"Neplanirana trudnoća je nešto najbolje što mi se desilo u životu"

"Konačno period bez trudnoće, bez dojenja, bez tolike potrebe za mamom. Naša prva prilika da konačno uzmemo malo odmora od dece i odemo na toliko željno iščekivano putovanje u Meksiko koje nam je, oh kako li su divni, platili muževi roditelji", počela je svoju priču mama Čansi Brusi i njome oduševila brojne čitateljke portala “Your Tango”.

"Tad sam prvi put shvatila tu neobičnu čar kada niste trudne, ne dojite, a deca su vam već dovoljno velika da mogu prespavati celu noć i nemate brige ako će to biti kod bake ili kod kuće.

To je trebalo da bude naše prvo solo putovanje, bez dece, bez obaveza. Čekao nas je ludi odmor udvoje i logično je da smo jedva čekali polazak.

Instinktivno sam se setila nedavne posete svojoj prijateljici koja je tek rodila bebu i setila se sebe kako sam sva radosna primila njenu bebicu i uživala u njoj znajući da ću je nakon tih slatkih trenutaka samo vratiti njenoj mami. I nisam pritom osetila nikakvu želju za bebicama u svojoj skorijoj budućnosti. Ako i tada.

No naravno, kako to obično biva - ostala sam trudna.

Put u Meksiko nije otpao, to smo sebi zaista želeli da priuštimo, ali je na kraju sve ispalo grozno. Koliko god sebi to ne želim da priznam - putovanje je stvarno bilo katastrofalno - em zato što mi sam tri prva meseca povraćala i osećala se grozno, em zbog toga što nas je trudnoća stvarno iznenadila i bilo me zapravo sramota da uopšte priznam ikome da sam trudna. Jednostavno nisam želela to. Nisam želela opet da se posvetim još jednoj bebici, sada kad smo konačno mogli malo da uživamo i u drugim stvarima.

Ali više nije bilo nazad i sada kada je naša mala Sara već s nama moram vam priznati da svaki put kada je pogledam osetim onaj stari talas krivice. Kako li sam samo mogla biti toliko ljuta i razočarana kada sam zatrudnela s njom? Ljuta i tužna, a ona je toliko slatka, toliko je volim i moram vam priznati - stvarno je nekako drugačije gledam nego svoju prvu decu. Onu koje smo planirali i tako željno iščekivali.

I nije to drugačije po tome da nju možda volim malo više ili malo manje - ne - to nije u pitanju, ali postoji ta razlika zato što je gledam s ogromnom dozom zahvalnosti.

Zahvalna sam joj toliko jer je ona ipak tu uprkos tome što nisam bila spremna na nju.

Zahvalna jer je uprkos moji groznim mislima ona tako divna i najvažnije - zdrava.

Zahvalna jer sam dobila ćerku koju definitivno nisam ni planirala ni ispočetka želela, a ona je tako predivan dar.

Zahvalna jer uprkos tome što nam je sada još malo napornije u životu, što taj stres utiče i na naš brak, ali se, verujte, svi problemi samo rasplinu kada ugledam taj njen očaravajući osmeh.

Ona je toliko divna, tako slatka, tako važna u našem životu da ne mogu, a da me s vremena na vreme ne operu ona osećanja od pre kada je nisam želela, kada sam bila čak i besna jer sam ostala trudna. I jednostavno sebi ne mogu pomoći, a da ne osetim poniznost i zahvalnost prema njoj. Njoj koja nam je donela još samo malo više ljubavi u naše živote.

I ne znam da li sam to samo ja takva ili je to slučaj sa svim neplaniranim trudnoćama, ali ono što ja osećam prema njoj nije samo ljubav kakvu osećam prema ostaloj svojoj deci. Ne, to je nešto više, nešto veće - zahvalnost što nam je uopšte došla u trenutku u kojem nisam ni znala da mi je toliko potrebna.

Baš zato što nije planirana, što nije bila toliko željena, njeno postojanje vidim kao najbolji dar koji sam mogla da dobijem.