Roditelji su osamdesetih godina ove stvari dopuštali deci, danas bi svi rekli da nisu normalni

Nije da su roditelji osamdesetih godina prošlog veka bili neoprezni ili neodgovorni. Iako često izgleda da je tada detinjstvo bilo bezbrižno, većini današnjih roditelja diže se kosa na glavi od roditeljskog stila iz perioda sedamdesetih i osamdesetih godina.

Evo 8 stvari koje su roditelji dopuštali deci 1980. godine.

1. Deca su sama ostajala kod kuće i po nekoliko sati dok su roditelji na poslu ili kod prijatelja. Deca su često sama pravila ručak ili obavljala osnovne kućne poslove, pa su tek onda išla u školu, dok su roditelji bili na poslu.

2. Kacige za bicikl? Šta je to? Deca su slobodno vozila bicikl i niko nije nosio nikakvu zaštitu: ni na kolenima, ni na glavi.

3. Deca su se vozila u automobilima, a auto-sedišta specijalno za njih nisu ni postojala. Deca često nisu bila ni vezana na zadnjem sedištu, a neke su roditelji držali u krilu tokom vožnje.

4. Deci je bilo dopušteno da se igraju - bilo gde i s kim god žele! Sećate li se onog momenta kada nakon buđenja izađete iz kuće, igra vas ponese pa se kući vratite tek na večeru, jer znate - ako se vratite na ručak, roditelji će vas pitati gde ste bili. Ovako ste imali svu slobodu da idete gde želite i da se igrate s čim i s kim god želite.

5. Roditelji nisu obraćali veliku pažnju na to šta deca jedu i koliko jedu. Danas majke imaju opsesiju da deci spreme zdravu hranu, te da deca ne preteraju sa nezdravom hranom. Pre toga nije bilo.

6. Deca su mogla da piju vodu direktno sa česme i iz baštanskog creva. Danas roditelje plaši činjenica da voda sa česme nije dovoljno zdrava, pa deci daju filtriranu vodu ili flaširanu. Deca po parkovima nose flašice sa vodom, a voda sa baštanskog creva ne dolazi u obzir. Nismo sigurni da deca danas znaju i da piju vodu sa creva?!

7. Starija deca su čuvala mlađu decu. Recimo, šestogodišnje dete je čuvalo mlađeg brata ili sestru. Danas to ne dolazi u obzir. Samo odrasle i odgovorne osobe mogu da čuvaju decu.

8. Deca su na televiziji mogla da gledaju šta su htela. Često su se porodično gledali nasilni filmovi, horor i romantični filmovi. Tako da za decu nije bilo limita po tom pitanju.

Da, vozili smo se u fići i stojadinu bez pojaseva, nas petoro na zadnjem sedištu, dok je majka na sav glas vikala da će nas dati prvom ko naiđe ako ne ućutimo.

Tokom letnjeg raspusta ujutru bismo izlazili napolje, a vraćali se kasno uveče.

Kako prvi sumrak padne, majke su nas zvale u kuće, ali mi ni tada nismo hteli da se odreknemo jurnjave za svicima koje smo skupljali u staklene tegle....

Mobilnih telefona nije bilo, niko nije mogao da nas zove da se vratimo kući. Jeli smo voće koje smo krali tako što smo se peli na visoke komšijske trešnje ili jabuke.

Padali smo, lomili se, izbijali zube i niko nikog nije tužakao. Ogrebotine i posekotine iz kojih "nije mnogo" curila krv, ignorisali smo, a sve zbog još igre. Znali smo: ako se takvi vratimo u kuću, roditelji nam taj dan neće dozvoliti više da izađemo napolje.

Jeli smo kolače, štrudle, sladolede, palačinke, ali niko od toga nije bio debeo, jer smo stalno trčali, skakali, žurili, peli se... Nekoliko nas je pilo vodu ili sok iz iste flaše, ali niko nije dobio afte ili se razboleo od toga.

Nismo imali internet, mobilni, konzole, 160 kanala itd., ali imali smo prijatelje!

Izlazili bismo napolje i nalazili ih. Nije bilo unapred dogovaranja. Sedeli smo po klupama, drveću, panjevima i ćaskali o svemu i svačemu.

Kako li smo samo preživeli u tom opasnom svetu?!