Dve reči koje roditelji često zaborave, a deca moraju da ih čuju

Roditeljstvo je jedno od najlepših životnih iskustava, ali i jedno od najviše iscrpljujućih. Dani su dugi, noći još duže, a svakodnevica ispunjena bezbrojnim zadacima i obavezama, dok se istovremeno brine o deci, koja često zahtevaju punu pažnju. U takvom ritmu sasvim je prirodno osećati se iscrpljeno i preopterećeno.

U trenucima umora lako se stvori osećaj da trud prolazi nezapaženo. Ipak, postoji jednostavan način da se ojača odnos između roditelja i dece, a zasniva se na dve reči koje deca jako žele da čuju, a roditelji ih često zaboravljaju: molim i hvala.

Decu učimo zahvalnosti, ali retko im zahvaljujemo

Roditelji decu od malih nogu uče da budu pristojna, da kažu "molim" kad nešto žele i "hvala" kad nešto dobiju. Ali svrha tih reči nije samo ljubaznost, već i razvijanje osećaja zahvalnosti i svesti o trudu drugih ljudi.

Mnogi roditelji priznaju da se ponekad, kada deca ne pokažu zahvalnost, osećaju više kao pomoćno osoblje nego kao roditelji. S druge strane, kada deca izgovore iskreno "hvala", taj mali trenutak nežnosti često ima velik uticaj, donosi toplinu i daje dodatnu snagu za sve što sledi.

Ono što roditelji pritom često zaboravljaju jeste – zahvaljuju li oni svojoj deci dovoljno?

wavebreakmedia/Shutterstock

I deci je teško, iako to retko pokažu

Deca se takođe svakodnevno suočavaju sa sopstvenim izazovima. Teško je biti malen u svetu koji očekuje da budeš poslušan, smiren i pažljiv, dok još ne znaš ni da čitaš. Igra je najvažniji deo njihovog dana, a prekidanje igre radi presvlačenja, odlaska u vrtić ili školu, deci se čini kao velika nepravda.

U mnogim porodicama događa se slična situacija: dete se igra, koristi maštu, zabavlja se, a roditelj dolazi i traži da prekine – jer negde treba da se stigne na vreme. I mada se deca ponekad bune, na kraju ipak pristanu. Legnu kako bi bili presvučeni, prihvate pesmice koje ih smiruju i pripreme se za izlazak iz kuće. Retko dobiju "hvala" za to.

Ni starija deca ne zaslužuju manje priznanja

Slično je i sa starijom decom. Nakon dugog dana u školi, deca se vraćaju kući umorna, a roditelji od njih traže da pišu domaći. Iako bi najradije uzeli predah, mnogi ipak sednu i napišu šta treba, nekad uz prigovaranje, nekad uz više molbi, ali zadatak na kraju bude napisan. I to gotovo svako veče.

Roditelji tada često zaborave da zahvale. A jedna jednostavna rečenica, poput: "Hvala ti što si to uradio iako ti se nije dalo", može napraviti veliku razliku.

Thomas Trutschel / AFP / Profimedia

Snaga jednostavnog "hvala"

Kada dete čuje iskreno "hvala", njegov izraz lica se menja. Oseća se prepoznato, važno, kao da je učinilo nešto vredno. Obavljanje svakodnevnih zadataka možda ne čini dete junakom, ali trud koji ulaže u te sitnice svakako zaslužuje priznanje.

Zahvalnost roditelja ne koristi samo deci. Ona pomaže i samim roditeljima da se sete koliko su njihova deca posebna. U užurbanosti dana često se zaboravi koliko deca daju, koliko se prilagođavaju i koliko brzo uče.

Zato je važno s vremena na vreme zastati i zahvaliti im.

Hvala deci za sve ono što čine, a ne moraju

Deca često čine ono što im nije lako – prekidaju igru, pišu domaći, slušaju uputstva, odlažu svoje želje jer im odrasli to traže. U tom procesu oni rastu, uče i sazrevaju.

Zahvalnost koju dobiju pomaže im da razviju osećaj sopstvene vrednosti i nauče da je trud prepoznat. A kroz zahvalnost uče i kako sami da budu zahvalni drugima; roditeljima, učiteljima, prijateljima.

Iznad svega, zaslužuju da znaju da su voljena, cenjena i prihvaćena baš takva kakva jesu – radoznala, neuredna, glasna, kreativna. I da je svaki trenutak proveden s njima, iako često naporan, za roditelje istovremeno i dragocen.

DREAM INSPIRATION/Shutterstock