Šta je "nostalgična tuga": Osećaj poznat mnogim roditeljima, o kojem se ćuti

Dok pripremate večeru, vaši tinejdžeri za stolom igraju Monopol. Smeju se, prepiru oko pravila, a u pozadini svira muzika. Gledate ih s ljubavlju i u jednom, sasvim običnom trenutku, preseče vas sećanje na njih kao trogodišnjake koji su se penjali u vaše krilo i molili za još jednu priču pre spavanja. Tih beba više nema.

Iako je do odlaska dece iz roditeljskog doma ostalo još nekoliko godina i sve je zapravo u najboljem redu, javlja se osećaj koji neobično podseća na tugu. Reč je o fenomenu koji se može nazvati "nostalgičnom tugom", a naučnici potvrđuju da je takav osećaj potpuno prirodan, piše Scary Mommy.

Da li je to zaista tuga?

Odgovor je potvrdan. "To bih definitivno nazvala tugom", kaže dr Ema Baš, psihološkinja specijalizovana za majčinsko zdravlje i roditeljstvo. Ona pojašnjava da se taj osećaj ponekad posmatra kroz nostalgiju, ali se u struci naziva i nepriznatom tugom. Problem s takvom tugom jeste što je okolina uglavnom ne prepoznaje i izostaje podrška koja prati druge oblike tugovanja.

Naučnici uvode i pojam dvosmislenog gubitka. "Dvosmisleni gubitak događa se kada žalite za nekim ko je fizički prisutan, ali vam nedostaje osoba kakva je nekada bila", objašnjava terapeutkinja dr Širli Šani Ben Zvi.

Klinička psihološkinja Keri En Ditner to rezimira: "Nije se dogodilo ništa loše, štaviše, možda se događaju lepe stvari i vaše dete radi tačno ono što bi trebalo, ali nešto je završilo".

BearFotos/Shutterstock

Kako se razlikuje od nostalgije?

Nostalgija je ugodna čežnja za prošlošću. S druge strane, anticipacijska tuga je osećaj gubitka pre nego što se on dogodi. "Nostalgična tuga nalazi se negde u sredini", kaže dr. Baš. Kamini Vud, savetnica za roditelje i majka petoro dece, opisuje to kao tugovanje za "verzijom odnosa koja više ne postoji".

Za razliku od nostalgije, ovaj osećaj uz toplo sećanje nosi i stvaran osećaj gubitka. Roditelj ne iščekuje samo budući gubitak, već stalno proživljava male prelaze koji su se već dogodili i svestan je da ih čeka još.

Ti su prelazi često neprimetni. "Poslednji put kad dete traži da ga nosite. Poslednja priča pre spavanja. Prvi put kad ne želi da ga otpratite do škole. Uglavnom nismo ni svesni da je nešto bilo 'poslednji put' sve dok to ne prođe", opisuje Vud.

Zašto se o tome ne govori više?

Budući da je odrastanje dece cilj roditeljstva, uvaženo je mišljenje da bi roditelji trebalo da se osećaju isključivo srećno. "Često čujemo komentare poput: 'Pa to je dobra stvar' ili 'Trebalo bi to da želiš za njih'", kaže Ditner. Ona ističe da dve stvari mogu istovremeno biti istinite. "Možete biti neizmerno ponosni na njihov razvoj, ali i tugovati jer ih puštate."

Ta ćutnja dolazi i spolja i iznutra, dodaje Ben Zvi. Društvo očekuje da roditelji ovaj trenutak dočekaju sa slavljem i gotovo odbrojavaju dane do odlaska dece. Istovremeno, roditelji i sami znaju da je to najbolji mogući ishod, pa taj osećaj često ne žele ni sebi da priznaju.

"Postoji strah da će vas drugi osuđivati ako to izgovorite naglas. Zato većina ćuti", kaže ona. Roditelji mogu da se osećaju krivima što priznaju da ih nezavisnost njihove dece pomalo boli, ističe Vud. 

BearFotos/Shutterstock

Koga pogađa najsnažnije?

Dr Baš objašnjava da roditelji koji su ranije doživeli gubitke ili traume mogu ovu tugu proživljavati intenzivnije. Na to utiče i mera u kojoj je roditeljski identitet bio isključivo vezan za ulogu roditelja, napominje Ditner. Ipak, prema iskustvu dr Ben Zvi, radi se o univerzalnoj pojavi. "Iskreno, još nisam upoznala roditelja kojeg to nije snažno pogodilo", tvrdi ona.

Kada je osećaj najjači?

Čini se da se osećaji tuge javljaju u različitim fazama za svakog roditelja. Dr Baš primećuje da se pojačavaju tokom važnih prekretnica poput polaska u školu, rođendana ili praznika, odnosno u trenucima koji obeležavaju protok vremena. Ben Zvi to uočava oko šesnaeste godine, kada deca počnu da voze i govore o fakultetu, čime se smanjuje njihova zavisnost od roditelja.

Ditner to najčešće vidi tokom prelaza na fakultet, kada roditelj zaista postaje saputnik, a ne više vozač u detetovom životu. Ponekad okidač nije velika prekretnica, već običan trenutak. "Pogledate preko kuhinje i odjednom shvatite da im se lice promenilo. Ili dok razgovarate s njima, primetite da ih gledate odozdo prema gore", kaže Vud.

svetograph/Shutterstock

Da li je taj osećaj koristan?

Iako zvuči neobično, jeste. "Svaki osećaj ima svoju svrhu", kaže dr Baš. "Ovaj je signal i način da osvestimo jedan od mnogih prećutanih delova roditeljstva, a to je puštanje dece dok odrastaju". Za Vud, ta bol je dokaz povezanosti. "Ona poručuje: Ovo mi je bilo važno. Ovaj period mi je bio važan. Ova osoba mi jeste važna".

Ben Zvi to naziva motivacijom koja nas tera da gradimo odnos kakav želimo imati s decom kada odrastu. Predlaže da se tuga prihvati, a zatim okrene budućnosti. Poenta nije potiskivati tugu. "Osetite je i ne požurujte proces. I tuga ima svoje mesto za stolom", kaže Ditner.

Vud naglašava i najvažniji razlog zašto tom osećaju treba dati prostora: "Kako ne bismo od svoje dece tražili da ostanu mala samo da bismo se mi zaštitili od te boli". Roditeljstvo je teško i ponekad bolno. Ali, puštanje je deo procesa u kojem deca postaju svoji ljudi, a to je upravo ono što im svaki roditelj želi.