Tri alarmantna znaka u ponašanju dece: Ako primetite, ne paničite, ali reagujte

Kad su naša deca u pitanju, neke stvari ne želimo da znamo, neke stvari ne želimo da vidimo, a od nekih stvari se zgrozimo i čini nam se da je bolje da zatvorimo oči... Ovo je jedna od takvih stvari, za koju nismo sigurni ni šta da mislimo o njoj.

Zvuči kao radnja iz kriminalističkog filma, ali reč je o naučnim istraživanjima. Profesorka razvojne psihopatologije s Univerzitetskog koledža u Londonu Esi Viding tvrdi da se određeni obrasci ponašanja, koji kasnije mogu biti povezani s razvojem psihopatije, mogu prepoznati već kod dece od tri ili četiri godine.

Međutim, odmah naglašava – to ne znači da će vaše dete, ako pokazuje ove osobine, sigurno postati psihopata u odraslom dobu. Radi se samo o tome da takva deca imaju nešto veći rizik u poređenju s vršnjacima.

NDAB Creativity/Shutterstock

Profesorka Viding za Telegraf (The Telegraph) navodi tri ključna znaka na koja možete obratiti pažnju. 

Nedostatak emocionalne reakcije na tuđu tugu ili uznemirenost 

Ako vaše dete, primera radi, uzme tuđu igračku i vi ga zbog toga opomenete, većina dece će osetiti krivicu ili žaljenje i pokušati to da ne ponovi. Deca koja imaju izraženu bezosećajnost često ne pokazuju takvu emocionalnu reakciju.

Teško povezuju loše ponašanje s posledicama 

Takva deca teže uče iz negativnih iskustava i kazni – teško im je da shvate vezu između onoga što su učinila i neprijatnog ishoda.

Manje zadovoljstva u tome da usreće druge 

Umesto da uživaju u tome što su nekoga obradovali, ova deca češće stavljaju svoje želje i potrebe na prvo mesto.

Suzanne Tucker/Shutterstock

Zašto se ovo događa? 

Prema istraživanjima, oko 1 % dece u opštoj populaciji ima kombinaciju problema u ponašanju i ovakvih crta ličnosti. Iako genetika može igrati ulogu, profesorka Viding naglašava da niko nije "rođen kao psihopata" – okolina, vaspitanje i životna iskustva imaju ogroman uticaj.

Može li se nešto preduzeti? 

Dobra vest je da tretmani i prilagođeni roditeljski pristupi mogu znatno pomoći. Učenje deteta kako da reguliše emocije, rad s psihologom i stalna podrška mogu sprečiti da se ove crte pogoršaju. Problem je što je, kako kaže profesorka, teško obezbediti kontinuiranu pomoć porodicama kojima je potrebna. 

Ali nije sve baš tako crno i belo. Ako primetite neka od ovih ponašanja kod svog deteta, to ne znači da treba paničiti – ali vredi potražiti savet stručnjaka. Rana intervencija može napraviti veliku razliku.