Pet znakova koji otkrivaju da se dete ne oseća sigurno uz roditelje

Deca koja se uz roditelje osećaju sigurno lakše razvijaju poverenje u druge ljude. Ipak, kod neke dece taj odnos može biti znatno složeniji.

Psiholozi takav obrazac nazivaju dezorganizovanom privrženošću. Reč je o situaciji u kojoj dete istovremeno traži bliskost s roditeljem i plaši je se. Kako prepoznati znakove ovog obrasca i pomoći detetu, za magazin Parents objašnjavaju terapeuti.

Šta je dezorganizovana privrženost?

Dezorganizovana privrženost može se razviti kada dete ne zna šta može da očekuje od roditelja ili staratelja. "Razvija se kada dete roditelja doživljava istovremeno i kao izvor utehe i kao izvor straha, što stvara unutrašnji sukob u načinu na koji ostvaruje bliske odnose s drugima", objašnjava porodični terapeut Džozef Kejvins.

New Africa/Shutterstock

"Kada dete dobija ljubav, a zatim doživi neočekivano i bolno iskustvo s roditeljem, to u njemu stvara emocionalnu zbunjenost", dodaje terapeutkinja Meri Kalil.

Terapeuti su izdvojili pet znakova koji mogu da ukazuju na dezorganizovanu privrženost. Ipak, važno je imati na umu da se ovakva ponašanja mogu javiti i usled stresa ili drugih poteškoća, pa sama po sebi nisu dovoljna za donošenje zaključka.

Dete istovremeno traži i odbija bliskost

U jednom trenutku želi zagrljaj i utehu, a već u sledećem odguruje roditelja ili se povlači. Ovakvo ponašanje može da ukazuje na to da dete želi bliskost, ali da se uz roditelja ne oseća potpuno sigurno.

New Africa/Shutterstock

Neočekivano reaguje strahom ili ljutnjom

Kada je uznemireno, dete može burno da reaguje čak i u situacijama koje odraslima ne deluju naročito stresno. Njegove reakcije mogu biti nagle i teško razumljive.

Ukoči se u prisustvu roditelja

Neka deca mogu iznenada da se ukoče ili deluju preplašeno kada im roditelj priđe, naročito ako su već uznemirena.

Teško se smiruje

Čak i kada roditelj pokušava da ga uteši, dete teško uspeva da se opusti. Može dugo da plače, ostane uznemireno ili odbija pokušaje umirivanja.

Povlači se ili pokazuje izražen strah od odvajanja

Dete može da izbegava druženje s drugima, teško podnosi odlazak u vrtić ili školu ili se vraća ponašanjima koja je već preraslo, poput sisanja palca ili mokrenja u krevet.

MAYA LAB/Shutterstock

Kako roditelji mogu da pomognu?

Terapeuti ističu da su strpljenje, doslednost i osećaj sigurnosti ključni za poboljšanje odnosa s detetom. "Roditelji moraju da razumeju da detetovi izlivi besa ili povlačenje proizlaze iz dubokog straha, a ne samo iz neposlušnosti", objašnjava Kejvins.

"Njegovo naizgled nepredvidivo ponašanje zapravo je pokušaj da se izbori s preplavljujućim osećanjima, a ne pokušaj manipulacije", dodaje on. Roditeljima savetuje da uvedu redovne rutine, ostanu smireni tokom detetovih emocionalnih ispada i pomognu mu da prepozna sopstvena osećanja.

Kalil predlaže i da mlađa deca sa sobom nose predmet koji ih podseća na roditelja, poput marame, priveska ili omiljene igračke. "Preporučila bih da mlađa deca školskog uzrasta sa sobom nose predmet koji ih podseća na osobu koju vole. Kada osete anksioznost, mogu da ga dodirnu ili pomiluju", objašnjava terapeutkinja.

Kada potražiti pomoć?

Ako dete često pokazuje strah, teško se smiruje ili ima ozbiljne poteškoće u odnosu s roditeljima, korisno je razgovarati s dečjim psihologom.

"Rad s terapeutom koji se bavi privrženošću i ponašanjem izuzetno je važan. Cilj je da detetu dosledno pokazujete da je uz vas sigurno", kaže Kalil.

triocean/Shutterstock

Pomoći mogu i razgovori o osećanjima, vežbe disanja i aktivnosti s vršnjacima. Podrška terapeuta može biti korisna i roditeljima, kako bi naučili da bolje prepoznaju i razumeju detetove potrebe.

"Možda je najopasnija zabluda da je sama ljubav dovoljna da reši problem. Iako je ljubav ključna, većini ove dece potrebna je specijalizovana psihološka podrška kako bi se oporavila", zaključuje Kejvins.