"Uvek je isti san – nestalo mi je dete": Potresne ispovesti majki preplavile mreže

Slučaj nestanka Danke Ilić (2) u okolini Bora potresao je domaću javnost, a kod roditelja, naročito kod majki, uneo nemir. Treći je dan potrage za devojčicom koja je nestala iz majčinog vidokruga u utorak 26. marta, oko 13.45 sati, i od tada joj se gubi svaki trag i glas.

Srbija je na nogama i svi se nadamo pronalasku dvogodišnje devojčice zbog koje je prvi put u Srbiji pokrenut sistem Amber alert, zvaničnog naziva "Pronađi me". Građani Srbije i regiona ujedinjeni su u pozitivnim mislima i ne gube nadu, a društvene mreže preplavljene su ispovestima roditelja koji su prošli kroz istu ili sličnu situaciju, kako kažu, kroz najgoru noćnu moru.

Donosimo samo neke od potresnih ispovesti koje možete ovih dana pročitati na Tviteru.

"Budim se vrišteći i unezvereno tražeći"

"Bili smo na moru, lep apartman u prizemlju. Kuća na brini, predivan pogled, 50-ak stepenika do mora, 15-ak metara visine. Ostala sam sa mlađim, bebom od 17 meseci u kući, da on odspava. Probudio se, ja počela da nas spremam za plažu. U jednom momentu shvatam da ga nema. Zovem, ne javlja se. U panici počnem da ga tražim po svim prostorijama, svaki ćošak, nema ga. Izletim napolje, nema ga. pojurim ka brini, prestravljena se nateram da pogledam je l’ pao, vraćam se u kuću, sad već uplakana, kad... U taj kuhinjski deo je stavljao igračke od prvog dana, otvarao, zatvarao, prepakivao. Tad je ušao unutra i povukao vrata, ja nisam ukapirala šta je uradio, ni sad ne znam kako je uspeo. Kad sam ga videla da izlazi, samo sam sela. On sad ima 18 godina.

Ja se sve ove godine par puta godišnje budim vrišteći i unezvereno tražeći jednog ili drugog sina. Uvek je isti san – nestalo mi je dete. Oni već znaju šta je, pa kad me čuju, uđu u moju sobu i ponavljaju – tu smo, majka. I kad se osvestim, budem najsrećnija osoba na svetu."

"Plačem i danas, 27 godina kasnije"

"Devedeset i neke u Budvi, ćera imala malo manje od tri godine. Plaža, negde oko 11 prepodne. Žena otišla negde, ostavila mi je da je čuvam. Malecka trpa pesak u koficu pomoću lopatice, udaljena od mene nekih dva metra, na desetak metara od vode. Ja čitam nešto, mobilni telefoni još nisu bili u upotrebi. Okrenut sam licem prema njoj, tako da čim dignem pogled vidim je šta radi. Pročitam nekoliko redaka, podignem pogled, i tako... Pročitam sledeći stav, podignem pogled, nje nema.

Od zadnjeg puta kada sam je video, prošlo je maksimalno 20-30 sekundi. Gledam levo desno, još nezabrinut, nema je. Ustajem, osvrćem se, ne vidim je. Prilazim mestu gde se igrala, vidim lopaticu, osvrćem se, osećam kako mi se stomak polako steže u čvor. Počinjem da je zovem po imenu, pitam ljude okolo jesu li je videli. Ne. Prošlo je manje od minut. Stomak je veličine stegnte pesnice. Počinjem da trčim levo desno i da se derem i zovem je iz sveg glasa. Odlazim do ivice vode, urlam. Stomak je veličine klikera. Trčim naokolo kao sišao s uma, prošlo je verovatno dva minuta, urlam iz sve snage. Želudac je u procesu sažimanja kao kada zvezda potroši nuklearno gorivo i krene da se kolapsira u crnu rupu.

Dolazi žena, kažem joj šta se desilo, nije me ubila na licu mesta, kasnije će. U sebi se slažem s time, nemam apsolutno nikakvih primedbi na to, osećam da tako treba. Razdvajamo se i krećemo na suprotne strane. Krećem se, ali to nije moje telo, već nečije tuđe koje hoda i dere se. Jedan čovek mi prilazi i kaže da izgubljenu decu drže kod neke bine. Trčim tamo i već iz daljine vidim ćeru kako stoji na bini, zajedno sa još petoro šestoro izgubljene dece. I dalje drži koficu u ruci. Moje telo ponovo postaje moje, skačem na binu (koja je visine jedno metar i dvadeset), hvatam ju onako uplakanu u naručje, osećam najveće olakšanje u životu koje sam ikada osetio i verovatno koje ću osetiti ikada.

Sreću.
Ljubav.
Krivnju.
Plačem grleći je.

Evo, plačem sada ponovo se sećajući svega, 27 godina kasnije. S jedne strane, mogu da zamislim kako se ovi jadni ljudi osećaju, a s druge strane ne mogu da zamislim, jer moj pakao je trajao svega desetak minuta.

"Svakome može da se desi, ne sudite"

"Moje 'nemajka' iskustvo od pre 20-ak godina. Moj V je imao oko 2 godine, bili smo u šetnji s prijateljicom i njenim sinom istog uzrasta. Sele smo u kafić u Zmaj Jovinoj, prepodne, nema gužve, sedimo u bašti odmah do ulice, deca se igraju oko prazne stolice između nas. Sklonila sam pogled na 15-20 sekundi da izvadim sokić iz tašne, kada sam pogledala ponovo, V nije bio tu. Prijateljica je u tom trenutku davala nešto svom sinu i nije videla gde je otišao. Taj strah, paniku, očaj nikada neću zaboraviti. Nema šta nisam pomislila u tih par minuta koliko je trajala agonija. Mislila sam da ga je neko oteo.

Ljudi iz bašte pored su videli kako panično tražim dete i mahnuli mi. V je plakao između stolova u susednoj bašti (ista boja stolica), neka žena ga je tešila, sve se dobro završilo. Kako je stigao tako brzo da se izgubi, nikad neću shvatiti, ali, eto, desilo se... I, svakome može da se desi, ne sudite.

Sve moje pozitivne želje, nade i misli su upućene maloj Danki i njenim roditeljima, da se ova strašna priča srećno završi."

 

"Najveća noćna mora, ni danas sebi ne mogu da objasnim"

"Drugi dan vrtića, dolazim po frajera, presvučem mu papuče, vrata vrtića zatvorena no svako toliko netko uđe. Sagnem se da stavim papuče u ormarić, dignem glavu, lika nema. Gledam gde je, kao cool sam, možda se vratio u sobu, nije. Zovem ga, nula bodova. Sad sam već uznemirena, ne verujem šta se događa. Gledam vrata, pa nije neko dete pustio da izađe kroz vrata?! Izađem napolje, pitam ženu je l' videla dete, ozbiljno sam u komi jer je mogao na sedam strana, trčim, u glavi mi već da ga je neko ubacio u gepek. Očajna, vraćam se u vrtić i kažem nema mi deteta. Kad odozgo sa sprata silazi frajer i čistačica ga vodi za ruku. Dan danas ja sebi ne mogu objasniti kako je on uspeo otrčati na drugi sprat dok sam ja stavljala papuče.

Najveća noćna mora. Iskreno se nadam da će je pronaći."