Životna borba Ivane Ramović: "Želim da znaju da ih je mama volela, da je dala sve za njih"
"Više od svega na svetu sam želela da imam decu", bile su Ivanine reči koje su mi odzvanjale tokom našeg razgovora. Njena borba za potomstvo je inspirativna i hrabra, ali najviše od svega – emotivna.
Priznajem, na kraju sam i zaplakala...
Ivana Ramović je iz Beograda u Podgoricu došla pre 17 godina, a blizance – Kalinu i Kana, koji sada imaju po 8 godina, dobila je nakon duge borbe za potomstvo.
"Ja sam imala dva spontana pobačaja, dva spontana pobačaja i jednu vanmateričnu trudnoću, gde sam bila u šok-sobi dve nedelje. Imala sam unutrašnje krvarenje i jedva sam preživela. Dva meseca nakon te vanmaterične trudnoće i operacije koja je trebalo hitno da se odradi, znači, nakon dva meseca ja sam morala da se opet operišem, jer su mi lekari zaboravili jedan metalni deo u stomaku. Tako sam greškom doktora imala samo jedan izbor – vantelesnu oplodnju, iako smo mi bili zdravi i pravi", rekla je Ivana na početku razgovora za Superženu.
Kako kaže, za dve i po godine je odradila pet vantelesnih oplodnji, a posledice su se odrazile na njeno psihičko zdravlje.
"To je bio jako veliki stres. Za te dve i po godine što se sve izdešavala, bila sam u 13 totalnih anestezija. Bilo mi je psihički jako teško i imala sam veliki pritisak okoline", kaže i dodaje:
"Organizam je funkcionisao kako bi trebalo, imala sam redovne menstruacije, a primala sam dodatno hormone kako bih mogla da iznesem trudnoću. Od tolike napumpanosti tim hormonima, naravno da se menja psiha, jedno vreme sam išla na psihoterpaiju i ona mi je pomogla. Nekako sam sabrala u glavi da to moram da uradim ukoliko želim da dobijem decu, a ja sam njih mnogo želela da dobijem".
Vodeći se Ivaninim prethodnim iskustvom sa lekarima, morala sam da joj postavim pitanje – Da li je nekada razmišljala da odustane od biološke dece?
A onda sam dobila odgovor, "kao iz topa", jasno i glasno – NE, NIKADA!
"Rekla sam sebi: 'Ako ne uspe ovde u Crnoj Gori, pošto imam ta tri zamrznuta embriona, ja ću da idem u Prag ili Tursku'. Već sam u martu zakazala da idem u Tursku, ali desilo se čudo. U februaru sam ostala trudna. Na kraju nisam ni otišla", priseća se kroz osmeh i dodaje:
"Pre nego što sam saznala da sam trudna, mislila sam da od ove procedure nema ništa dokle ne odem u Tursku. Išla sam u grad, provodila sam vreme sa prijatlejicama, živela sam normalno. Opustila sam se, rekla sam sebi: 'baš me boli briga'".
Međutim...
"I jednog dana muka mi kaže: 'Donela sam neko pivo od pomorandže iz Nemačke. Uradi taj test za trudnoću i ako si trudna, 100 posto nosiš blizance. Ili nisi trudna, ili nosiš blizance. Uradi test i dođi kod mene'. I tako ja uradim test na Starom Aerodromu i dođem peške kod nje do Zagoriča. Kako sam ušla na vrata, stigne mi poruka od laboratorije – pozitivan test. Onaj parametar beta je bio ogroman. Odmah sam znala da su blizanci".
Trudnoća sa blizancima je protekla u najboljem redu, kaže, baš onako kako je želela.
"Super mi je trudnoća prošla, do 9. meseca sam ih nosila – dečaka Kana i devojčicu Kalinu, onako kako sam želela. Bebe su bile teške po 4 kg – bile su zdrave i prave, čak sam dobili i one desetke na rođenju".
Ivanina najveća želja se ostvarila. Nakon duge i teške borbe je dobila blizance – Kana i Kalinu sa kojima joj svaki dan prolazi "kao da trči maraton".
A onda je, samo iznenada, krenula njena životna borba...
"Mesec dana pred drugi rođendan, počeli su da se gube, da gube svoje veštine. Nisu imali onaj fokusirani pogled, Kalina je krenula da uzima igračke, ali ne ono medu, zeku, nego bilo šta da uzme da ide u krevet. Ona je to tako manito držala kao da se od nečeg boji, a Kan je potpuno izgubio kontakt pogledom. Onda su prestali da pričaju. Nekada su govorili: 'Mama, tata dođi, a sada: 'Ma, ta, ma, ta...'Ja sam se zapitala - šta im je ovo, možda se maze ili glupiraju. Međutim nije'".
"Bukvalno, kao da deca nestaju ispred tebe, jedan odvratan osećaj. Potpuno su nestali - i jedno i drugo. Nisu se odazivali na ime. Ja iz mozga vičem, ispred nje: 'Kalinaaaaaaaaa', a ona ne reaguje, ne trepće. Znači, bomba je mogla da padne, ona ne bi ništa uradila".
Ivana je, kaže, odmah znala o čemu je reč. Htela je da povede decu kod lekara u Beogradu, ali suprug i podgorički pedijatri su je sputavali.
"Ovde su mi svi pedijatri govorili: 'Ajde, ne lupaj, previše si opterećena, oni su mali, blizanci imaju svoj jezik', ali zna se kako dete od dve godine može da priča. Sve i da ne priča, dete mora da zna da se odaziva na ime, da pokazuje prstom, da ima neke reakcije. Oni su sami jeli, a onda nisu mogli ni kašiku da uzmu u ruke. To je bio jedan hororo".
Slušajući svoj majčinski instinkt, odlučila je da spasi svoju decu. Sama je otišla u Beograd sa blizancima, a specijalisti su potvrdili njene sumnje – Kan i Kalina boluju od autizma.
Nakon dijagnoze, priča Ivana, ceo svet joj se okrenuo, a tada je, zapravo, počela njena životna borba.
"Ovo je stanje sa kojim se živi. Te noći sam dala decu svojoj sestri, a onda sam otišla u svoj stan, u Beogradu. Tu noć sam se isplakala, a ujutru sam se probudila sa sedim pramenom. Sledeći dan sam odlučila da moram da radim sa njima. Uključila sam ih u logopedsko-defektološke tretmane. To je bilo angažovanje 24 sata".
"Kalina nije spavala od druge, pa do svoje pete godine. Za autizam je specifično to da su poremećaji spavanja uključeni. Noću je znala da se samopovređuje, grebala se po licu i celu noć je vrištala. Meni se dešavalo da u autu zaspim na semaforu od umora. Sva sreća, sestra mi je dosta pomogla sa njima. Uzimala bi sedam dana slobodno na poslu da bi ih čuvala, kako bi se za to vreme ja naspavala".
Ovakav tempo života trajao je, kaže Ivana, do njihove četvrte godine. Blizance je morala ponovo da uči osnovnim veštinama i "šta znači ne".
"Morala sam da ih naučim šta znači ne, šta znači stani. Držala sam ih čvrsto za ruke, da mi ne izlete na ulicu. Mislila sam da ću da ima slomim prste koliko čvrsto sam ih dražala, jer nisu razumeli šta znači stani. Nisu znali za opasnost, za strah - da može da ih udari auto, pritom se nisu odazivali na ime. To je bio jako stresan period. Tada sam se rastala od muža na devet meseci i bila sam sama sa njima i baš je bilo teško".
Sa njima je priča, dostigla "ono najviše", a svoj život je posvetila deci, kao i poboljšanju njihovih životnih uslova.
"Ja sada sa njima mogu da šetam, idem, ne držim ih za ruke, sada me razumeju sve ono što im kažem. Te neke osnovne stvari - da se obuku, da se svuku, da obrišu ruke, da idu u WC, da me razumeju kada im kažem idemo u školu, spremajte se. Kad ih pozovem na ručak, doručak, večeru...To što deca usvajaju spontano, kroz odrastanje, kod njih sam morala milion puta da ponavljam i eto došli smo do tog nekog nivoa da sad moželmo lakše da funkcionišemo".
Ivana, takođe ima i svoje udruženje acm_nvo koje se aktivno bavi temama dece obolele od autizma. "Ja imam svoje udruženje. Ono je mlado, nekih godinu i po dana, ali sam i pre toga pravila svoje projekte. Otkako je udruženje nastalo imala sam pet projekata, a ovog leta ću voditi desotoro dece sa autizmom na letovanje. Sa sobom ću da vodim medicinsku sestru, pedijatra, defektologa i logopeda. Takođe, vodiću devojke koje su završile socijalne rad, tako da će svako dete da dobije po jednog asistenta".
"Odlučila sam da želim da uživam u svojoj deci dok su mala, jer kod autizma se nikada ne zna šta donosi pubertet. Pubertet može da bude okidač da budu mnogo loši ili mnogo bolji. Može da se desi da budu agresivni, a ako lekovi ne uspeju, oni moraju da budu hospitalizovani. To su jako teške stvari i ja sam odlučila da uživam u svojoj deci, dokle god mogu. Ne želim nikada da ih ostavim u ustanovu. Moj cilj je da mi imamo kućicu i taj plac, da imamo dvorište i da oni mogu da se istrče, jer oni su hiperaktivni", priča moja sagovornica, pa dodaje:
"Cilj mi je da ta kuća i stan u Beogradu ostanu nekoj osobi sutra. Kad mene ne bude bilo, da pripadne nekome ko će ih nadgledati. Da oni dostojanstveno prožive svoj život, da ne završe u nekoj ustanovi. Ružno mi je kada neko rađa još jedno dete da bi se sutra brinulo o bolesnom bratu i sestri, nego bolje ovako - da neko sutra nasledi nekretnine, da zna zašto će brinuti o njima. To je neki moj krajnji cilj.
Poruka roditeljima:
"Nemojte da se krijete kod kuće sa svojom decom, posebno majke. Trebalo bi da budete hrabre, da svoju decu vodite svuda sa sobom. Takođe, dok su mali, pomozite im da savladaju svoje probleme i strahove. Ne stidite se svoje dece, jer ona imaju sva prava kao i druga deca. Ne slušajte druge ljude kada vam kažu da je sve ok sa detetom - iako ono ne priča u svojoj 5. godini, tada morate odmah da povedete svoje dete kod lekara. Trebalo bi da se obezbedi i psihološka podrška za roditelje, da se mama i tata uključe, jer nije fer da se samo majka angažuje. Mi nismo samo majke, već smo i radne žene i sestre i prijateljice. Mene čeka ovaj veš da nasložim i ručak da spremim i kuću da sredim. Nakon toga me čekaju i vežbe sa decom i logoped i defektolog, a to ne mogu sama".
I kada sam pomislila da Ivanina borba za svoju decu ne može da bude više emotivnija od gorenapisanog, poslednja rečenica, na kraju našeg razgovora, je učinila svoje.
Priznajem, zaplakala sam:
"Gledam da učinim njih što srećnijim, da kada dođe do tog preseka u pubertetu, kada oni ne budu znali za sebe, da znaju da ih je mama volela, da je mama dala sve za njih", zaključila je u razgovoru za Superženu.
Komentari 8
Pogledaj komentare Pošalji komentar