Koliko iskustva iz detinjstva oblikuju naše ljubavne veze u odraslom dobu?

Zašto, uprkos svim naporima, često dolazi do izbora partnera koji izazivaju nesigurnost ili koji nisu sposobni da pruže željenu emocionalnu povezanost?

Često je odgovor skriven u detinjstvu, u odnosima koji su se razvijali sa roditeljima i okruženjem. Ovi prvi odnosi postaju nesvesni šablon za sve buduće veze.

Teorija privrženosti: emotivna mapa odnosa

Lucky Business/Shutterstock

Britanski psihijatar Džon Bolbi (John Bowlby) razvio je čuvenu teoriju privrženosti (attachment theory), prema kojoj odnos sa primarnim starateljem u detinjstvu oblikuje stil vezivanja koji se kasnije ponavlja u partnerskim odnosima.

Ako su detinjstvo obeležili sigurnost, razumevanje i doslednost, postoji velika verovatnoća da će se razviti siguran stil privrženosti, što omogućava izgradnju stabilnih i ispunjenih odnosa u odraslom životu.

Međutim, ako su ovi prvi odnosi bili nestabilni, zbunjujući ili izazivali anksioznost, može se razviti jedan od sledećih nesigurnih stilova privrženosti:

Izbegavajući tip: Osobe sa ovim stilom izbegavaju emotivnu bliskost i preterano naglašavaju nezavisnost.

Teže se otvaraju prema partnerima, često postaju hladne ili distancirane, naročito kada partneri pokažu potrebu za bliskošću. Ovaj stil je često rezultat emocionalne nedostupnosti ili odbacivanja roditelja u detinjstvu.

nimito/Shutterstock

Anksiozni tip: Osobe sa anksioznim stilom privrženosti boje se odbacivanja i stalno traže potvrdu ljubavi od svojih partnera.

Postaju preterano vezane, što vodi ka zavisnosti u vezi. Najčešće su odrasle u okruženju gde su roditelji bili nedosledni, što nije davalo sigurnost.

Dezorganizovani tip: Njihovo ponašanje u odnosima je kontradiktorno — istovremeno žele bliskost i plaše se nje. Ovaj stil se često povezuje sa traumama ili zanemarivanjem u detinjstvu, kada su roditelji bili nepredvidivi ili zastrašujući.

Zašto se isti obrasci ponavljaju u vezama?

simona pilolla 2/Shutterstock

Iskustva iz detinjstva ne ostaju samo kao sećanja. Ona postaju nesvesni obrasci koji upravljaju izborima u ljubavi.

Na primer, osoba koja je odrasla u porodici gde je morala da "zasluži" ljubav, može nesvesno da bira partnere koji su emotivno distancirani, jer su takvi odnosi postali poznati i naviknuti.

Upravo zato, nesvesno se biraju partneri koji podsećaju na rane porodične dinamike, u nadi da će se ponoviti iskustva i pokušati ispraviti stare rane.

Kako prekinuti ovaj ciklus?

Prvi korak ka zdravijim vezama je samoproučavanje i svesnost. Razumevanje uticaja detinjstva na emocionalne i partnerske izbore može olakšati donošenje boljih odluka u ljubavi.

Koraci ka izgradnji zdravijih odnosa:

patrisyu/Shutterstock

Prepoznavanje sopstvenih obrazaca: Ključno je prepoznati kako se ponašati u odnosima. Da li se izbegava bliskost? Da li postoji potreba za stalnom potvrdom? Da li se osoba plaši napuštanja?

Učenje emocionalne sigurnosti: Kroz psihoterapiju moguće je naučiti kako regulisati emocije i pružiti sebi unutrašnju potvrdu, umesto da se ona traži isključivo spolja.

Biranje emocionalno dostupnih partnera: Kada su prepoznati nesvesni obrasci, lakše je birati partnere koji pružaju stabilnost, a ne one koji podstiču nesigurnosti.

Psihoterapija i lični razvoj: Terapija može pomoći u procesu obrade trauma iz detinjstva, oslobađanju od njihovog uticaja i stvaranju stabilnih, zdravih odnosa u odraslom životu.

Prošlost nije sudbina

Master1305/Shutterstock

Iako nas detinjstvo oblikuje, nije nužno da ponavljamo iste greške.

Samosvest, posvećenost i pravi izbor partnera omogućavaju stvaranje zdravih i stabilnih veza koje počivaju na ljubavi, sigurnosti i međusobnoj podršci. Ključ je u prepoznavanju uticaja prošlih iskustava i usmeravanju ka pozitivnim promenama.