Odrastanje bez nežnosti: 11 navika koje otkrivaju strogo vaspitanje

Oni koji potiču iz domova gde se praktikovala strogoća umesto nežnog roditeljstva, često razviju snažno osećanje nezavisnosti, ukorenjeno u strahu, a ne u zdravoj potrebi. Njihovi su roditelji izbegavali emocionalnu povezanost, što je kod dece stvorilo oprez prema drugima i duboko nepoverenje, kako u okolinu, tako i u sebe.

Iako je svaka porodica priča za sebe, određene navike se ponavljaju kod ljudi odraslih u autoritarnim domovima. Te osobe se danas bore ne samo s uspostavljanjem veza, već i s neprestanom potragom za odobravanjem, koje kao deca nikada nisu dobili.

1. Stalno traženje odobravanja

Roditelji koji ne vaspitavaju svoju decu uz nežnost već strogo, odgajaju ih u okruženju u kome vlada "zakon jačega". Deca koja su iskusila uslovljenu ljubav, poput primanja odobravanja samo kada ispunjavaju očekivanja, pokazuju nisko samopoštovanje.

Kao odrasli, neprestano će tražiti potvrdu od drugih, a posebno od onih koje je teško zadovoljiti, baš kakvi su bili i njihovi roditelji. To može biti opasno, jer osoba koja ne dobije željeno odobravanje postaje ogorčena, što može dovesti do generacijskog ciklusa stida i nesigurnosti.

2. Borba s izražavanjem emocija

Odrastanje uz roditelje koji izbegavaju emocionalne trenutke može iskriviti percepciju i način komunikacije. Deca koju su roditelji "emocionalno zakočili" često se kao odrasli bore s prepoznavanjem i izražavanjem sopstvenih osećanja. To dovodi do izazova u društvenim interakcijama i povećanog rizika za razvoj internalizovanih problema.

Kako bi udovoljili drugima, zanemarivaće sopstvena osećanja, baš kao što su to činili u detinjstvu. Bez naučene empatije, na emocionalne situacije mogu reagovati ljutnjom ili povlačenjem.

Alina Lebed/Shutterstock

3. Strah od grešaka

Strah od neuspeha često dolazi od roditelja koji su postavljali nerealno visoka očekivanja. Istraživanja su povezala negativni perfekcionizam kod roditelja s povećanom roditeljskom kritikom, što negativno utiče na detetovo samoprihvatanje.

Deca osećaju kako moraju da dostignu nedostižne standarde kako bi zaslužila ljubav. Što se više trude, strah od greške postaje veći. Kasnije u životu to može dovesti do problema s mentalnim zdravljem, anksioznosti, pa čak i do zloupotrebe supstanci.

4. Prekomerno ugađanje drugima

Kada neko odrasta u okruženju u kome su njegove emocionalne potrebe zanemarene, razvija se sklonost ugađanju drugima. Takve osobe ne samo da potiskuju svoje emocije, već su spremne da idu preko svojih granica kako bi udovoljile drugima.

Iako to može da izgleda plemenito, zapravo je znak nedostatka samopoštovanja. Postaju pojedinci koji tuđe potrebe stavljaju iznad svojih. S vremenom to dodatno narušava njihovo samopouzdanje. Prepoznavanje ovog obrasca prvi je korak prema oslobađanju.

Yuganov Konstantin/Shutterstock

 

5. Problemi s postavljanjem granica

U domu gde su granice nejasne ili nepostojeće, deci je teško da nauče kako da se zauzmu za sebe. Postavljanje jasnih granica ključno je za razvoj zdravog odnosa prema sebi i drugima. Istraživanja pokazuju da jasne granice mogu sprečiti decu da učestvuju u delinkventnom ponašanju i pomažu im da razviju samopoštovanje.

Osobama iz takvih porodica teško je postaviti granice jer su svaki put kad bi to pokušale naišle na otpor ili prezir roditelja. Kao odrasli, moraju iznova da "redefinišu svoje granice" kako bi se oslobodili štetnih obrazaca.

6. Oštar unutrašnji kritičar

Svi smo ponekad sopstveni kritičari, ali za decu odraslu bez nežnosti samokritika je neprestana. Umesto saosećajnosti, internalizovali su glas roditelja koji ih je sramotio ili kažnjavao.

Rano strogo roditeljstvo može usaditi uporan i glasan unutrašnji kritički glas. Jedini način da se taj glas utiša jeste da mu se svesno suprotstavi pozitivnim mislima, prihvate pohvale i osuda zameni optimizmom. To je put ka isceljenju unutrašnjeg deteta.

Zoteva/Shutterstock

7. Hipernezavisnost

Nezavisnost je vrlina, ali ako proizlazi iz roditeljskog zanemarivanja, ona je zapravo mehanizam preživljavanja. Deca koju roditelji zanemaruju prisiljena su sama da se snalaze. Takvo dete izrasta u hipernezavisnu odraslu osobu koja se ne oslanja ni na koga za pomoć, jer su je izneverili oni koji je trebalo da brinu o njoj.

Isceljenje leži u laganom učenju o poverenju u druge i shvatanju da prava emocionalna sigurnost znači imati ljude na koje se možete osloniti.

8. Izbegavanje sukoba

Učenje toga kako rešavati sukobe u okviru porodične dinamike ključna je veština. U domovima gde vlada strogoća sukobi se često guraju pod tepih. Emocije se ne izražavaju otvoreno, a problemi se retko rešavaju.  

Takav obrazac izbegavanja prenosi se i u odraslu dob. Rešavanje sukoba ne znači nužno i oproštaj; ponekad je dovoljno samo započeti razgovor o onome što vas je povredilo.

VGstockstudio/Shutterstock

9. Niska sopstvena vrednost

Roditelji usmereni isključivo na sebe često zanemaruju dečje potrebe, što direktno uzrokuje nisku ličnu vrednost kod dece. To može dovesti do niza problema u odraslom dobu, od ugađanja drugima do ranjivosti na iskorišćavanje.

Ako je roditelj samokritičan, dete će taj obrazac preuzeti. Roditeljsko zanemarivanje može povećati rizik od depresije kod deteta za čak 50%, što pokazuje koliko je važno graditi dečje samopouzdanje.

10. Preterana reakcija na kritiku

Odrasli koji su osetljivi na kritiku često preterano reaguju, jer kao deca nisu naučili da regulišu svoje emocije. Iako krivica nije isključivo njihova, kao odrasli imaju odgovornost da nauče kako konstruktivno da prime kritiku. U suprotnom, ostaju zarobljeni u ljutnji i ogorčenosti.

Kritika često otvara stare rane iz detinjstva, ali burna reakcija pokazuje da trauma još nije prorađena.

fizkes/Shutterstock

11. Problemi s poverenjem

Deca odrasla u okruženju gde je sigurnost bila nedosledna ili odsutna žive u stalnom stanju pripravnosti. To osećanje prenose i na odrasle godine, gledajući svaku novu osobu sumnjičavo. Bilo da se radi o vezama ili prijateljstvima, bore se sa strahom od izdaje, jer im je nervni sistem tako programiran.

Isceljenje zahteva vreme i postepeno učenje da ne žele svi da im naude, iako će ih neuspesi njihovih roditelja verovatno pratiti celog života.