavnom pogrešna. "Najveći mit s kojim se ljudi suočavaju jeste onaj da je najmlađima u životu lako", izjavila je za HuffPost Kejtlin Oskarson, sertifikovana bračna i porodična terapeutkinja. "Retko koje najmlađe dete smatra da je to istina, a ni istraživanja ne podržavaju tu tezu."

Ovaj stereotip nije samo netačan, nego i štetan. Oblikuje način na koji se porodice odnose prema najmlađima, ali i kako ta deca kasnije vide sebe. "Mnogim klijentima koji se ne slažu s tim stereotipima najviše smeta tvrdnja da su razmaženi ili miljenici", kaže sertifikovana klinička bračna i porodična terapeutkinja Robin Hamilton. "To ih pogađa, jer se uglavnom ne osećaju tako, mada drugi članovi porodice mogu biti ljubomorni i percipirati situaciju drugačije."

we.bond.creations/Shutterstock

Stvarnost je komplikovanija

Stvarnost je, naime, puno komplikovanija. "Neka najmlađa deca možda imaju više slobode, manje obaveza i roditelje koji su s godinama postali popustljiviji", objašnjava Oskarson. "Ipak, istovremeno mogu da se osećaju potcenjeno, a njihova iskustva se često umanjuju."

Najmlađi takođe mogu da se suočavaju s ogorčenjem starije braće i sestara te preuzimaju krivicu za porodičnu dinamiku na koju nisu mogli da utiču. Kloi Bin, takođe bračna i porodična terapeutkinja, ističe percepciju najmlađeg deteta kao "bebe" koja je razmažena i uvek u centru pažnje.

"To im se kasnije često vrati kao problem, jer ceo život pokušavaju da dokažu da nisu nezreli ili prezaštićeni. Taj pritisak im s vremenom može ozbiljno narušiti samopouzdanje", objašnjava Bin. Mnogi najmlađi pritom kažu da su se osećali zanemareno, a ne razmaženo. Više slobode često je značilo da se pretpostavljalo da im nije potrebno toliko usmeravanja ili emocionalne podrške.

Pritisak da budu zabavni

Mit o povlašćenom najmlađem detetu uključuje i sliku zabavnog, opuštenog brata ili sestre koji ništa ne shvata ozbiljno. "Jedan od najvećih mitova koje preispitujemo na terapiji jeste da je najmlađima 'lako' samo zato što ih vide kao bezbrižne ili omiljene", kaže Prija Tahim, osnivačica Kaur Counselinga.

"Iako je to u nekim porodicama možda istina, to nikako nije univerzalno iskustvo. Mnogi najmlađi navode da etiketa 'bebe' često znači da se njihova osećanja ignorišu, mišljenja umanjuju, a nezavisnost dovodi u pitanje čak i u odraslom uzrastu."

Neki osećaju i pritisak da zadrže ulogu zabavne i opuštene osobe, jer porodica to od njih očekuje. "Nailazim na najmlađu decu koja su odrasla s uverenjem da moraju biti 'jednostavni' ili vedri, jer je porodica već imala dovoljno problema s drugima", kaže Bin.

fizkes/Shutterstock

Mnogima je uloga zabavljača više strategija preživljavanja nego stvarna osobina. Altereza Klark, osnivačica Inspire4Purpose, ističe da činjenica što je neko glavni zabavljač u porodici ne znači da ne postoje dublji problemi. "Mnogi najmlađi naučili su da koriste humor ili opuštenost kako bi održali mir u kući, čak i dok se nasamo bore s teskobom, sumnjom u sebe ili osećajem da ih niko ne razume", objašnjava Klark.

Tahim se slaže s tim i dodaje: "Neki najmlađi zaista deluju zabavno i bezbrižno, ali to ne znači da ne nose emocionalni teret. Na terapiji često istražujemo da li je taj identitet autentičan ili je reč o ulozi koju su naučili da igraju. Humor i spontanost mogu postati način održavanja sklada, izbegavanja sukoba ili obezbeđivanja prihvatanja".

Ugađanje drugima i rad na sebi

Pritisak da uvek budu "opušteni" može da uzrokuje probleme s prepoznavanjem i izražavanjem sopstvenih emocija, jer istovremeno stalno paze na emocije drugih. "Postoji izražena osetljivost na tuđe emocije", kaže Mabel Jiu, osnivačica Women’s Therapy Instituta.

"Manjak moći u domaćinstvu uči decu da 'čitaju' ljude iznad sebe kako bi se lakše snalazili. To se u odrasloj dobi često manifestuje kao preterana potreba za ugađanjem drugima, pa na terapiji radimo na tome da tu emocionalnu svesnost usmere prema sopstvenim potrebama."

Prepoznavanje te dinamike u terapiji postaje polazna tačka za promene. "Cilj terapije je naučiti verovati da smete da zauzmete svoj prostor, imate potrebe i budete poštovani onakvi kakvi jeste, a ne zato što ste nadmašili nečija niska očekivanja", kaže Bin.

"Najmlađi s kojima radim trude se da budu shvaćeni ozbiljno, a da pritom ne ponavljaju uobičajeni obrazac preuzimanja previše odgovornosti. Velik deo njihovog identiteta izgrađen je na tome da budu 'jednostavni' ili da dokazuju kako nisu najmanje sposobni u društvu."

Velik je korak za njih da nauče da postavljaju granice i izražavaju potrebe bez osećaja krivice, pogotovo ako su godinama bili "tihi" radi održavanja mira. Tu je i proces prihvatanja dok pokušavaju da odvoje svoj stvarni identitet od uloge koja im je dodeljena rođenjem. Sve to upućuje na širi kontekst koji terapeuti naglašavaju: redosled rođenja samo je jedan deo priče i ima manji uticaj nego što se misli.

VGstockstudio/Shutterstock

Redosled rođenja nije presudan

"Redosled rođenja svakako utiče na porodičnu dinamiku, ali nikada ga ne treba posmatrati kao jedino objašnjenje za nečiji karakter", kaže Klark. "Faktori poput stila vaspitanja, stresa u porodici, kulture, razlike u godinama među decom i važnih životnih događaja često imaju još veći uticaj. Svako je iskustvo jedinstveno, a terapija se usmerava na to kako su ti doživljaji oblikovali osobu, umesto da polazi od pretpostavke da red rođenja sve objašnjava."

To potvrđuju i istraživanja. "Kada se prouče istraživanja na tu temu, vidi se da red rođenja puno slabije predviđa karakter odrasle osobe nego što se to uobičajeno misli", kaže Natali Mur, sertifikovana bračna i porodična terapeutkinja. "Zapravo, puno veći uticaj na nečije ponašanje i snalaženje u životu imaju komplikovane porodične uloge, dinamika i različit pristup roditelja prema svakom detetu."

Mur u svojoj praksi klijente pita o specifičnoj ulozi koju su imali u porodici, šta se od njih očekivalo i kako su se uklopili u sistem te kako se ta dinamika danas odražava na njihove odnose.

"Svi imamo neke predrasude o osobinama prvorođenih, srednjih ili najmlađih, ali nauka ih često ne potvrđuje", kaže Oskarson. "Takođe, ne postoji značajna razlika u stopama teskobe ili depresije s obzirom na redosled rođenja, a to su glavni razlozi zbog kojih ljudi traže pomoć."

Volodymyr TVERDOKHLIB/Shutterstock

To ne znači da redosled rođenja nije vredan razmatranja. Reč je o temi koja može da oblikuje mnoga iskustva. "Red rođenja može ponuditi koristan okvir za razumevanje porodičnih odnosa, ali nikada ne bi smeo da se koristi za definisanje nečije ličnosti ili predviđanje mentalnog zdravlja", kaže Tahim. "Dvoje najmlađe dece može odrasti u potpuno različitim domaćinstvima i imati sasvim drugačija iskustva, u zavisnosti od stila vaspitanja, stresa u porodici, kulturi i temperamentu."

Na kraju, rad na sebi nije toliko pitanje redosleda rođenja, koliko razumevanja priče koja nam je dodeljena. Tek tada možemo odlučiti koji nam delovi te priče i dalje koriste, a koje želimo da promenimo. "Cilj nije promeniti ono što jeste", napominje Tahim. "Cilj je postati dovoljno svestan da odlučite koje delove svoje priče želite da zadržite, a koje ste spremni da napišete ispočetka."